Pročitaj mi članakRusija je dva-tri puta veća od SAD. Zamislite je kao druge Sjedinjene Države, kao takmaca. Instaliranje socijalizma omogućava održavanje monopola
Докторе Сатон, написали сте три серије књига док сте радили на Хуверовом институту.
Ентони Сатон: Прва серија се односи на трансфер западне технологије Совјетском Савезу, и састоји се од три одвојене књиге, од којих свака покрива одређено временско раздобље почев од 1917. године.
Онда сте написали другу серију књига, о Волстриту…
Да. То нису биле књиге за академску, већ општу јавност, и тичу се успостављања три типа социјализма – бољшевичког социјализма у Русији, оног што бисмо могли назвати социјализма благостања у Сједињеним Државама, и Хитлеровог, или националсоцијализма. Свака књига испитује финансирање и доприносе Волстрита, односно међународних банкара, развијању конкретног облика социјализма.
Јесте ли доживљавали покушаје обесхрабривања или спречавања да објавите суштину о америчком учешћу у финансирању међународног комунизма?
Да. Примјера ради, кад сам био на Хуверовом институту, 1972. отишао сам у Мајами Бич ради свједочења пред Националним републиканским комитетом, и кад сам се вратио на Хувер, у Калифорнију, позван сам у уред директора и недвосмислено ми је речено да више не држим такве говоре и да ти подаци не би требало да иду у јавност.
Мисли се на то да смо Совјетском Савезу давали технологију за развој ратних способности?
Да. У то вријеме били смо у Вијетнаму. Као што знате, Совјети су снабдијевали Сјеверни Вијетнам.
То је било 1972?
Да. Примјера ради, знао сам да фабрика у Горком, коју је саградио Форд, производи серију возила ГАЗ, и да су возила ГАЗ виђана на Хо Ши Миновом путу. У сред рата у Вијетнаму снабдијевали смо опремом фабрику у Горком, чијим се камионима пребацивала муниција за убијање Американаца. Сматрао сам то неморалним, и то сам и рекао у Мајами Бичу и на Хуверовом институту. Ето, такви подаци нису пуштани у јавност.
Шта је касније било с Вашим радом на Хуверу?
Нисам обраћао пажњу на упозорења и сљедеће године објавио сам књигу Национално самоубиство, у којој су били сакупљени подаци о нашој војној помоћи Совјетском Савезу. Опет се вршио велики притисак да се објављивање књиге заустави, и на издавача и на мене лично. Нисам то хтјео да прихватим и неколико година потом сам отишао из Хуверовог института. Од 1975. сам независан аутор, без икаквих веза било с ким.
Насловница књиге Ентонија Сатона Национално самоубиство – војна помоћ Совјетском Савезу (Извор: Амазон)
Да размотримо финансирање њемачке ратне машине с којом смо се борили од 1941. до 1945. Можемо ли почети с првобитним финансирањем Хитлера између 1922. и 1923, кад се почео пробијати у Њемачкој?
Првобитно финансирање Хитлера 1922. само је дијелом било из Њемачке. Један од најпознатијих Американаца који су финансирали Хитлера био је Хенри Форд. За то је 1938. добио и орден од Хитлера за финансирање нацистичке странке док је била у повоју. Ту је, наравно, и Хитлеров Пивски пуч 1923, послије ког је отишао у затвор…
Финансирање Хитлерове изборне кампање 1933?
Томе сам веома прецизно ушао у траг. У архивама Нирнбершког процеса су изводи из плаћања банци Делбрик Шиклер у Берлину на рачун под контролом Рудолфа Хеса, чиме се финансирао Хитлеров долазак на власт 1933. Међу корпорацијама које су пребацивале новац Хитлеру нашао сам не само ИГ Фарбен, што је опште познато, већ и АЕГ, која је у то вријеме била под контролом Џенерал електрика у САД…
Насловница књиге Ентонија Сатона Волстрит и успон Хитлера (Извор: Амазон)
Значи, Форд и Џенерал електрик су учествовали у финансирању Хитлеровог доласка на власт. Јесу ли биле умијешане и друге велике америчке корпорације?
Свакако. Стандард оил преко техничке сарадње с ИГ Фарбен. Примјера ради, Њемачка није могла започети рат 1939. без тетраетила, неопходног за подизање октанске вриједности горива за авионе. Њемачка то није могла произвести. То је развијено у лабораторијама у САД и пребачено Нијемцима.
ИТТ, на примјер, био је у блиским везама с нацистима преко др Шредера, који је био шеф испостава ИТТ-а у Њемачкој. ИТТ је контролисао не само компаније које су правиле електроуређаје, већ и фабрику Вулф, која је производила војне авионе.
