Прочитај ми чланакКако је искусно и рутински студирао Правни факултет у Београду доајен права и највећи бард српске политике, Александар Вучић.
Трагом открића некадашњег политичара, а сад писца и колумнисте Жарка Јокановића, који је још 1993. за говорницом Скупштине Србије наговестио како је Александар Вучић, сад председник Србије, лажно полагао испите на београдском Правном факултету и потом тамо стекао лажну факултетску диплому, заронили смо мало дубље у ту занимљиву тему. Вучић је уписао студије права одмах по завршеној средњој школи.
Он је матурирао током јуна 1988. године као ученик Земунске гимназије у генерацији 1987/88. По ондашњим законима бивше југословенске државе сви свршени средњошколци, који су уписали студије по окончању средње школе, исте јесени су регрутовани на служење тада законски обавезног војног рока у трајању од годину дана. Вучић је по завршетку средње школе у јуну 1988. године већ у септембру исте године отишао у ЈНА на служење војног рока. Био је на обуци у сарајевској касарни „Славиша Вајнер Чича“, а тамо му је старешина на обуци био високи официр југословенске војске Неџад Ајнаџић, припадник тајне службе КОС-а, а касније политички кадар СДА из Сарајева и СДА начелник општине Центар Сарајево.
Вучићу је током целе студентске године 1988/89 законски мировао статус редовног студента Правног факултета у Београду, с обзиром да је имао законску обавезу једногодишњег служења војног рока у тадашњој ЈНА. Зато му се календарска студентска година 1988/89 сходно тадашњем Статуту Универзитета не рачуна као изгубљена, јер су сви војно способни регрути ионако морали да оду на одслужење војног рока у интервалу од навршене 18. па до 27. године живота. Александар Вучић је као војник септембарске класе завршио служење војног рока у ЈНА у септембру 1989. године. По повратку из војске у родни Београд он је почетком студентске 1989/90. као бруцош Правног факултета у Београду активирао студентски стаж у статусу редовног, односно суфинансирајућег студента на буџету Републике Србије. Од октобра 1989. године Вучић је требао да почне студије пратећи обавезна предавања, вежбе и студентске колоквијуме, који су Статутом Правног факултета обавезни за редовне студенте, да би имали право после фонда одслушаних предавања, вежби и колоквијума да приступе полагању испита у студентским роковима. Међутим, то се у стварности Вучићевог измишљеног студирања београдског Правног факултета никад није догодило.
Претпрошле године регионални интернет портал Н1 телевизије пренео је поводом теме Вучићевог студирања његов краћи осврт, сећања и успомена на студентске дане. У том разговору за медије на тему студирања права Вучић је сам признао да му у почетку никако није ишло, па је током прве године студија углавном глуварио, мангупирао се и наставио ранији средњошколски хоби хулиганисања по фудбалским и кошаркашким утакмицама Црвене звезде. Томе у прилог иде и недавно сведочење од давног 30. 9. 1989. године једног Динамовог фудбалског хулигана Марина Босака из Винковаца. Он је недавно за портал Индеx.хр изјавио да је он са групом Динамових хулигана БББ из његових родних Винковаца упао у воз на стајању у железничкој станици Винковци, непосредно пред скретање композиције воза из правца Винковаца у смеру Тузле. Тамо су Слобода и Црвена звезда играли недељу првенствену утакмицу, а Тузлаци су победили 3:0. Разлог препада БББ по речима сад времешног хулигана Марина Босака из Винковаца била је велика група Звездиних хулигана „Делија“ из Београда који су путовали на поменуту утакмицу Слободе и Звезде у Тузли.
Очигледно, винковачки хулигани су имали тачну дојаву доласка воза из Београда на винковачки железнички перон. Тамо је увек било дуже задржавање, јер је железничка станица у Славонији у Винковцима била велико железничко чвориште возова из праваца Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије. Поента Босаковог сведочења је у чињеници да је он заједно са групом Динамових БББ хулигана из Винковаца жестоко и тешко испебијао Звездине „Делије“ из купеа воза, а међу тешко премлаћеним је био и Александар Вучић, који је по речима Босака плакао и упишао се од страха док су га тукли. Била је то недеља 30. септембар 1989. године. Свим стварним акедемцима и озбиљним студентима Универзитета првог октобра почиње студентска година, предавања, вежбе, колоквијуми, касније на ред дођу и испити. Шта ће Вучић као фиктивни студент права дан пред почетак његове прве академске године студија на Правном факултету на хулиганском сафари путу од Београда преко Винковаца и до Тузле, па истом рутом назад до Београда? И из овог описаног инцидента од 30. 9. 1989. свакоме је јасно да Вучић никад истински, осим у његовој бујној машти, није био студент Правног факултета у Београду.
