Док се у јавности поново отвара питање Сребренице, и то на иницијативу странака попут Новог ДСС-а и коалиције НАДА, који траже јасно државно одређење и говор истине без страха и подаништва, из сенке се већ традиционално оглашавају невладине организације попут Иницијативе младих за људска права (YIHR), парламентарне политичке странке попут Покрет слободних грађана.

Те организације, иако се представљају као борци за људска права, никада, ама баш никада, нису устале у заштиту српских жртава. Ниједна трибина, ниједна кампања, ниједна изложба, ниједан јавни притисак да се говори о убиствима, егзодусима и логорима кроз које су прошли Срби широм Хрватске, Федерације БиХ, Косова и Метохије. Њихова визија правде је селективна,  строго у функцији западних наратива, а ЕУ и ти исти западњаци невидљиви су, нечујни и крајње незаинтересовани кад се у срцу Европске уније, уз пуно одобравање државних институција, одржавају концерти Марка Перковића Томпсона – човека који отворено велича усташтво, геноцидну политику НДХ и клање Срба, Јевреја и Рома.

За нас, већину грађана Србије, Сребреница није геноцид — већ ратни злочин, као и многи који су почињени над Србима, а о којима нико ни реч не каже. Да ли је геноцид кад се убије дете у колевци у Глини? Кад се затре село у Ливањском пољу у којем су усташе клале и убијале Србе и друге који нису желели да буду део Павелићеве фашистичке политике са циљем етничког чишћења Срба и стварања хомогене хрватске државе – НДХ.? Кад се са лица земље избришу српска села у Хрватској, а старци убијају у својим двориштима у „Олуји“ Ова операција проузроковала је прогон више од 250.000 Срба из њихових домова, а велики број цивила је изгубио животе око 1700 људи, а више од 700 се и даље води као нестали. ? Где су иницијативе за та људска права?

Није проблем што YIHR има мишљење — проблем је што то мишљење служи искључиво за одржавање комплекса кривице над српским народом, и што никада, ниједним гестом, нису признали страдање српских жртава као једнако трагично, једнако људско.

А где су жртве Срба са Косова и Метохије? Где је правда за двогодишњу Милицу Ракић? За српску децу у Гораждевцу, убијену док су се купала у Бистрици? Где је одговорност за киднаповане и мучене Србе у логорима ОВК, за „жуту кућу“ у Албанији, у којој су живим људима вађени органи?

Никада нисмо чули да је Иницијатива младих за људска права одржала било какву комеморацију за српске жртве са КиМ. Никада нису организовали „Марш мира“ за нестале Србе, нити изразили емпатију према породицама које ни дан-данас не знају где су им најмилији. За њих ти животи нису део агенде.

А шта је са 14 жетелаца у Старом Грацком? Шта је са српском децом разнетом минобацачем у Ливадицама, са хиљадама прогнаних, опљачканих, пребијаних, са спаљеним црквама, порушеним манастирима, монахом Харитоном коме су одсекли главу?

А шта је са Јасеновцем – логором смрти, који није био „балкански Аушвиц“, већ нешто много горе: једини логор у Европи где су убијани људи без иједног метка, где су деца умирала од глади и бола, где су жене бацане у Саву са камењем око врата, где је индустрија смрти радила маљем, ножем и тестером?

У Јасеновцу није страдао само један народ, али је већински страдао српски народ, убијан због вере, порекла, писма и имена. Преко 700.000 Срба, Јевреја и Рома нестало је у машинерији хрватског фашизма, а данас, у „модерној Хрватској“, која је чланица ЕУ, тај логор се релативизује, чак негира, а његови починиоци се величају као „борци за домовину“.

А где су Пребиловци? Мало херцеговачко село у коме су 6. августа 1941. године усташе побиле преко 850 мештана, углавном жена и деце, бацајући их живе у јаме. То је село које је практично нестало за један дан – село без мушкараца, јер су били на раду или на фронту, село које је постало симбол српског страдања и мучеништва.

Пребиловци су једино село у Европи које је имало маузолеј са посмртним остацима деце – до рата деведесетих, када су их муслиманске снаге минирале и уништиле те кости по други пут.

Где је тај злочин у лекцијама о људским правима? Где је у уџбеницима, на трибинама, у резолуцијама? Где је осуда, где је сећање, где су невладине организације?

