YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод и представљање гостију
00:00:51 Светлана Делић: Очево наслеђе, власт и студенти
00:05:25 Чукић: Ратни пут, Паштрик и заборављени борци
00:12:02 Косово и Метохија: Повлачење војске и Резолуција 1244
00:18:10 Статус ветерана, евиденција и борачки додатак
00:29:20 Делић: Предлог закона и споразум са Аутентичном десницом
00:35:03 Чукић: Политичка борба, удружења и пољопривреда
00:43:18 Ана Брнабић, безбедност и прописи о оружју
00:49:57 Таблоиди, ријалитији и промена друштвених вредности
00:53:13 Ветерани уз студенте и сведочења о 15. марту
01:04:52 Зашто подршка листи 8: Разговори, услови и гаранције
01:15:49 Завршне поруке: Монархија, ветерани и излазак на изборе

У емисији коју води Дејан Петар Златановић, ћерка генерала Божидара Делића и Чукић разговарали су о политичком присвајању генераловог имена, положају бораца, одбрани Косова и Метохије, студентским протестима, безбедности, прописима о оружју и монархији. Заједничка порука њиховог наступа била је да се поштовање према људима који су бранили земљу мора показати кроз конкретна права и обавезе државе. Парламентарни избори расписани су за недељу, 25. октобар 2026. године.

Делић: Мој отац је до краја био противник политике према Косову и ветеранима

На питање како доживљава то што се присталице владајуће коалиције позивају на њеног оца, Светлана Делић одговорила је да су генерал и његове речи „Нема назад, иза је Србија” постали народни симбол и да никоме не може забранити да их користи. Међутим, нагласила је да се тиме не сме прикривати његово стварно политичко опредељење.

„Мој отац је до краја свог живота био противник политике која се водила према Косову и Метохији, према ветеранима”, рекла је Делић, додајући да се противио и неправдама које приписује актуелном режиму. Сматра да има обавезу да о томе говори гласније и да, као његова ћерка, има више права да се позива на његово наслеђе од људи чијој се политици противио.

Подсетила је на његово учешће у ветеранском протесту 2019. године. Према њеним речима, иако је био посланик, више времена проводио је испред Скупштине са борцима него у посланичкој клупи. У парламент је, како је навела, улазио да би тражио подршку предлогу закона који је припремао заједно са ветеранима.

„Био би уз студенте, али би водио и сопствену политичку борбу”

Делић је уверена да би њен отац подржао студенте након пада надстрешнице, који је описала као врхунац корупције, неправде и нестручности. По њеном мишљењу, стајао би са ветеранима испред младих и штитио их од батинаша, напада и гажења аутомобилима.

Истовремено, направила је разлику између заштите студената на улици и припадности њиховој изборној листи. Оценила је да би генерал наставио политички да делује кроз свој покрет, раме уз раме са студентима у борби против власти, али је изразила сумњу да би био прихватљив за њихову листу.

Чукић о ратном путу: Не заборављајмо 1998, друге фронтове и цивиле

Зоран Чукић представио се као борац прве категорије и некадашњи активни подофицир, артиљерац који је служио у оклопној бригади. Говорио је о служби у Урошевцу, дејствима на простору Штимља, Дуља, Суве Реке, Глоговца и Коморана, као и о помоћи 549. бригади на Паштрику. Посебно је издвојио тежак зимски период, непознат терен, заседе и изузетно ниске температуре.

Према његовом сведочењу, о сукобима током 1998. године говори се недовољно, иако су тада отимани и убијани цивили, а војници и полицајци страдали у нападима. Описао је тешкоће разликовања наоружаних припадника албанских сепаратистичких формација од цивилног становништва, као и своје сећање на успостављање контроле над тереном.

О генералу Делићу говорио је као о команданту изузетне харизме, чија је бригада, према његовом утиску, „дисала као један”. Додао је да су припадници других јединица на такво јединство гледали и са извесном завишћу.

Чукић је, међутим, упозорио да се сећање на одбрану земље не сме свести на Кошаре и Паштрик. Нагласио је значај свих јединица, војне логистике, кувара, резервиста и цивила који су током НАТО агресије стајали на мостовима. Подсетио је и на борце из ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, на Републику Српску и битку за Коридор.

Говорио је и о сопственом ангажовању на југу Србије после 1999. године, током 2000. и 2001, укључујући повратак снага у Копнену зону безбедности. Сматра да се ни жртве тог периода не смеју потиснути из јавног сећања.

