Pročitaj mi članak“A šta je u subotu, ima neka utakmica ili šta?”, odgovorio je kontrapitanjem, otuda iz predalekog Uzbekistana, z.p. Taškent, poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice na upit jedne, Najužem Državnom Ulizištvu (NDU) bliske, novinarke „šta očekuje u subotu“.
Па се одједном присетио о чему је реч и, као из рукава, „истресао истину“ свом, хиљадама километара удаљеном, српском племену: „Биће много већи скуп у Новом Саду десетак дана касније, десетак, 12 дана касније, тако да не знам ко баш чека тако скупове и не знам шта мисли. Стварно не знам шта очекујете? Ви стварно мислите да могу да изазову промену власти, тиме што ће да туку некога на улици, да разбијају зграде или не знам шта? Стварно верујете у то? Никада није било реално, а сада понајмање. Погледајте добро бројеве, гледајте добро шта људи у Србији мисле, па ће вам бити јасно колико то није могуће… А, са друге стране, имаће много велико разочарање. Они причају о 160.000, колико сам видео у извештајима служби, људи. Па јесте, као што је било 500.000 људи на оном митингу у Београду. То је као с децом да причате, када мали Ђокица умисли нешто и то је то“.
Поглавичина пророчка видовитост односила се на комеморацију коју, поводом годишњице смрти шеснаесторо људи испод срушене надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду и 12 месеци откако Поглаварство на челу с Њим саплиће, из страха од обелодањивања Његове улоге у свему томе, антиуставно и противзаконито саплиће, опструише и све чини да спречи независну и свеобухватну истрагу случаја „Надстрешница“.
Чини то концем листопада када, обично, лишће пада, а не Влада, док студенти пешаче и препешачују Србију уздуж и попреко, од Петровца (на Млави) до Петроварадина, од Милошеве престонице у срцу Шумадије до “српске Атине”, од Новога до Новога (Сада и Пазара); у тренутку када, према “омнибус истаживањима” које је Поглавица лично реализовао и протумачио, студентска листа “стрмоглаво пада” (засад је на девет одсто са тенденцијом даљег пада), док Он и Његови вртоглаво расту (већ су превалили 49 одсто, са тенденцијом ка 101 одсто подршке “пристојне Србије”)! Ради то у тренутку када му његови западни ментори из Европске народне партије, преко Европског парламента, изгласавају најнепријатнију Резолуцију о стању у Србији у последњих 13 година, а за које, те исте европосланике, дојучерашње “партнере и пријатеље”, Он сада тврди да су “патолошки лажови”,, “лажови са дна каце” и да им је “средње име лаж”… Чини то у моменту кад му се бањалучки Мали Хијавата, изгледа неповратно, одметнуо и преметнуо Русима и Американцима…
Кад смо већ код Американаца – док чекамо аваз из “Беле куће”, хоће ли нам признати формално раскантавање с Русима у НИС-у и ослободити нас, као Малог Хијавату, санкција – није непоучно подсетити се како се оно, након вишемесечног порицања своје кривице за “аферу Вотергејт”, вербално самоишибао Ричард Никсон (у говору од 30. априла 1973), најављујући оставку на функцију председника Сједињених Држава: “Све до марта ове године веровао сам да су порицања истинита и да су оптужбе за умешаност чланова особља Беле куће лажне. Изјаве које сам давао у то време и изјаве мог секретара за штампу дате у моје име заснивале су се на информацијама којима смо располагали у време давања тих изјава. Но, затим су стигле нове информације које су ме убедиле да постоји стварна могућност да су неке од тих оптужби тачне и наговештавале су да је било покушаја да се чињенице сакрију од јавности, од вас, и од мене… У свакој организацији човек на врху мора да понесе одговорност. Тој одговорности, према томе, место је овде, у овом кабинету. Ја је прихватам. Морамо очувати интегритет Беле куће. И тај интегритет мора бити стваран, а не привидан. Не сме бити избељивања истине у Белој кући.”
И, поента, 9. августа 1974, када је поднео оставку зато што је окаљао себе, али и “узвишени положај председника САД”: “Ова администрација урадила је и понешто погрешно, а човек на врху увек сноси одговорност и ја то никад нисам избегавао.”
Оно што је наш Поглавица, 6. марта ове године, називао “спонтаним окупљањем студената који само желе да уче”, пре неки дан, исти тај Поглавица дефинисао је као “пријављени политички скуп” који јесте да траје близу осам месеци, али су га, вели, уредно, са роком трајања до испуњења њихових (и Његових, које је Он поставио самоме себи) захтева, пријавили главни гости са недавног обележавања славе Свете Петке у централи Ес-ен-еса, студент Милош Павловић из Добоја и свршени, ваљда, студент Дарко Глишић из Уба.
Овај други то је крстио као – “мала оаза слободе”, док је Поглавица лично, за овај парамилитарни бивак у Дворском парку Обреновића и Карађорђевића и онај ред вигвама испред, па ред “бијелих чадора Аге-Хасанаге, што се бијеле у гори зеленој”, има још сензитивније епитете: “најслободније место у срцу Европе”, “клица слободе”, “симбол отпора као у оном стрипу од Обеликсу и Астериксу”… Док је, супротно томе, према државном Поглавици, “највеће зло свињац у ректорату, свињац на факултетима”.