Увидом у план и програм наставе и предмета београдског Правног факултета из Вучићевог времена, откривамо појединост да је на првој години студија имао два једносеместрална предмета Римско право и Социологију, које је могао полагати у зимском испитном року у трајању од месец дана од друге половине јануара до средине фебруара следеће календарске године. Остала четири двосеместрална испита прве године студија Правног факултета Универзитета у Београду Александар Вучић није могао полагати ако у статусу редовног студента није имао у индексу уписани фонд предавања, посебно за редовне студенте Статутом факултета обавезних вежби и колоквијума.
Статут Правног факултета омогућавао је ванредним или самофинансирајућим студентима, обично онима из категорије трајно или привремено запослених младих људи, да уз рад студирају, па они нису морали слушати предавања, нити су били обавезни да похађају студентске вежбе и да полажу студентске колоквијијуме. На њима је било само да науче и спреме у датом року испитно предметно градиво, пријаве испит, изађу на њега и положе испит ако покажу потребно и захтевано знање из три испитна питања, искључиво усменим полагањем испита.
На дан 13. маја 1990. Александар Вучић је са Звездиним бахатим „Делијама“ дошао у Загреб да прави нереде, дивља и изазива политичке сукобе на трибинама максимирског стадиона уочи никад одигране утакмице Динамо – Црвена звезда. У архиви загребачке полицијске управе постоји забелешка је ли Вучић тог 13. маја 1990. био привођен и задржаван у притвору у полицијској станици или ипак није. Сам Вучић у више наврата српским медијима се хвалио како је током осамдесетих година прошлог столећа у више наврата као Звездин хулиган долазио с „Делијама“ у Загреб и како је као регистровани хулиган у неколико махова био у притвору у затвору у Реметинецу крај Загреба.
Међутим, тај податак треба додатно проверити, јер је Вучић неретко и хвалисавац исто онолико колико је и лажљивац. По исказу Вучића после повратка из Загреба, а то је било већ сутрадан 14. маја 1990, непосредно након неодигране утакмице Динамо – Звезда предвиђене за одигравање 13. маја 1990, он читаво лето 1990. проводи у такозваној студентској размени на релацији Београд – Лондон. Наводно је током лета 1990. радио као млад студент сезонски посао у једној енглеској гвожђари, где је током летњих месеци 1990. радио најтеже физичке послове уз најмање плаћену надницу за тај тежачки рад. Истовремено, имао је смештај у једној енглеској породици током та три месеца проведена уз рад и одмор на британском Острву.
И ту је врло упадљиво како је већ политички пројектованом и државно програмираном Александру Вучићу Правни факултет у Београду бесправно омогућио да под окриљем размене студената уопште оде у својству студента бруцоша у Енглеску на летњи одмор и рад. Привилегију еxцханге оф студентс ( студенске размене ) имали су само потврђени и успешни студенти свих година студија који су имали просек оцена бар 8,5. Они су једино имали право да уопште и конкуришу за одлазак на ту врсту студентског одмора и тромесечног рада у иностранству, а све у оквиру студентске размене с одређеном земљом. Притом би реципрочно неки страни студент долазио лети у ондашњу Југославију на одмор и рад током летњих месеци. Како је могуће замислити да је Вучић у јуну 1990. године отишао у Лондон кад је у најбољем случају могао до одласка у Енглеску да положи само два испита прве године студија и то Римско право и Социологију у већ споменутом испитном року јануар- фебруар 1989/90, евентуално и један или два та испита у поправном априлском року 1990. године? Вучић ни те могућности није искористио с обзиром да је у неколико интервјуа и својих сећања на почетак студија отворено признао да му у почетку студирања уопште ништа није ишло.
