Прочитај ми чланак

Од Јовановог пркоса до Новаковог пумпања–историјат српских побуна међу спортистима

0

Новак Ђоковић нас је већ навикао на то да својим потезима изазива доста пажње, али је утисак да никада није било као ове године на Вимблдону.

Но, Ђоковићево пумпање као вид подршке студентким протестима (уосталом, и сам Новак је указао на симболику након првог меча против Александреа Мулера) који већ више од осам месеци трају у Србији је последњи у низу тренутака када би они од којих се то највише очекује – подигли глас.

А било је ситуација када су то Срби радили по сваку цену, без обзира каква сила стајала са друге стране и очекивала покорност.

Иако је сигурно да је таквих ствари било на локалном нивоу и раније, први озбиљан и документован тренутак када су спортисти из Србије одлучили да се успротиве нечему догодио се 1936. године, и то 1. августа на Олимпијском стадиону у Берлину.

Олимпијске игре у престоници Немачке одржане су званично како би окупиле најбоље спортисте света, али незванично – са циљем да додатно промовишу војну моћ Немачке и практично пошаљу поруку остатку планете о застрашујућој снази ове силе.

 

Но, нису рачунали да ће се у редовима Србије наћи два човека који су на себе преузели дужност да скрену пажњу на лоше скривене праве мотиве нацистичке Немачке, на челу са Адолфом Хитлером као канцеларом.

Тако су Јован Микић Спартак и Иван Ване Ивановић покренули иницијативу чији циљ је био бојкот нацистичног поздрава:

„Ивановић и Микић су упозорили руководство екипе Југославије како не желе да на тај начин поздраве свечану ложу, то јест Хитлера, не прихватајући објашњење да је то “стари олимпијски поздрав”. Ипак су добили “дозволу” да испитају став других екипа. Тако су њих двојица, као најактивнији, почели да обилазе друге тимове али се нису задржали само на анкетирању, већ су ушли и у отворену пропаганду бојкота наци-поздрава. Посао су поделили Ване Ивановић, многим спортистима познат као “становник света”, посинак богатог бродовласника, житељ Лондона, али репрезентативац Југославије, и Микић, отресити млади новинар. Ване је уз помоћ личног пријатеља Хуана Левенсома, такође препонаша и шампиона Аргентине и Јужне Америке, “обрађивао” Запад, а Микић Европу. Учинак се зна – свет се наочиглед свих поделио напола – записаће Ване Ивановић у својим мемоарима“, рекла је Тамара Малешев, ауторка књиге „Кругови Берлина 1936“, у интервјуу датом магазину „Време“.

Југославија Хитлера тада није поздравила овим поздравом – Милан Степишник, можда и најтрагичнији лик у историји југословенског спорта и барјактар Југославије на отаварњу Игара, предводио је делегацију која је једног од најозлоглашенијих људи у историји поздравила – погледом.

Са друге стране, прича Ванета Ивановића једна је од оних које би веома лако могле да послуже као озбиљан мотив за све који намеравају да се – било током трајања актуелних протеста, било некада у животу – побуне из неког разлога.

И тај мали, симболични гест утабао је пут свим спортистима из Србије који су икада желели да покажу незадовољство и бирали то уместо ћутања.

У инат систему „одиграо“ је и Љубодраг Дуци Симоновић, који је 1972. године напустио Олимпијске игре у Минхену из револта јер је код кошаркаша Порторика, који су савладали Југославију, утврђено присуство допинга. Иако је првобитно постојао договор да Југославија на том турниру не заигра уколико Порториканцима буде допуштено, убрзо су се чланови националног тима предомислили, након интервенције челника тадашњег Кошаркашког савеза Југославије.

Уместо да прећути и остане део селекције, Симоновић је одлучио да реагује – затражио је да га пошаљу кући, што су му челнции савеза после пар дана испунили. Дуци Симоновић више никада није заиграо за репрезентацију Југославије, иако је то својим квалитетом дебело заслуживао.

Свој доприност протестима – и то онда када је заиста било „тврдо“ – дао је Саво Милошевић.

Некадашњи нападач репрезентације Југославије 4. октобра је зајендо са Миленком Заблаћанским, Игором Микљом, Сергејем Трифуновићем и Николом Ђуричком заиграо мали фудбал на Теразијама.

Дан касније, 5. октобра 2000. године, режим Слободана Милошевића је срушен.

Свој „цех“ због протеста платио је и Милорад Чавић. Када је 2008. године у Ајндховену обукао мајицу „Косово је Србија“ у тренутку када је примао златну медаљу за освојену златну медаљу и постављен нови европски рекорд на 50 метара лептир стилом.

Првобитно је суспендован, рекорд му је одузет, па враћен…

Имали смо још бројне сличне примере – Синиша Михајловић и Дејан Станковић су 1999. године на меч свог Лација изашли у мајицама у којима су позивали на заустављање бомбардовања, док све више спортиста пружа подршку студентским протестима – примера ради, Милица Гардашевић, Ивана Шпановић, Богдан Богдановић само су од неких, док је и Немања Недовић поделио Ђоковића како „пумпа“ у Лондону.

Историја каже – Срби никада нису трпели и увек су знали како да кажу „доста“, ма колика сила била са друге стране. А Новак полако али сигурно на себе преузима улогу главног мотиватора за наставак борбе која траје већ осам месеци…

Извор: nova.rs

Ознаке: , ,