Ормуски пролаз, та уска али кључна тачка кроз коју пролази огроман део светске трговине енергентима, поново је у центру пажње. Овога пута, не због конкретних потеза, већ због процена шта је уопште могуће.

Амерички новинар Такер Карлсон изнео је прилично директан став на друштвеној мрежи X: војни приступ, каже, не може обезбедити слободну пловидбу кроз Ормуски пролаз.

Његова оцена долази у тренутку када се разматрају различити сценарији везани за Иран и ширу регионалну динамику.

Карлсон иде и корак даље. Чак и у случају да садашње иранско руководство буде уклоњено, тврди он, ситуација се суштински не би променила.

Контрола над пролазом би, како наводи, прешла на друге актере, који би и даље имали могућност да ограничавају кретање бродова. Другим речима, промена структуре власти не гарантује промену правила игре.

„Војно решење не постоји. То није став заговорника мира… већ практично запажање које одражава реалност“, навео је Карлсон.

У истој изјави додаје да није могуће „бомбама отворити пролаз“, уз напомену да је ометање трговине релативно лако, док је њено обезбеђивање знатно сложеније. Та неравнотежа, како објашњава, чини читав проблем изразито асиметричним.

У његовом виђењу, ниједна спољашња сила не може дугорочно гарантовати отворен пролаз без сагласности не само иранске власти, већ и људи који живе у Ирану. То је детаљ који се често занемарује у политичким анализама, али који, како сугерише Карлсон, може бити пресудан у пракси.

Ова изјава долази непосредно након обраћања председника САД Доналда Трампа нацији, које се, између осталог, бавило и ситуацијом у Ирану.

Карлсон је тај говор протумачио као сигнал краја америчког глобализма, што додатно компликује тумачења целокупног контекста.

У таквој поставци, где се преплићу политичке поруке, безбедносне процене и реалност на терену, питање Ормушког пролаза остаје отворено. Не толико у смислу да ли ће бити проходан, већ ко и под којим условима може да гарантује његову стабилност – и колико дуго.