Он се тад није бавио студирањем него хулиганисањем са Звездиним „Делијама“ на фудбалским и кошаркашким утакмицама, док је као средњошколац и ученик Земунске гимназије хулиганисао и на хокејашким утакмицама Звезде, бежећи с мангупаријом из школе са часова, за њега тако претешког и несавладивог руског језика, право у ледену дворану „Пионир“, гледајући бравуре тадашњих хокејашких звезда из Канаде Ника Вилиамса и натурализованог Канађанина српског порекла Ника Пашића. Та двојица хокејаша пристиглих из Канаде у Црвену звезду били су магнет за публику, посебно за мангупе у покушају и школске пропалитете Земунске гимназије попут непримереног ученика, али зато још тада великог штребера Александра Вучића. На навијачким трибинама је био дежурни хулигански инвентар заједно с осталим уличарима, клошарима и џиберима његовог нивоа. Чешће је боравио тамо него што је био виђен у школи кад је требало радити писмене задатке из математике, на којима је као и из руског добијао оцене у кладионичарском двознаку. Некад би типовао победу домаћина уз фикс 1, а чешће победу госта уз фикс 2.
Сумирајмо чињеницу да Вучић у тренутку одласка у Енглеску на тобожњи рад и лагодни, бесплатни и ничим заслужени одмор плаћен буџетом Правног факултета у Београду у јуну месецу 1990. године није имао још увек ниједан положен испит на факултету. То значи да је у Лондон отпутовао као илегалац, или још боље као слепи путник на броду. Вучић у Лондон је у јуну 1990. стигао као од малих ногу припремани будући политички пројекат српске државе. Улазна врата живљења, уживања и животињарења на туђој грбачи отшкринуо му је још од најранијег детињства комунистички и титоистички педигре његове најуже породице, ноторних ленчуга и необразованих празноглаваца и с очеве и с мајчине стране, као и свих његових рођака из ближе или даље фамилије. Према томе, Вучићу је у потпуности пропао и главни јунски испитни рок 1989/90. године. Не рачунајући законско мировање студентског статуса оне године кад је уписао студије, то му је била не друга, него респективно већ трећа календарска година студија Правног факулета у Београду, где до то тренутка није имао ниједан положен испит у студентском индексу.
Следи 1990/91. када је по свему судећи Вучић почео или бар покушао активно да студира права на Правном факултету Универзитета у Београду. То се може лако закључити из чињенице да је догодине у јуну 1992. године свима јавно и славодобитно обзнанио како је усред општег студентског штрајка, фактички антиратног и антирежимског штрајка будућих академаца Београдског Универзитета, а са којима су се солидалисали у великом броју и професори свих факултета, Вучић као осведочени политички присталица режима Слободана Милошевића и Војислава Шешеља у друштву само неколико десетина студената и неколицине СПС и СРС политички подобних режимских професора, бојкотовао општи студентски штрајк.
Тада је Вучић само из великог пркоса и оне најгоре врсте најпримитивнијег ината, уз примесе пакости и злобе, изашао демонстративно на испит Уставног права на којем је тад положио испит код Златије Ђукић – Вељовић, СПС. Занимљиво, одлично организовани припадници и чланови Студентског протеста 1992. чији је један од предводника тада био и тадашњи студент Машинског факултета Драган Ђилас, направили су Вучићу и осталим лажним студентима режимским удворицама и слугама, прави пакао уочи полагања испита. Екипа бодy гардова илити „горила“ ангажованих од стране вођа студентског протеста на Правном факултету Влатка Секуловића и Горана Весића на све начине покушавали су тада да физички спрече лажне студенте, бојкоташе Студентског протеста 1992. да уопште уђу у просторије слушаоница или амфитеатра. Тамо је било одређено полагање испита за ту малу, јадну и бедну групу Милошевићевих и Шешељевих улизица, међу којима је био и већ увелико пропали студент Правног факултета Александар Вучић.
Данас је свима омражени лик Горан Весић, тај квиско свих досадашњих српских власти, у политичком животу Србије, десна рука диктатора Александра Вучића. Далеке 1992. године њих двојица су током Студентског протеста били на супротним странама, или је то само био привид. Рационалније звучи како је Весић као убачена полицијска „кртица“ и класични полицијски цинкарош и права пандурска друкара у табору студената имао најмрачнију улогу унутрашњег подривања, гушења и рушења Студентског протеста. Гледано из данашње призме на ондашње политичке позиције Весића и Вучића, рекло би се да су та два покварењака и пробисвета пред наивним и лакомисленим људима вешто и лукаво одглумили непријатељство и од тога много година касније 2012. извукли на најпрљавији и најодрвратнији начин политички профит. То се остварило оног часа кад после намештених мајских избора 2012. године јадник и бедник Горан Весић више није био потребан радикалима и социјалистима као дотадашњи дугогодишњи њихов мангуп убачен у редове Демократске странке. Од те 2012. године и Весић нема потребу да више носи маску, кад је већ прошао маскенбал, па сад може рећи без имало блама да је одувек радио за Вучића и њему сличне јахаче Апокалипсе удружених СПС бољшевичких комуњара и СРС аграрних фашиста.
