Прочитај ми чланакПрипадници Народне муџахединске организације Ирана пристигли су у Албанију после споразума тадашњег председника Саљија Берише са Хилари Клинтон из 2012. године. А њихова употребна вредност против легалних иранских власти ових месеци је вртоглаво порасла
Еди Рама нема много симпатија за иранске контрареволуционаре, смештене у кампу недалеко од Драча. На њих је јула 2023. године слао и полицију, у склопу истраге о читавом низу почињених кривичних дела – од финансијских малверзација, преко нарушавања „сајбер безбедности“ и злостављања припадника групе, до – изазивања рата.
Резултат окршаја био је отприлике нерешен, са 15 повређених полицајаца и 21 иранским муџахедином, а прича о овим дешавањима некако је брже затворена него што је отворена. Јер, иако Рама нема симпатије за ову ствар, он се томе не сме и не може отворено успротивити.
Припадници Народне муџахединске организације Ирана (познати под скраћеницом МЕК, која потиче од транскрипције са фарсија назива Мојахедин-е-Кхалq) пристигли су у Албанију после споразума тадашњег председника Саљија Берише са Хилари Клинтон склопљеног 2012. године.
Рамсфелд као идејни творац
Заправо, идејни творац целокупног пројекта са склањањем преосталих припадника МЕК на сигурну локацију био је Доналд Рамсфелд.
Познато је и зашто: након инвазије на Ирак, Бушова администрација планирала је и рат против Ирана. Ирански муџахедини, љути опоненти актуелне власти у Техерану и утренирани борци са богатим ратним искуством – могли су бити од велике користи. Сејмур Херш, али и још неколико новинара касније су указивали, позивајући се на своје изворе, да су у овај аранжман са МЕК умешане и израелске обавештајне структуре, што делује сасвим логично.
Елем, Народна муџахединска организација Ирана настала је 1965. године и окупљала је углавном студенте и млађе интелектуалце левичарских усмерења. Активно су учествовали у свргавању шаха Мохамеда Резе Пахлавија, али су одмах након тога ушли у жесток сукоб са Иранском револуцинарном партијом и ајатолахом Рухолахом Хомеинијем. Од револуционара, тако постају контрареволуционари, а сукоб који је уследио укључивао је употребу оружја, атентате, убиства и физичко насиље, уз велики број жртава на обе стране.
Лидер народних муџахедина Масуд Раџави са већином сабораца емигрирао је у Француску, одакле је развијана нова организациона мрежа. Да та нова организациона мрежа има незанемарљиву употребну вредност показало се на почетку ирачко – иранског рата, пошто су народни муџахедини постали савезници Садама Хуесина.
Од 1986. године имали су и своју базу (попут ове данашње у Албанији) у ирачком Ашрафу, а Раџави је годину дана касније прогласио и оснивање такозване Иранске ослободилачке армије која је учествовала заједно са Ирачанима у оружаним сукобима против Иранске револуционарне гарде. Проблем за њих се јавио након свргавања Садама Хусеина, пошто их нове власти у Багдаду једноставно нису желеле, између осталог и због гласина да су помагали старом председнику током његове владавине у војно-полицијским операцијама против Курда и шиита.
Идејни творац целокупног пројекта са склањањем преосталих припадника МЕК на сигурну локацију био је Доналд Рамсфелд
Услед очајне репутације у западним земљама (а због терористичких акција против иранских званичника и везивања за незаконито деловање), али и покренутих истрага у Француској (током мандата Николе Саркозија), изгледа да у први мах ни Американци нису знали шта са овом формацијом чинити.
Све док се Рамсфелд није досетио да могу имати употребну вредност, што је касније коначно операционализовано њиховим пресељењем у Албанију.
База близу Јадрана
База „Ашраф – 3“ у месту Манез, свега двадесетак киломеатара удаљеном од јадранске обале (може се додати и око 160 км удаљена од Подгорице и Охрида, а 200 км од Призрена) простире се на око 40 хектара, у њој је изграђено чак 127 објеката и тамо тренутно борави око 3.000 људи.
Претпоставља се да је иранских народних муџахедина од седам до десет хиљада у целом свету, па је лако уочљиво да им се у Албанији данас налази седиште, центар за командовање и планирање. Могуће и више од тога. И у Албанији ће остати до даљњег, све дог организација буде имала своју употребну вредност. А употребна вредност им ових дана „вртоглаво расте“.
Током дванаестодневног израелско-иранског рата на ову чињеницу подсетили су техерански хакери из групе „Домовинска правда“, који су пре три године већ упадали на албанске државне платформе и отуда копирали комплетне базе података, након чега су до крајњих граница проблематизовани билатерални односи између две земље (укључујући и њихов прекид у септембру 2022. године).
База МЕК-а „Ашраф – 3“ у Маназу, Албанија (Фото: АФП)
Ово питање је актуелно у иранској политици, за разлику од балканске или европске – где се о томе мало зна и још мање говори. Хоће ли због тога, у неком развоју ситуације – иранске балистичке ракете гађати циљ у Албанији?
Хоће ли због тога, у неком развоју ситуације – иранске балистичке ракете гађати циљ у Албанији? Несумњиво, за тако нешто иранска армија има капацитет, а да ли се такав потез у политичком и/или стратешком смислу исплати, то су већ друга питања на која не може бити јасног одговора.
Наравоученије које се може из свега извући јесте да се и у односу према савезницима мора бити опрезан. Албанци су желели тесне везе са Америком, па су и много тога прихватали некритички и без икакве задршке мислећи да ће тако боље заштити своје интересе.
Уместо тога, добили су (пара)војску на својој територији коју не могу контролисати, а плус и постали легитимна мета за неко хипотетичко бомбардовање. И упркос свему, против тога до даљњег не могу никако реаговати.