Одакле Њемачкој нафта за Други свјетски рат, кад нема своје нафтне изворе?
У Другом свјетском рату Њемачка је користила синтетичко гориво, добијено из угља, а технолошка основа за производњу нафте из угља стигла је из САД, у суштини из лабораторија Стандард оила, који је имао уговор о техничкој сарадњи с ИГ Фарбен. А ИГ Фарбен је учествовао са шездесет одсто у производњи експлозива за њемачки Вермахт, вјероватно са четрдесет до педесет одсто у производњи горива за њемачку авијацију, Луфтвафе…
У својој књизи Волстрит и успон Хитлера говорите о плановима за бомбардовање током Другог свјетског рата и о чињеници да је било фабрика које нису бомбардоване, док је већина њемачких фабрика десеткована?
У Другом свјетском рату њемачка електроиндустрија била је – или је требало да буде – главна мета бомбардовања од стране Западних држава. Али у пракси, фабрике њемачког Џенерал електрика нису бомбардоване – од десет главних фабрика није бомбардована ниједна. Дакле, имамо веома занимљив случај индустрије која је требало да буде бомбардована у Другом свјетском рату, али није била, а притом имамо америчко власништво, што изазива одређену сумњу у погледу разлога што није било бомбардовања.
Је ли на Нирнбершком процесу било Американаца оптужених и осуђених за финансирање нациста?
Није. Стекао сам увид у критерије оног што бисмо могли назвати ратним злочинима, и за мене нема никакве сумње да су извјесни Американци подесили те критерије.
Сматрате ли да је било свјесног покушаја да се та чињеница сакрије како од Нирнбершког трибунала, тако и од америчке јавности?
Па, свјесни напор огледао се у чињеници да су ти бизнисмени 1946. године јавно тврдили да нису ништа знали о оном шта је Хитлер радио, а лично су били укључени у стварање Хитлера.
Шта је са зајмовима великих америчких и енглеских банака Хитлеровој влади између 1933. и 1939?
Морамо се вратити мало више у прошлост и обратити пажњу на тзв. Јангове зајмове, који су били веома важни, јер мислим да су довели до слома у Њемачкој 1933. У питању је Овен Јанг, један од директора Џенерал електрика, који је давао зајмове као службеник америчке владе, који су изазвали слом Њемачке 1933, омогућивши Хитлеру да преузме власт.
Послије 1933. имате низ зајмова, нпр. од Стандард оила, који је Њемачкој зајмио најмање неколико милиона долара за изградњу постројења за производњу авионског горива.
Да размотримо и финансирање бољшевизма, јер мислим да је од животне важности. Вратимо се у раздобље послије Друге револуције, у октобру и новембру 1917. Какве су биле везе почетног финансирања Лењиновог покрета и америчких корпорација? Је ли било америчког уплитања у раздобљу између 1917. и 1918, кад се бољшевизам почео успостављати у Русији?
Било их је неколико. Најзначајније је везано за пуковника Вилијама Бојса Томпсона, највећег дионичара Чејс банке, данашње Чејс Менхетн банке. У једној од својих књига објавио сам копију документа о преносу новца из Њујорка у Петроград децембра 1917. у износу од милион долара. Пуковник Томпсон касније је изјавио да је тај милион долара дат бољшевицима ради консолидације. Тек су почели преузимање Русије, и контролисали су само Москву и Петроград. Случај је чист: милион долара америчког новца пребачено бољшевицима преко америчког посредника с Волстрита.
Насловница књиге Ентонија Сатона Волстрит и Бољшевичка револуција (Извор: Амазон)
Зашто би амерички капиталиста и финансијер помагао бољшевизам?
И сам сам се то годинама питао. Једини одговор до ког сам дошао је одржавање монопола – Сједињене Државе нису хтјеле још једне Сједињене Државе на тржишту. Погледа ли се на карту свијета, Русија је два-три пута већа од САД. Замислите је као друге Сједињене Државе, као такмаца Сједињеним Државама. САД су хтјеле да задрже монопол на тржишту. Социјализам је то омогућавао. Током истраживања на Универзитету Станфорд дошао сам до чињенице да социјалистички систем није кадар за иновације и да увози технологију и иновације са Запада. Мислим да је циљ био подршка ширењу марксизма и других типова социјализма јер би то банкарима с Волстрита омогућило контролу над свјетским тржиштем послије Првог свјетског рата.
Крајем Првог свјетског рата у Русији је владала катастрофална глад. Америка је у помоћ послала Хуверову мисију.
Русија је 1922-23. несумњиво била на кољенима. Индустријски производ био је можда десети дио оног из 1913. Од глади је умирало на стотине хиљада људи. Организована је Хуверова мисија ради слања помоћи Русији, али је већина те помоћи отишла бољшевицима, који су тада контролисали мали дио Русије. Тек дјелић хуманитарне помоћи отишао је бијелим Русима или на Далеки исток.
