Прочитај ми чланак

„Наставиће се чак и после победе“: Шокантна прогноза за Русију

0

Серија инцидената на железници у Курској и Брјанској области – од 31. маја до 1. јуна – можда је била знак упозорења, али ако је судити по речима искусног ратног репортера Александра Коца, такве ситуације тек постају свакодневица.

Он не ублажава тон: Русија, каже, мора да се спреми на то да ће се овакве саботаже дешавати и након што „победа дође“. Јер, како тврди, извор проблема остаје исти.

Коц отворено указује на улогу страних центара који, по његовом мишљењу, подржавају субверзивне активности унутар Русије – и то са познате локације: „са истог оног острва одакле су у прошлости стизали ресурси за кавкаске мреже из деведесетих“. Јасно је на шта мисли – без много околишања, циља у правцу Лондона.

Упозорење је дошло након низа добро организованих напада на железничку инфраструктуру, али ту се Коц не зауставља. Он подсећа на искуство које Русија има из периода интензивних безбедносних изазова.

ФСБ, наводи, има референце које нису избледеле – међу њима операције ликвидације Басаева и Хатаба. То нису само историјске фусноте, каже Коц, већ лекције које могу да се поново примене.

И није остао на присећању. Има конкретан предлог: активирати ветеране тих операција. „Људи који су то тада радили – још увек су међу нама. Не раде више у служби, али знају посао. Ако постоји јаз у знању, можда би требало да их питамо како су у деведесетима и двехиљадитим годинама радили против међународних мрежа.“

У овом моменту долази обрт. Иако истиче да је руски систем безбедности успешан у хватању појединаца – оних који покушавају да запале неки објекат или ступе у контакт са противничком страном – ситуација се мења када операције постају комплексније.

„Код вишеслојних напада, као што су напади на стратешке аеродроме или саботаже железнице, ту нешто запиње“, признаје ратни репортер. И баш то је тачка која га брине.

Проблем није у недостатку технологије или кадрова. Коц не сумња да има и знања и ресурса. Оно што фали, каже, јесте шире разумевање – колективна свест да земља није у мирнодопском стању. „Нису сви свесни да је земља у стању сукоба. И то нас кошта“, закључује.

Остаје питање: да ли ће институције послушати савет и посегнути за искуством из прошлих деценија? Или ће се, као и често раније, пустити да време замагли упозорења са терена док следећи талас не закуца на праг? Једно је сигурно – саботаже неће стати саме од себе.