Према извештају Фортуне, професори широм САД кажу да студенти тешко прате написане реченице, не извршавају обавезну литературу или не могу да се ангажују са текстовима који су некада били темељ високог образовања.

Проблем није ограничен на помоћне курсеве или лошије школе.

Професори истичу да је ситуација раширена, структурна и да се погоршава.

Џесика Хутен Вилсон, професорка „великих књига“ и хуманистичких наука на Универзитету Пеппердине, рекла је:

„Овде чак није ни питање критичког мишљења.

Проблем је у томе што студенти једноставно не могу да читају реченице.“

Вилсон је објаснила да многи студенти долазе на часове без да су прочитали обавезну литературу, због чега професори морају наглас читати текстове и пролазити кроз пасусе реч по реч.

„Имам осећај да играм као по шпаги и читам наглас јер нема шансе да је ико прочитао текст ноћ пре тога“, рекла је.
„Чак и када читамо заједно у учионици, толико тога не могу да процесуирају, чак и саме речи на страници.“

Ова слика у учионицама одражава шири колапс читања у целој земљи.

Готово половина Американаца није прочитала ниједну књигу у 2025. години, а навике читања пале су за око 40 одсто у последњој деценији.

Међу одраслима од 18 до 29 година, просечан број прочитаних књига прошле године био је свега 5,8 – мање него код било које друге генерације.

Међутим, уместо да се суоче са основним проблемом, многи универзитети га тихо „заобилазе“.

Вилсон каже да сада мора да се ослања на вишеструка читања кратких текстова током целог семестра, не да би спустила стандарде, већ да би надокнадила недостатак основних вештина.

„Не покушавам да спустим стандарде“, објаснила је.
„Само морам да примењујем другачије педагошке приступе да бих постигла исти циљ.“

Слична искуства пријављују и други професори.

Тимоти О’Мали са Универзитета Нотре Даме рекао је да студенти често немају појма како да приступе традиционалним задацима читања, па се окрећу алатима вештачке интелигенције за сажетке.

„Данас, ако им задате толику количину читања, често не знају шта да раде“, рекао је О’Мали Фортуне-у.

Последице сежу даље од академског живота.

Вилсон упозорава да пад писмености подстиче анксиозност, изолацију и социјалну фрагментацију.

„Мислим да губитак читања — поларизација, анксиозност, усамљеност, недостатак пријатељства — све се то догађа када друштво не чита заједно“, рекла је.

Ипак, ово није само проблем високог образовања.

Професори кажу да је то предвидив исход К–12 система који више не гарантује основну писменост.

Стандарди су спуштени, одговорност еродирала, а читање све више третирано као опционално.

Резултат је генерација која долази у одрасло доба неприпремљена за озбиљан рад, стварна очекивања и одговорности које с тим долазе, а универзитети сада сносе последице.