Да би догурао до макар фиктивног права полагања испита друге године Правног факултета из Уставног права код професорке Златије Ђукић Вељовић, Александар Вучић је према Статуту Правног факултета у Београду морао имати свих шест положених испита прве године студија, како би уопште имао право полагања и једног испита наредне године студија права. Очигледно, болесно амбициозном, а природно интелектуално ограниченом Вучићу, то је пошло за руком током студентске 1990/91. године када је једино током оба студентска семестра студирао или бар покушао активно да студира Правни факултет, слуша предавања, долази на студентске вежбе и полаже студентске колоквијуме, обавезне за све будуће академце са статусом редовних студената.
Тако је Вучић, бар формално правно био студент, бивајући и као врло млад човек и рођени паразит на терету државе која је из свог буџета суфинансирала студије високе сицилијанске школе сина комунистичког кретенизма, данас предводника српског фашизма идиотизма и дете удбашког политичког пројекта Александра Вучића. Само они још глупљи од њега којима памет не смета, али им се зато пише, могли су у њему видети и препознати вођу. Такав ментални склоп није био кадар бити ни председник одељењске заједнице у основној школи, а камо ли сањати о орканским висовима високопарне светске политике. Вучић је формално студирање права наставио само још од октобра 1991. године и поправног октобарског рока, где је имао право да пријави један до два неположена испита из текуће године студија, па закључно са зимским испитним роком од 15. јануара 1991. до 15. фебруара 1992. године кад је започео полагање испита друге студије права. Од краја марта 1992. године Вучић је заувек напустио студије права.
Крунско сведочење тога је недавни интервју бившег генералног секретара Српске радикалне странке Александра Стефановића дато новинару yоу тубе канала Славија инфо Љубомиру Стефановићу. Ту споменути Аца Стефановић, сад у политичком егзилу у Амстердаму, наводи да је доласком на босанско ратиште на Пале почетком априла 1992. године Вучић тамо боравио најпре краће време као ратник позадинац, онда још дуже као новинар и преводилац у ратном штабу Телевизије Пале читаву 1992. годину. У Београд се вратио тек у фебруару 1993. године. Поред изјаве Аце Стефановића, бившег генсека Шешељеве СРС, ту је и сведочење Србина из Канаде, извесног ратног репортера с Пала Жака Новковића алијас Жака Новака. Он сад извештава као ратни извештач канадске ТВ мреже са фронта у Донбасу у Украјини.
Споменути Новковић тврдио је у интервјуу за медије босанских Срба с Пала да је Вучић више од годину дана од пролећа 1992. до зиме 1993. непрекидно био на Романији и на Палама, прво као ратник, онда и као ратни извештач и преводилац у студију ТВ Пала. Тамо га је Новковић буквално учио почетном курсу енглеског језика, јер Вучић дословно није имао благе везе с енглеским језиком. Вучић сад само неупућеним прича бајке за лаку ноћ децо како је био малтене симултани преводилац енглеског језика у ратном студију ТВ Пала, а тек је на Палама учио основе енглеског језика. И по Вучићевом личном исказу он је у континуитету боравио на планинском врху Романије на Палама, готово годину дана од избијања рата у Босни у априлу 1992. па до фебруара 1993. године. Тад се вратио у Београд после десетомесечне и непрекидне ратне Одисеје, прекинуте само на трен фиктивним „полагањем“ намештеног испита Уставног права у јуну 1992. током Студентског штајка и анимилошевићевских демострација у знак подршке Милошевићевом председничком опоненту Милану Панићу.
После те кратке викенд епизоде, Вучић се експресно вратио на босанско бојиште. Међутим, после само неколико месеци као изузетно лош и плашљив борац који паником и дечјом и хистеричном дерњавом, плачем и кукњавом, правим кукавичлуком, ремети снагама босанских Срба унутрашњи мир и таквом неуравнотеженом и неартикулисаном буком током ситних ноћних сати још могуће и скреће пажњу оближњих муслиманских извидница, које лако могу чути одјеке Вучићевих јецаја, кукања и запомагања, Срби решавају повући га по сваку цену с борбене линије и пребацују га трајно као ратног и војног новинара у студио ратног штаба Републике Српске на Палама. Тамо је Вучић био ратни извештач, преводилац вести с енглеског језика и повремени извештач ТВ студија на Палма, којим су руководили Илија Гузина и Ристо Ђого, предратни новинари сарајевских медија.
