Miloš Pavlović, poznat kao “glavni ćaci”, prema zvaničnoj dokumentaciji prijavljen je na adresi Pionirskog parka u centru Beograda, što je izazvalo brojne reakcije javnosti i otvorilo pitanja o zloupotrebama sistema prijave prebivališta.
За пријаву пребивалишта неопходна сагласност власника непокретности, а у овом случају то је држава Србија, док је парк дат на управљање “Зеленилу Београд”. Ко је дао сагласност и на основу ког правног основа је полиција прихватила пријаву, за сада остаје непознато. Међутим, поставља се питање – Можемо ли, онда, сви да се пријавимо да живимо у неком парку, на тргу или чак на клупи на јавној површини, која је у власништву државе?
Закон је јасан: да би се неко пријавио на одређену адресу, неопходно је да претходно добије сагласност власника непокретности. У случају Пионирског парка, то би значило да су надлежни органи морали прибавити одобрење државе Србије као власника или од управљача – ЈКП „Зеленило Београд“. Затим се сагласност за становање на датој адреси добија у надлежну полицијску станицу, што је, када је у питању Пионирски парк, полицијска станица на Старом Граду, у улици Мајке Јевресиме, код Скупштине Србије. Када се врши пријава пребивалишта полицијски службеник има име, презиме и у самом систему (уколико је непознат службеник) се види време уношења тих података, па самим тим се лако долази до тога и ко је тај унос и извршио, односно, које одобрио да Први Ћаци међу студентима, има прави да живи у парку испред Председништва Србије.
Такође, на захтев суда, органа државне управе, другог органа или организације, као и другог правног или физичког лица, које има оправдан правни интерес, надлежни орган је дужан да достави тражене податке из евиденције пребивалишта и боравишта грађана, у складу с прописима о заштити података о личности. Због свега наведеног, поставља се кључно питање по ком правном основу је Милош Павловић пријавио пребивалиште у Пионирском парку и ко је лично, са именом и презименом, дао сагласност за такву пријаву.
Наиме, према Решењу о стављању под заштиту природног добра ‘Пионирски парк’ установљава се да је власник парцеле Република Србија, а да се природно добро даје на располагање Зеленилу Београд. Даље следи да Зеленило Београд као старалац (члан 7. Решења) има право активне легитимације у погледу остваривања установљеног режима заштите, као што је право покретања кривичних, прекршајних и управних поступака пред судским и државним органима, право на накнаду од правних и физичких лица за коришћење заштићеног природног добра и друга права утврђена законом и прописима донетим на основу закона.
За пријаву пребивалишта мора постојати правни основ – било да је реч о својини, закупу, решењу надлежног органа или другом валидном документу, те остаје нејасно шта је тачно приложено Полицијској управи Стари град и ко је пријаву уопште извршио. За сада ништа од тога није познату.
На крају, засада је јасно, да је Ћациленд, на простору између Скупштине и Председништва Србије, изузет од уставног-правног систена Србије, попут јужне српске покрајине, Косова и Метохије, која је под окупацијом албанских сеператиста; и да на том простору, попут некада албанских имиграната, се може свако пријавити да тамо стањује, по политичкој вољи некога из врха власти. Можда Аљбина Муслија?