Један судија Уставног суда Србије сврху опстојања овог “забрањеног града”, “за док буде потребно”, види, чак, у – “разлозима националне безбедности”.
Пуцњаву у шаторском резервату „Ћацистан“, као и наводни факат да „поједини медији то релативизују“, Поглавица цени као доказ да је „у току озбиљан хибридни рат против државе”, па је, и без истраге, пресудио да је то, упркос првотном ставу тужилаштва да је у питању „убиство у покушају и изазивање опште опасности“ – „терористички чин“, као и да је „терориста – блокадер“!
Бахато је потврдио да му је до Устава и закона стало као до „лањског снега“, тако што је, и у овом случају, као и на примеру новосадске трагедије, у униформи Врховног Ненадлежника, преузео улогу и полицајца и тужиоца и судије, правдавајући тако факат да је он лично приказао снимак хапшења и исказ осумњиченог, обореног на земљу и везаног лисицама, наводно зато да „медији не би известили да је у питању међусобни сукоб људи који су боравили у шаторима“.
Министар здравља (онај што га Поглавица “није дао”, након погибије седморо људи у удесу хеликоптера 2015. године) је, од прве тврдње да је рањени у изузетно тешком стању, после само неки сат, већ, из прве руке, сипао “екскллузиву” да му је рањеник рекао да “да поручи свим грађанима Србије да је он мирно седео у шатору, да је изражавао своју вољу на пријављеном месту и да се борио против блокада, да не буде блокада, да ради Србија, да нема насиља, свега онога што је било”.
Није, наравно, изостало ни Поглавичино сликање са рањеним човеком у шок-соби, као са оним несрећним жандармом што га је колега ударио пендреком у око, а он након Поглавичине визите у болници, морао да мења првобитни исказ и, унаточ десетинама видео снимака, тврдио да га је напао – неки студент?!
А само вече пре тога, Поглавици се, као старозаветном пророку Јеремији пад Јерусалима и и пропаст Јудејског царства, на рођенданској журци Ес-ен-еса у Зрењанину, јавио или привидео некакав такав “терористички чин”: “Не смета им десетине и стотине факултета и школа које неко блокира. Не смета им што деца не иду у школу, баш као у Гази што не иду у школу или што нису ишли у школу. Смета им један мали парк. Само им то смета. Смета им јер тај парк је био клица отпора, тај парк је био мало место у срцу Србије одакле је отпор кренуо, отпор окупацији, отпор рушењу Србије. И тај симбол отпора и данас постоји, тај симбол снаге Србије коју не могу да сруше. А све су хтели да сруше, ама баш све. И данас хоће, пошто, људи, ја то одлично разумем”.
Поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице, по Уставу и председник свих грађана Србије, нарочито је, и у случају „Ћацистана“, као и иначе током свог тродеценијског политичког битисања, осетљив на „лажи и теорије завере“, па га је изнервирала и инсинуација да би можда и неко око Њега могао да стоји иза паљевине вигвама Ћацистана: „Да бих стекао политичку корист, ја сам желео да раним некога од наших људи? Јесте ли ви оболели сви? Која је то тешка болест која је опхрвала блокадерски покрет и њихове представнике. Нит знам ко је овај човек и нисам ја сликао два минута раније. Ја сам накнадно сазнао јер сам давао интервју за једне немачке новине. Последњи сам у земљи сазнао, а да ли сам предвиђао све ово? Да, јесам. Надам се да је ово крај, да неће неког да убију. И никад они нису били нападнути, увек су они нападали, јер им је неко рекао да нападају и да је то пожељно“.
У то име, Поглавица се пожалио како „не може да обузда бес оних који су против блокада“ (иако физичких блокада на факултетима више скоро да и нема, прим.Ц. М):
„Ја сам сада осетио, осветнички дух је завладао код људи који другачије мисле од блокадера. То је такав бес какав у последња два сата нисам осетио не памтим од кад. Молим те људе да то себи избришу из главе и упозоравам све људе да освета у Србији неће бити дозвољена никоме. А за те који су усред гласања случајно наишли и пре него што се било шта десило баш то сликају, као да је то најлепши импресионистички пејзаж Монеа. Или су неки можда то знали, ја нажалост нисам јер бих то спречио. Или су се надали да ће само неко да запали шатор, па се изненадили да је неко извадио пиштољ и пуцао у човека. Све ће истрага да покаже. Ко ће сад да објасни малој Андреи да јој је отац упуцан само зато што је желео да она заврши студије и да ће она сад морати да ради са средњом стручном спремом, а остало јој је четири или пет испита до краја, а баш тај факултет је био изразито блокадерски“.