Нажалост, Гузина је одавно умро, а Ђого је под мистериозним околностима изгубио живот 1993. пошто се наводно утопио у Зворничком језеру, мада многи тврде да је убијен пошто је пред ТВ камерама програма паљанске телевизије најоштрије напао и Милошевића и Караџића у тренутку медијске објаве да њих двојица подржавају потписивање Венс – Овеновог мировног плана, који зауставља рат у Босни и сан Срба о прикључењу њихових територија Србији. Монтирали су онда причу да је мртав пијан сам скочио у језеро и утопио се. Мртва уста не говоре и на то све убице рачунају. Међу новинарима ратне ТВ Пале је било још доста афирмисаних бивших новинара предратне сарајевске радио телевизије као што су Младен Крсмановић, Мирослав Глигоревић, Горан Михајловић, Горана Михајловић, Марица Лаловић, Сњежан Лаловић, Милан Зорић, Драган Божанић, Велибор Голубовић, Милка Черемиџић, Душко Деспотов, Драган Алорић, Блашко Бјелица, Душко Ољача, Рада Ђокић, Мира Пурковић, Драгиша Ћосовић, Драган Тепавчевић, Радомир Нинковић… онда неколико младих новинара почетника као Ведран Шкоро, Сања Ерић, Весна Стакић, затим спикерке Владана Савић и Јелена Чабрило и техничка екипа у саставу: Мирко Чабрило, Жељко Дебелиногић, Жељко Илић, Слободан Пурковић, Момо Милидраг, Борис Бабић, Вукашин Грабовац, Митар Гранзов, Миодраг Тарана, Младен Обрадовић…
За разлику од покојног директора телевизије Илије Гузине и његовог првог заменика и уредника програма, убијеног Ристе Ђоге, сви остали новинари су и данас живи и здрави, па би било занимљиво пронаћи их, контактирати те људе и упитати их како је супротно законима физике било могуће да фингирани студент права Вучић више од десет месеци од априла 1992. до фебруара 1993. буде с њима као ратни и војни новинар у паљанском ТВ судију, док му мафијашки и режимски паклени механизам криминогене државе Милошевића и његове десне руке Шешеља на Правном факултету у Београду редовно уписује и оверава тобоже положене испите које никад у животу није полагао.
Закључак свега је врло лак и једноставан. Вучић је, што се види из проложеног, само током 1990/91. и у првом семестру студентске и календарске 1991/92. током зимског испитног рока те године могао полагати испите прве или најдаље друге године студија Правног факултета у Београду. Онда се запутио на бојиште на Пале, гдје је био и српски ратник и српски ратни извештач и ту је прекинуо и сваку даљњу помисао о студијама. Вучић се из Босне у Србију дефинитивно враћа у марту 1993. године после окончане скоро једногодишње и драматично пропале ратне авантуре катастрофалног војника и исто тако лошег ратног и војног извештача с трагикомичним незнањем енглеског језика.
Као 23 – годишњак, пропали студент, уплакани и упишани војник и неписмени и неталентовани новинар у покушају, већ потпуно обесхрабрени и промашени млади Вучић долази на позив познаника с Економског факултета Младена Скендерије, водитеља политичке емисије Радио Индеxа, тадашњег главног уредника Данка Јешића, на гостовање у ноћни програм студентског радија под називом „Ин медиас пресс“. Вучић тамо долази по речима шахисте и бившег спортског новинара Младена Скендерије, данас службеника банке Интеза у Београду, са свежим утисцима из позадине босанског фронта и онако великосрпски идеолошки наоштрен. У том ноћном програму Радио Индеxа Вучић је на сва звона хвалио, величао и славио Шешеља, уздижући га у небеса, посебно у политичком поређењу с Милошевићем и Драшковићем. Сам Вучић је често знао рећи да је дуго био не само у дилеми, него и у трилеми, којој би политичкој странци од тада три најбројније приступио, а колебао се између Шешељевих радикала, Милошевићевих социјалиста и Драшковићевог Српског покрета обнове. Ионако су сви имали исте великосрпске политичке пројекте. Вучић је увек говорио да се одлучио за Шешељеву радикалну странку јер му се после дужег размишљања Шешељ учинио и тврђим и још луђим ултранационалистом од Драшковића, а посебно од Милошевића, мада каже да ни ова друга двојица нису били за бацање. Трабуњање и баљезгање у ноћној емисији „Ин медиас пресс“ радио водитеља Младена Скендерије, блиског пријатеља шахисте и бившег новинара ТВ Полтика Јосипа – Јоце Ашика, била је Вучићу прва и најјача препорука да се сутрадан јави на први разговор и прво упознавање са Шешељем.