Лењин је потом, 1922-23. године, увео оно што је познато као нова економска политика и петогодишњи планови.
Све је ишло у двије фазе. Нова економска политика покренута је 1923. Пронашао сам – и то објавио у својој првој књизи док сам био на Станфорду – да је дословно свака индустријска грана у Русији обновљена или поново покренута уз помоћ страних корпорација, углавном њемачких, британских, француских и америчких. До 1928. Русија се вратила отприлике на разину индустријске производње из 1913. У том тренутку почела је размишљати о својим грандиозним петогодишњим плановима. Госплан, руска државна комисија, је 1928. направио први петогодишњи план, који је, међутим, одбачен јер није био добар. Онда су у Русију доведене америчке корпорације. Први и други петогодишњи план осмишљени су у Сједињеним Државама од стране америчких корпорација.
Предмет Вашег истраживања била је и Трилатерална комисија?
Трилатерална комисија је приватна организација коју је 1973. основао Дејвид Рокфелер. Њена званична сврха била је подстицање дискусије између оног што су звали трилатералним областима – САД, Јапана и Европе. Установио сам, међутим, да је дјеловање Трилатералне комисије у највећој мјери у интересу међународне банкарске заједнице у Њујорку.
Прича се о претјераном учешћу представника Трилатералне комисије у администрацији Џимија Картера.
Рећи „претјерано“ је еуфемизам, по мом мишљењу. На око двјеста милиона Американаца има свега седамдесет седам чланова Трилатералне комисије. Од тих 77 избројао сам да су 18 чланови Картерове администрације – сам господин Картер је члан Трилатералне комисије, г. Мондејл, г. Браун, г. Венс, г. Блументал… Они заузимају сва главна министарства. Неки кључни комитети – за обавјештајне службе и одбрану – састављени су искључиво од чланова Трилатералне комисије.
Дакле, имате 77 Американаца које је одабрао један човјек – Дејвид Рокфелер, предсједник Чејс Менхетн банке – који се, испоставља се, налазе на кључним положајима у Вашингтону у оквиру Картерове администрације.
Значи ли то да власт не бирамо ми, него ови људи иза кулиса?
Нема другог закључка. Погледате ли данашње кандидате за предсједника, господин Буш је члан Трилатерале…
Већина главних општила – Њузвик, Тајм и друга – говоре нам да нема никаквог разлога за забринутост због дјеловања Трилатералне комисије. Постоји ли нека веза између Трилатералне комисије и главних општила у САД?
Постоји, нарочито у општилима која преносе вијести. Нпр. извршни уредник Чикаго сан тајмса је члан Трилатерале, директор часопиа Тајм такође, или директор Си-Би-Ес-а…
Радио сам компјутерско претраживање свих текстова објављених о Трилатералној комисији од 1973. У читавом свијету нашао сам свега 73 чланка.
Препис, посрбљавање, скраћивање и опрема: Стање ствари
Ентони Сатон (1925-2002) – енглеско-амерички писац, истраживач, економиста и професор. Рођен у Лондону, од 1962. амерички држављанин. Био професор економије на Универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу. Као истраживач радио на Хуверовом институту Универзитета Станфорд од 1968. до 1973.
Из његових истраживања на Хуверовом институту настала тротомна студија Западна технологија и совјетски економски развој, у којој износи налазе о кључној улози Запада у развоју Совјетског Савеза.
Године 1973. објављује књигу Национално самоубиство – војна помоћ Совјетском Савезу, у којој као закључак истраживања наводи да хладноратовски сукоби нису вођени ради обуздавања комунизма, већ да су организовани с циљем „генерисања уговора о наоружавању у износима мјереним милијардама долара“, пошто су Сједињене Државе финансирајући Совјетски Савез „непосредно или посредно наоружавале обе стране бар у Кореји и Вијетнаму“.
У трилогији Волстрит и Бољшевичка револуција, Волстрит и Рузвелт и Волстрит и успон Хитлера износи аргументе да је учешће Волстрита у Бољшевичкој револуцији имало за сврху да уништи Русију као економског такмаца и претвори је у „монополско тржиште и техничку колонију за неколико моћних финансијера из Америке и корпорација под њиховом контролом“. Исту сврху имао је одлучујући утицај Волстрита на успон Хитлера и Рузвелта, за које је сматрао да спроводе политику „корпорацијског социјализма“ у служби великих корпорација. Сатонов закључак је да је све дио „дугорочног програма узгајања колективизма“ и потхрањивања „корпоративног социјализма“ економских моћника ради обезбјеђивања „монополског задобијања свјетског богатства“.
