Подешавања / Settings

Руска анаксија Крима марта 2014. представљала је стратешки шок за Немачку. Одједном, руска агресија припретила је европској безбедности коју је Немачка узимала здраво за готово од краја Хладног рата

Стари опробани метод деловања левичара и либерал-демократа поново на сцени: оклеветај противника и бежи.

Ко год мисли да у овој причи има добрих људи тај се грдно вара. Овде би свако отерао свакога у банкрот, само да може. Три су играча: Америка, Русија и Саудијска Арабија.

Врхунац ћирилског (нашег) апсурда сусрели смо на зиду школе у Београду, у улици Војводе Вука, где је крајем претходног миленијума крупним словима било исписано: „Sa ćirilicom u dvadeset i prvi vek!“; да, написано – латиницом.

Поставља се питање како направити модел односа државе и крупног бизниса, а да не дође ни до компрадорства – кад кредитна презадуженост крупног бизниса према спољњим финансијским центрима у потпуности опредељује политику државе – ни фашизма – кад држава у потпуности одређује начин пословања, подржавајући само „своје“ по крви и тлу.

Ако смо за 2013, календарску годину могли рећи да је можда више него неке претходне убрзавала процес преласка светског поретка ка мултиполаризму, за ову 2014, можемо рећи да показује елементе повећавања конфликата међу водећим силама, пре свега између САД и Русије.

Чланак који је пред читаоцем не бави се ни спољном политиком Србије, ни последицама Бриселског споразума (2013), ни борбом против корупције (којој се не назиру судске завршнице), ни стањем у домаћим медијима, ни политичким рејтинзима, ни борбом са замишљеним домаћим непријатељима коју истрајно води Александар Вучић, већ манифестује скромни покушај аутора да колико-толико баци светло на економску позицију председника Владе Србије. Чини се како је најсигурније уколико се пође трагом изјава овог политичара, чији су аутентични цитати „позјамљени“ са сајта Изјаве.срб (http://www.izjave.net/). Руку на срце, Вучић се већ „прославио“ са прегршт изјава и тешко је било издвојити све „хитове“.

Био је то заправо само наставак ратне приче у којој је Брисел покретао мировне иницијативе, а Вашингтон их систематски саботирао.

Исто тако треба поменути наглашену заинтересованост суседних земаља за северну српску покрајину, пре свега Мађарске услед постојања бројне мађарске етничке заједнице, чији припадници у великом броју имају двојно држављанство те су на тај начин и и грађани ЕУ, као и Хрватске која преко привреде покушава да „европску регију“ Војводину веже за интересе и пројекције Загреба.

Западу је потребна организација која ће оснажити „патриотску“ опредељеност власти, а ко ће послужити томе, остаје да видимо.

Често се могу чути позиви на обнову монархије као државног уређења наше земље. Које би биле предности Србије са краљем уместо председником?

О „умањујућем национализму“ или шта Срби добијају ако се буду држали Немачке а одрекли ефективних спона са Русијом?

Историчар Хрвоје Класић спада у млађе хрватске интелектуалце који нису омиљени „широким масама“. Његове оцене догађаја из недавне прошлости одударају од стереотипа, па га запенушани „домољуби“ пресрећу на улици и оптужују да је Србин, издајник, продана душа…

Већина београдских издања издваја ову главну мисао из књиге: „Турска се мора вратити на Балкан, али нам у томе сметају Срби и Грци“.

Да су перјанице и ударне песнице владајућег режима, “Информер” и “Курир” за било ког у Србији писали оно што данима пишу о себи – органи истраге би одавно закуцали на пенџер прозиваних, а знајући, кога “Апсанер” и “Пони експрес” прозову, ћебе, па правац 29. новембар, или директно у Бачванску?!

Брисел сузама не верује. Тако би се у неколико речи могла сажети најновија констатација Ивице Дачића о томе да у седишту европске бирократије често траже од Србије да се одлучи између Европске уније и Евроазијског савеза, и то упркос чињеници да се српски званичници готово свакодневно упињу у доказивању да је српски пут на западну страну света потпуно неупитан.