Истина, постоје индиције на основу скорашњег интервјуа Аце Стефановића из Амстердама датог његовом презимењаку Љуби Стефановићу у Београду за Славија инфо да је Вучић стигао у СРС на препоруку Дејана Анђуса и њиховог заједничког пријатеља извесног Мирка Вујичића. Ипак, задржао бих се на сопственој верзији, пошто ми је својевремено сам Младен Скендерија, шахиста и мој одличан познаник из времена кад је он студирао Економски факултет 1996. године казао да је Вучић стигао на први разговор са Шешељем непосредно после вечерње контакт емисије „Ин медиас пресс“ коју је водио лично Скендерија и где му је Вучић био гост у тој политичкој емисији Радио Индеxа. Од тада почиње грозоморна Вучићева политичка каријера која траје до данашњих дана без икаквог застоја.
Истог дана кад је упознао Шешеља у страначким просторијама Српске радикалне странке у згради Земунског магистрата, он је постао о члан Шешељеве странке. Шешељ је у недостатку готово иједног младог иоле образованог и озбиљног човека у његовој странци људских сподоба и протува, прихватио Вучића, макар и као пропалог студента, неуспешног ратног новинара и још горег војника на фронту, јер није ни имао другог избора. И зато је Вучићев политички продор био брз и муњевит, јер и није у таквој констелацији снага, ни имао велику конкуренцију међу млађим радикалима.
Шешељ је Вучића већ 1993. године убацио у Народну Скупштину Србије као 23- годишњака и тада уверљиво најмлађег посланика српског Парламента. Од тада Вучић је присуствовао као народни посланик СРС-а свим целодневним, врло често и целовечерњим, маратонским седницама Народне Скупштине Републике Србије и започео је своју политичку каријеру која, на жалост и на велику несрећу Срба, Србије, али и целог српског окружења траје све до данашњих дана. Вучић као апсолутно политички активан народни посланик у Скупштини, заузет политичким обавезама од јутра па до мрака, није имао више ни времена, ни простора за озбиљно размишљање о студирању. То је у том тренутку и временски било неизводљиво, јер се 24 часа бавио искључиво политиком и друге активности тада није ни имао.
Додуше, и пре учлањења у Шешељеву СРС Вучић из горе опширно и исцрпно описаних догађаја крајем осамдесетих и почетком деведесетих, није никад истински студирао Правни факултет. Рачуна на фактор протока времена и заборав људи, али не пате сви од амнезије. Безуспешно покушао у то време да политички врбуе у радикалске редове студента Горана Јунгића из Новог Београда, само зато што је открио да је Јунгићев отац родом Србин из Бањалуке. Зато је Вучић одмах помислио да би Јунгић као потомак прекодринских Срба могао појачати редове СРС-а. Њихово чланство је углавном окупљало Србе пореклом изван граница Србије. Више успеха имао је у политичком анимирању Дејана Комазеца, Србина родом из Задра и братом од стрица кошаркаша Хрватске Аријана Комазеца. Његов је отац покојни спортски новинар Милан Комазец, некад кошаркаш из Задра, а пре рата и дописник београдског дневног спортског листа или познатијег по скраћеници ЈСЛ „Спорт.“
Александар Вучић никад у стварности није студирао права, сем у његовој бујној машти и поквареним страстима једног свршеног средњошколца Земунске гимназије. Свестан дубине свог незнања и недостатка образовања, Вучић је под старе дане у педесетој години живота уписао школу за вишег кошаркашког тренера.
Кад је Бог стварао свет Вучића очито није наградио ниједним даром, сем оним својствима на којима би садашњем српском фараону позавидео и Луцифер. У лажима, крађама и убиствима Вучић је без премца и у светским размерама. У Србији је одавно прерастао и превазишао ту врсту видео игрице. Он је учлањањем у СРС фалангу преко ноћи постао правничких наука врли зналац и лажни интелектуалац по систему лева рука, десни џеп и сигуран је лет у академски џет сет. Тако је Вучић у новембру 1994. године добио на дар прокњижену и оверену диплому дипломираног правника Правног факултета у Београду, све с редом уписаним десеткама и потписима предметних професора и лажних испитивача из све четири године студија.
