Pročitaj mi članakStudentski protestni pokret u Srbiji nema vođe, a proces donošenja odluka je spor i mukotrpan – ali aktivisti nepokolebljivo veruju u njegov osnovni princip: direktnu demokratiju kroz plenume održavane na fakultetima, piše u opširnoj analizi AFP.
Када се у новембру прошле године урушио кров реновиране железничке станице у Новом Саду, усмртивши 16 особа, прво је уследила жалост – а затим и бес.
Студенти су изашли на улице како би осудили оно што су видели као дубоко укорењену корупцију која је омогућила такву трагедију.
Затим су се организовали у национални покрет – а његов темељ постала је директна демократија.
Пленуми
Управо су пленуми – састанци иза затворених врата на универзитетима – одлучивали о сваком следећем кораку: од 16 минута ћутања у знак сећања на жртве, до протеста и позива на штрајк.
На пленумима може учествовати и гласати сваки студент.
„Директна демократија нам омогућава да останемо јединствени… да наставимо овај покрет за праведнији систем“, рекла је за АФП Маја, 23-годишња студенткиња Природно-математичког факултета у Новом Саду.
„Наша основна вредност је: без вођа“, додаје она.
На првом импровизованом пленуму у децембру, четири амфитеатра била су пуна, присећају се присутни.
Организација је тада била хаотична, без јасне структуре.
Зато су студенти увели систем обележавања бојама како би филтрирали оне који ремете скуп – оне који су кршили правила или покушавали да саботирају покрет.
Формирали су радне групе у посебним просторијама – за управљање донацијама, координацију међу факултетима, или осмишљавање парола.
Шест месеци касније – влада дисциплина.
Протести без преседана
Србија је у прошлости бележила велике протесте, нарочито деведесетих, а од 2016. протести су постали готово редовна појава.
Али „интензитет и размера овог протеста су без преседана у последњих 30 година“, каже Вујо Илић, политички истраживач са Универзитета у Београду.
„Оно што га квалитативно разликује је управо пленум… директна демократија“, рекао је за АФП. „Никада раније масовни протести нису били удружени са овим обликом одлучивања.“
Илић истиче да се овај модел више ослања на прогресивне покрете са Запада – попут „Оццупy Wалл Стреет“ – него на наслеђе из комунистичког периода Србије.
Према последњем извештају „Транспаренцy Интернатионал“-а, Србија се налази на 105. месту од 180 земаља на листи перцепције корупције – најгоре рангирање у више од деценије.
Дневни ред и правила
Зато су студенти, не верујући политичким странкама и институцијама, сами поставили своја правила – и придржавали их се, каже Илић.
На почетку сваког пленума гласа се о дневном реду. Говори су временски ограничени и модерирани од стране ротирајућих модератора.
Сваки факултет има своје кодове за гласање, појашњења и исправке коментара, а сви записници се деле у онлине групама.
„То је строга процедура коју покушавамо да поштујемо. Некада је компликовано и тешко сажети све аргументе“, признаје Маја. „Али то је процес учења.“
Пленуми могу трајати сатима, бити исцрпљујући и пуни тензија.
„Дефинитивно је најспорији начин одлучивања“, каже Анђела, студенткиња Академије пословних и примењених уметности у Београду.
Прошла су три месеца од пада владе у фебруару до званичног позива студената на ванредне парламентарне изборе.
„Али то је процес у који верујемо“, каже Анђела. „То је једини начин да се одлуке донесу на вишем нивоу и да сви буду укључени.“
„То је демократско тело које смо изабрали као најбоље.“
Отежано таргетирање
Тај приступ отежава и председнику Александру Вучићу и провладиним медијима да таргетирају појединачне активисте.
„Не могу да окриве све нас – јер нас има на хиљаде“, поручује Анђела.
Студенти су такође одбили сарадњу са политичким партијама, што им је донело додатну подршку, иако их Вучић редовно оптужује да су под утицајем страних сила.
„Завршили смо с вашим захтевима“, поручио је Вучић присталицама на митингу у суботу, мислећи на студенте.
Млади – који чине више од 18% становништва Србије – покушавају да прошире свој модел организовања и на делове земље ван великих градова.
„Питање је да ли се њихова пракса може пренети ван универзитета“, каже Илић. „Али без обзира на то, ово ће увек остати део наслеђа једног друштвеног покрета.“
Месеци активизма могли би прерасти у неку врсту студентске политичке организације.
Њихов модел одлучивања могао би оставити трајан траг у друштву које је дубоко неповерљиво према изборима, партијама и парламенту.
„То је трансформативно искуство – и за студенте и за читаво друштво“, закључује Илић.
