Током година смо свашта могли да прочитамо о Новаку Ђоковићу, али је из српске перспективе доста тешко разумети како неко не може да воли тако великог шампиона.
Не великог, већ највећег икада. У тенису сигурно, а све је ближи да буде и у историји спорта. Ипак, сада је Самјуел Кленч, аустралијски новинар, повукао паралелу између Ђоковића са једне стране, те Роџера Федерера и Рафаела Надала са друге стране.
Део текста са сајта „news.com.au“ вам преносимо, а наслов је био „Новак Ђоковић као супротност религиозног искуства“.
„Новак Ђоковић је постигао више него ико у тенису. Превазишао је највеће ривале. Али, једна ствар му измиче и увек ће то бити случај.
Када се Новак буде повукао, вероватно у 57. години (ако претпоставимо да његова надљудска колена и плућа коначно крену да опадају у нивоу обичног смртника), неће ми недостајати. Нимало. И покушао сам да схватим зашто.
Овај тип је без икакве дилеме најбољи тенисер икада. Могао је да престане пре три године и пре много гренд слем титула када је већ одлучио ту дебату. Ради ствари рекетом које пркосе здравом разуму и понекад ломе законе физике.
Овај 37-годишњак је победио Карлоса Алкараза у четири сета у четвртфиналу да настави сан о 11. Аустралијан опен титулу и рекордном 25. гренд слему.
Требало би да осећамо привилегију која полако нестаје да гледамо неког ко је овладао таквим неставарним талентом. Неколико преосталих сезона Ђоковића би требало да се осећају као непроцењиве. Зашто онда његов наступ на терену изазива исту емотивну реакцију код мене као кад вадим судове из машине“, стајало је у тексту.
Аутор је искористио референцу на „Роџер Федерер као религијско искуство“ што је један од чувених радова Дејвида Фостера Валаса као један од најбољих радова спортског новинарства.
„Ђоковићева достигнућа припадају истом разговору, али искуство гледања није. Он има све вештине и рекорд без премца да их оправда, а ипак је некако … приземан?
Ако је, рецимо, бекхенд Жистин Енен била поезија (а јесте), Ђоковићева је основна, компетентна, потпуно немаштовита проза. То можете рећи и за његове ударце са терена уопште, и за његово кретање на терену, и за његов сервис, и за немилосрдни начин на који је млатио своје противнике. Све је то излуђујуће ефикасно и ефективно. Једноставно није баш занимљиво.
То, наравно, не значи да је лош у тенису. Нико на планети није, нити је икада био, бољи у томе од Ђоковића. Али његова игра је тријумф функције над формом без премца, а то спорту одузима магију“, тврди аутор.
„И види, његова личност не помаже. Он је тениски Арон Роџерс: понекад генијалан, понекад бодљикав, увек препун чудних мишљења. Он је анти-ваккер, као што смо открили током Цовид-а. Верник у „лековиту воду“. Његова последња ствар је магнетни „енергетски диск“ који наводно помаже код упале стомака.
Чудан је тип то је све што кажем.
Свакако, Ђоковић је довољно артикулисан и проницљив да настави традиционалну каријеру после играња у коментаторском послу (и његови интервјуи су увек одлични; лако најуспешнији део његовог ПР репертоара), али имате осећај да би му боље одговарао брате подцаст круг, дружећи се са Џоом Роганом и РФК-ом и ширећи чудне здравствене теорије.
У годинама бледеће каријере великана, обично бисмо се надали више времена, плашећи се неизбежног пензионисања. Желели бисмо да пркоси годинама и одложи крај још мало. Управо супротно, овде. Мало смо завршили са Ђоковићем, зар не? А када ипак оде, препустивши терен млађим и интригантнијим звездама, спорт ће бити богатији за то“, завршио је Кленч.