У тој радњи тешког кривичног дела лажирања и стицања Вучићеве фалсификоване факултетске дипломе кривотворењем његових никад стварно полаганих испита на Правном факултету, учествовали су пре свих људи из тадашње управе Правног факулета, секретар Миљко Ваљаревић, као и шеф одсека за студентска питања Бранислав Којић. Незаоблиазна карика у том пакленом ланцу био је и професор опште праксе на том факултету Оливер Антић. Он је био политичка спона СПС-а и СРС-а током ратних деведесетих на Правном факултету у Београду, као утицајни и уважени члан странке Милошевићевих инкриминисаних националсоцијалиста. Оливер Антић је мимо обавезне законске процедуре у својству декана Правног факултета довео за факултетског предавача лидера социјалистима коалиционе Радикалне странке Војислава Шешеља. Касније се Оливеру Антићу итекако политички одужио у име свих из СРС-а, Томислав Николић. Велеучени Тома Диплома реванширао се потплаћеним професорима Правног факулета у Београду и пробраним политичким кадровима СПС-а, ЈУЛ-а, СРС-а и СНС-а, целим низом политичких услуга.
Нема сумње да су не само споменути људи из управе факултета као Миљко Ваљаревић и Бранислав Којић и декан Оливер Антић били саучесници тешког кривичног дела фалсификовања Вучићеве лажне дипломе дипломираног правника, него и цели низ и режимских професора, али и корумпираних, наводно поитички антирежимских професора и професорки, лаких на примање мита за уписивање лажних факултетских оцена земунском гимназијалцу Вучићу.
Тиме су се уписали за сва времена у антологију бешчашћа тако бурне и богате историје Универзитета у Београду. Многи од њих који су за све ово знали ћутањем су одобравали тешко кривично дело равно злочину лажирања факултетске дипломе лажног правника Александра Вучића. Сви они, морали би ако икад буде истине и правде у Србији, на вишегодишње робије и то у пакету с Вучићем. Такви злочини не застаревају, без обзира што је у међувремену Томислав Николић ака Тома Диплома у знак захвалности Оливеру Антићу, декана фалсификатора лажне Вучићеве дипломе и дипломатски био збринуо као амбасадора Србије у Португалији, а у врх СНС секташке дипломатије погурао и Станиславу Пак – Николић, ћерку Милана Пака,инкримисаног професора Облигационог права на Правном факултету. Он је незналицу Вучића пуштао на испитима као пса кроз капи кише, а СНС кадрови знали су се касније услугом реванширати његовој ћерки Станислави Пак, баш као и Олги Кавран, кћери професора Драгољуба Каврана. Њу су прогурали својевремено до места портпаролке Тужитилаштва у Хагу, кад је на тој дужности наследила Руса Антоана Сергеја Никифорова.
Они ретки професори који су Вучића током његових измишљених и фантомских студија права на Правном факултету у Београду само формално и реда ради испитивали, чинили су то на бизаран начин. И као што је то и у једној дебати и страначкој полемици с Александром Вучићем објаснио 1993. године с места скупштинске говорнице као посланик странке Нова демократија Жарко Јокановић, све је кристално јасно у вези Вучићевог лажног студирања Правног факултета. Лажни студент Александар Вучић би уочи полагања малтене сваког озбиљнијег испита имао благовремену дојаву три наручена испитна питања која кући треба научити као дечју песмицу из нижих разреда основне школе. Питања би била извучена по поруџбини из факултетских уџбеника који су имали у просеку од најмање 1000 па до 2000 страна написаног текста.
Преостала већина исто тако бесрамних, јефтино купљених, односно потплаћених професора, уписивала ја својим именом и презименом и без трунке људског образа, части и достојанства на невиђено десетке у индеx студента Александра Вучића . То се догађало и у време кад је готово годину дана био на ратишту у Босни и физички уопште није био присутан у Београду. Да би е Вучићу експресно одузела диплома лажног правника, довољно је узети у руке његов оригинални студентски индекс, прегледати све датуме лажног полагања испита у периоду од априла 1992. до фебруара 1994. кад је био на ратишту у Босни, а предметне професоре који су били саучесници лажирања Вучићевих испита заједно с Вучићем судски процесуирати и казнити адекватном кривичном санкцијом за тешко кривично дело квалификованог облика. Све и да је хтео, а није ни хтео, ни желео, Александар Вучић никад није имао ни времена ни простора истински учити, спремати и полагати факултетске испите. Све ово је једна неописива и неопевана лакрдија столећа, која ће ући у најцрње анале факултета Универзитета у Београду. Вучић је високу сицилијанску школу учио и изучио поред Милошевића, Шешеља, Николића, Драшковића… Нико му са било ког животног факултета не мора тражити потврду те прворазредне мафијашке врсте. Бар се у томе потврдио као највећи животни негативац и то нико пристојан и уљудан никако не доводи у питање.