А шта је са Јадовним – првим концентрационим логором НДХ, основаним још у лето 1941, пре него што је Хитлер подигао Треблинку и Собибор? Тамо, у јамама Велебита и Пага, без барaка и крематоријума, без индустрије – само с камом, жицом и дубином јаме – усташе су убиле и бациле преко 40.000 људи, углавном Срба, али и Јевреја и антифашиста.

Људе су везивали жицом у ланац, клали једног, па гурали остале у бездан. Многи су, према сведочанствима, у јаме бачени живи – људи, жене, деца. Тела никад нису извучена. Кости су, као и истина, остале под земљом, јер би њихово вађење било „сметња помирењу“. Какав цинизам.

НДХ је била једина држава у Европи која је сама, сопственом иницијативом, без немачког притиска, основала логоре за истребљење читавог народа. И зато је Јадовно доказ, не о страдању у рату, него о планираном геноциду над Србима.

Ипак, данас се у Јадовну одржавају комеморације које режим у Загребу игнорише, а званичници Србије понекад посете – али уз „меру“, без називања ствари правим именом. А невладине организације у Србији? Ћуте. Не траже резолуцију о Јадовну. Не снимају кампање. Не носе беџеве са именима жртава.

Јадовно, као и Јасеновац, као Пребиловци, Смиљане, Велика, Пиве и Глина, није само место страдања, то је тест истине. И тај тест је савремена Европа, али и домаћи „чувари истине“, пали.

Шта је са сатртим српским селом Смиљаном у Лици, родном месту Николе Тесле? Где је комеморација, где су сузе невладиних активиста за српску децу и старце које су усташе поклале у једном дану, без метка, ножем, маљем, мотком, све живо што није побегло, затрто је 1941. године. Тамо где је Тесла рођен да би светлио човечанству, мрак је ушао у облику хрватског усташтва које је желело само једно – да Срби више не постоје.

Када Европска унија ћути на те злочине — или их минимизира у име „будућности и дијалога“ — она показује да не постоји стварна брига за жртве. Постоји само политичка калкулација.

Истина, како је тражимо, није селективна. Она или важи за све — или не важи ни за кога.

И зато, док невладине организације попут Иницијативе младих за људска права (YIHR) годинама спроводе кампање које за циљ имају искључиво понижење српског народа, његово трајно обележавање као геноцидног, и потпуно преобликовање националне свести према моделу сервилне покорности западним центрима моћи — време је да се постави питање њиховог легитимитета и права на деловање у нашем друштву.

YIHR никада није тражио правду за српске жртве у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима, Глини, Пиви, Смљанима, Петровачкој цести, Гораждевцу, Велики и Сувој Реци. Ћутали су на Жуту кућу, на отете Србе и вађење органа, на минирање маузолеја са костима деце. Ћутали су кад се славило усташтво. Ћутали су кад је спаљено 150 цркава на Косову. Ћутали су — јер у њиховој визији људских права српска суза не вреди ништа.

Под фирмом „помирења“, YIHR спроводи политички пројекат који има за циљ деформацију националне свести, укидање историјске и моралне равнотеже, и креирање друштва које ће клечати пред сваком оптужбом — чак и кад је лажна.

То није активизам. То је продужена рука политике, деструктивна испостава страног утицаја, финансирана новцем странаца, непријатељски настројена према националном идентитету, култури, војсци, цркви, друштву у целини.

Због свега наведеног, у име истине, достојанства и уставног поретка, подржавам и предлажем покретање поступка за укидање рада НВО „Иницијатива младих за људска права“ (YIHR).

Јер према члану 55. Устава Републике Србије и члану 11. Закона о удружењима, свака организација која делује супротно јавном интересу, угрожава морал, безбедност, или подстиче мржњу и дискриминацију, мора бити законски санкционисана.

А ко год у Србији систематски ради на томе да српски народ буде трајно обележен као колективни злочинац, да му се укине право на памћење и одбрану истине, не заслужује статус легитимне организације грађанског друштва.

Не, не тражимо забрану због другачијег мишљења. Тражимо забрану због отворене злоупотребе слободе за рад против народа у чијој држави делују. То није слобода, то је прикривени рат.

И зато, или ћемо коначно заштитити своје достојанство, или ћемо наставити да плаћамо оне који нам га свесно руше.

Нада Гладовић

Ознаке: јихр, ЕУ, Нада Гладовић, Сребреница