Ради предупређења свих могућих инсинуација, хајде да се подсетимо „Паљења Рајхстага“ (дер Реицхстагсбранд), односно подметања пожара у зграду немачког државног парламента у Берлину, 27. фебруара 1933, односно недељу дана пре парламентарних избора који су одржани 5. марта. Ухапшен је и оптужен извесни комуниста Маријус ван дер Лубе, али тај злочин никада није доказан.
Нацисти су тврдили да је „паљење Рајхстага“ био покушај „обојене револуције“, „комунистичке завере“, тј. комунистичког устанка, па су тај повод искористили да ухапсе четири хиљаде људи, највише чланова комунистичке партије и забране њихову штампу.
Дан након пожара, канцелар Хитлер је од председника Хинденбурга изнудио Декрет о пожару у Рајхстагу, тј. Одредбу о заштити народа и државе којом су суспендовама основна грађанска права и слободе.
Националсоцијалисти су освојили релативну већину, а Закон о посебним овлашћењима који је Хитлеру омогућио да влада преко декрета усвојен је без проблема 23. марта 1933, чиме је канцелар ефективно, све по закону, постао диктатор!? У следећа три месеца забрањене су све политичке партије, отпочео је прогон Хитлерових политичких противника и слободномислећих људи, па су Немачку поред осталих, напустили Ајнштајн, Брехт, породице Томаса и Хајнриха Мана, Ерих Марија Ремарк…
Све ово, наравно, само је опомена, шта никако не би смело нигде, па ни код нас, да се понови. Нека историографима остане задатак да истражују ко је запалио Рајхстаг, ко је (и по чијем налогу) палио Народну скупштину 5. октобра 2000. и ко је (ако је) стајао иза индивидуалног чина у Ћацистану, такорећи на степеницама здања парламента Србије.
За сада имамо једну непознаницу мање: „Студент није запалио жито“! Али, истовремено, већ два и по месеца чекамо на одговор: Ко је из врха власти смислио и с којим циљем пласирао бруталну оптужбу да је један студент (име и презиме познати јавности) покушао да „спали живе људе“ у просторијама новосадског одбора Ес-не-еса?
И још једна битна ствар. Уместо да убеђују наводне „хибридне ратнике“ како Поглавици и Његовима подмећу некакав „нацизам“, „фашизам“ и слично, нека се НДУ упита ко је то, ако не Поглавица лично, младост и будућност ове земље, дакле, студенте, свих ових 12 месеци, називао „усташама“, „фашистима“, „нацистима“, „терористима“, „зликовцима“ и томе слично.
А кад је о сличности напредњачке и оне (од пре Другог светског рата) нацистичке пропаганде реч, нека се НДУ запита како им се то догодило да им, чак и јеврејски (да Бог сачува) саветници перманентно, ево више од пола деценије, „подмећу“ пропагандне кампање попут „оригинал фалсификата“ немачких нациста од између 1920. и 1939. године.
Пошто су им већ, у међувремену, заокружили пун круг: од кампање “Унсерен Киндерн – дие Зукунфт дурцх А.Х”, преко “пелцера” фазног узгајања “лојалиста” и параполиције унутар страначке структуре, попут СА и СС, које су узрастале од неколицине “заштитара”, телохранитеља, “лојалиста”, преко Сцхутз- и Стурмабтеилунг (СА) до Сцхутзстаффел (СС) – до, ево, кич копије Фüхрербункер, у виду Ћацистана… Онај тамо, у Берлину, био је је, за злу не требало, смишљен за судњи, креиран као Фирерова последња линија одбране. Налазио се тик до Хитлерове канцеларије (Реицхсканзлеи), уз улицу Воßстраßе, одмах до укрштања са Wилхелмстраßе, улицом у којој је био смештен велики део немачких владиних зграда. У Wилхелмстраßе је било министарство пропаганде (Гоеббелс) и министарство авијације (Гöринг), а цео тај кварт називао се Региерунгсвиртел (владина четврт).
Превише, врло свесно преузетих, а нападних сличности и асоцијација. А да се све те потенцијалне сумње и инсинуације на ону поруку са филмске шпице (“свака сличност са стварним људима и догађајима је случајна”) одагнају, довољан је само један Поглавичин, макар као Никсонов у изнудици, говор.
… Писао сам ово неколико дана пошто се, у нашем некадашњем најближем окружењу, данас Дежели, догодио сасвим другачији пример схватања личне, политичке и моралне одговорности. Наиме, министарка правде и министар унутрашњих послова Словеније поднели су – уз образложење да желе да „допринесу смиривању ситуације и да свако мора да размисли о својој одговорности“ – оставке, након смрти 48-годишњег мушкарца, којег је испред локала у Новом Месту претукао припадник ромске мањине.
Ах, да, да не заборавим: Амерички “Вотергејт” је, у односу на Поглавичину осмогодишњу 24/7/365, противуставну окупацију све три гране власти и свих битних институција у њима, био дечја игра, бенигна шала мала. Никсон је, наиме, остао без председничке функције само (?) зато што је он или неко из његове републиканске администрације наредио, па потом прикривао упад у седиште Националног одбора Демократске сранке у вашингтонском пословно-стамбеном комплексу “Вотергејт”, током председничке кампање 1972.