Шта би о Вучићевом фантомском студирању на невиђено могли рећи његови вршњаци и вршњакиње, данас угледни правници, адвокати, тужиоци, судије, јавне личности који су истински студирали и завршили факултет у време кад је он тобоже „студирао,“ али у мислима, Баш би било занимљиво шта би о томе имали казати адвокати Влатко Секуловић, Слободан Хомен, Саво Пилиповић, адвокатице Дубравка Рајшић и Тијана Којовић, бивши директор ЦЕСИД-а Марко Благојевић, професор Факулета безбедности Дарко Трифуновић, стручњак за геостратешку политику,административац Факултета политичких наука Славиша Орловић или један од шефова организације Транспарентност Србије Младен Ненадић. Сећа ли се ико од свих ових Вучићевих вршњака и вршњакиња са студија Александра Вучића са предавања, вежби колоквијума? Нека се слободно јаве, ако га ико памти као истинског студента. Ако га се нико не сећа, ту је архива факултета и Ивана Родић, запослена у администрацији факултета, рођена 1970. кад и Александар Вучић, његова колегиница с Вучићевих фантомских студија. Ивана Родић, ћерка Боривоја Родића, шефа представништва „Шкоде“ у Београду, као и Добриле Родић, правнице из ЈАТ-а у време директоровања Миљенка Зрелеца државном авио компанијом, могла би бити један од крунских сведока. Кога ова фабулозна тема ближе занима, може се преко Иване Родић распитати и детаљније о свему преко њене кућне и породичне адресе на Сењаку.
Доказа је сијасет, а не би било згорега да се у расветљавање и раскринкавање ове афере и скандала столећа укључи и један релативно млађи свршени студент Правног факултета, главом и брадом професор Владимир Вулетић. Тај некадашњи функционер ФК Партизан и касно политички прогледали човек, као дуго политички слеп сад можда и даље и боље види од многих других, па и као активан професор Правног факултета може бити од драгоцене користи и помоћи у откривању архиве Вучићевог лажног и фантомског студирања од октобра 1988. до новембра 1994. године. У сваком случају посреди је највећа превара и подвала века у историји Београдског Универзитета. Чим падне с власти, Вучић ће не само ради тога, него и због још прегршт најтежих кривичних дела морати на доживотну робију. Зарад младих генерација које долазе Вучић мора бити драстично кажњен за највећи могући злочин над смислом и сврхом учења и студирања науке. Тај злочин је, као и све друге злочине у животу, починио из умишљаја и из нехата и то је случај без преседана и на светском нивоу.
Када Вучића стигне оправдана и заслужена казна за ово тешко злодело, то ће бити одлична поука криминалцима да се злочин те врсте не исплати и да све пре или касније, дође на наплату. Вучић је био студент права исто можда онолико колико је и његов син Данило био фиктивни студент Географског факултета у Београду, или како је и колико је географију студирао само у фонтани музичких жеља и бивши Вучићев и Шешељев телохранитељ Петар Панић звани Пана. Вучић је као млад народни посланик радикала 1993. требао Шешељу, колико и Шешељ њему. Јер, Шешељу нико нормалан међу младим није хтео да приступи у странку осим ненормалног Вучића и њему сличног сијамског близанца по политичком убеђењу и пропалог радикалског јуноше с Правног факултета из исте генерације данашњег српског тиранина.
То је био Стево Драгишић, чији је отац Србин из Босне, пре рата био власник пилане на Романији. Драгишићев отац је Шешељу на руке платио 30 000 марака у кешу да његов син постане народни посланик српских радикала у Скупштини Србије ратне 1993. године. Шешељу су радикалски млади јуришници попут Вучића и Драгишића, пропалих и промашених студената Правног факултета служили као промоција за рекламни и политички маркетинг и стварање привида да има и омладине која хоће с њим у лудачко коло. Типовима попут Вучића и Драгишића стара гарда СРС-а налик Шешељу, Николићу, Тодоровићу, била је потребна као пословна шанса у раној младости и одскочна даска у животу за пробијање у свет високе политике или боље рећи тешког друштвеног паразитирања и имања хлеба без мотике.