Косово и Метохија: Повратак Резолуцији 1244 и одбацивање штетних споразума

Описујући повлачење војске са Косова и Метохије, Чукић је рекао да су га војници доживљавали као привремену дислокацију, уз очекивање повратка у оквиру сопствене државе. Његова оцена је да војска није била поражена на начин на који се то касније представљало, већ да су борци политички изиграни после постигнутог споразума.

Светлана Делић повезала је ту оцену са критиком прихватања Охридског споразума. Поставила је питање како је могуће да се у ратним околностима инсистирало на очувању државне територије, а да се касније, из далеко удобније политичке позиције, прихватају решења која она сматра издајом.

Као став Аутентичне деснице истакла је повратак Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и привременој управи Уједињених нација, уз поништавање споразума који су, према оцени те коалиције, штетни и супротни Уставу Србије. Косово и Метохију посматра као саставни део Србије, чије институције и становништво трпе последице окупације и деловања албанских сепаратистичких власти.

Делић је нагласила да Србија треба да гарантује безбедност, рад, образовање, верске и културне слободе свим својим грађанима, укључујући Албанце и друге националне заједнице. Истовремено је оценила да власти у Приштини нису способне да обезбеде таква права Србима и другим угроженим становницима. Критиковала је и међународне организације које прихватају представљање самопроглашеног Косова као државе.

Разматрајући поверење у УН, Делић је додала да не тврди да је изигравање споразума од почетка било план тадашњих српских политичара. Њено уверење је, међутим, да су касније подршку добијали политичари спремни да прихватају штетна решења.

Чукић је изнео и ширу политичку оцену да се Србија налази под окупацијом и утицајем НАТО официра. Позвао се на поруку коју приписује патријарху Павлу о проглашењу окупације, сматрајући да држава мора јасно да именује положај у којем се налази. То је повезао и са својим уверењем да су ветерани који о томе отворено говоре непожељни властима.

Ветерани без потпуне евиденције и са тешкоћама да докажу учешће у рату

Чукић је рекао да Савез ратних ветерана Србије постоји од 2012. године и да је годинама на маргини зато што није пристајао да буде уз власт. У емисији је нагласио и да наступа испред политичке организације „Ратни ветерани за Србију”, објашњавајући потребу да борци добију сопствено политичко заступање.

Као један од основних проблема издвојио је непостојање потпуне евиденције учесника ратова. Изнео је процену своје организације да је кроз ратна ангажовања од деведесетих до 2001. прошло више од 800.000 људи. У тај круг убраја активна војна лица, резервисте, војнике на служењу рока и ангажоване полицајце, уз нагласак да различити облици службе заслужују признање.

Посебно је критиковао ситуације у којима документација, како каже, не одражава стварно ангажовање. Као пример навео је људе који се у евиденцији воде као учесници војне вежбе у матичној јединици, иако су месецима били на ратишту. Указао је и на проблем уништених докумената и немогућност да се учешће докаже на начин који би прихватио сведочење сабораца.

На питање о лажним ветеранима, нагласио је да се права не стичу самим представљањем на улици: за признавање статуса потребна је одговарајућа документација и решење надлежног органа. Истовремено је поручио да проблем нису само људи који се лажно представљају, већ и стварни ветерани који подржавају законска решења штетна за сопствене саборце.

„Је л’ нас слала социјална служба у рат или Министарство одбране?”

Најоштрије примедбе Чукић је упутио условима за остваривање борачког додатка. Према његовом опису, приходовни услови доводе ветеране у положај да помоћ могу добити тек када ни они ни чланови њиховог домаћинства немају примања. Због тога сматра да се борачко признање претвара у социјалну категорију.

„Је л’ нас слала социјална служба у рат или Министарство одбране?”, упитао је, критикујући наступе Вучићеве министарке Милице Ђурђевић Стаменковски и представљање државне бриге о борцима. Према износима које је навео у разговору, борачки додатак у Србији креће се око 25.000–30.000 динара, зависно од категорије. За поређење је изнео своје наводе о 600–1.000 евра месечно у Хрватској, око 100 евра у Републици Српској и неколико стотина евра за албанске ветеране на Косову и Метохији. Те износе изнео је као сопствено поређење положаја бораца.

Чукић сматра да повлашћена карта за превоз или попуст на комуналне услуге не могу заменити лечење, прегледе, материјалну сигурност и достојанство. Подсетио је и на ветеране који, према његовим речима, још нису добили споменице и основно писано признање државе за своје учешће у одбрани земље.

Говорећи о здравственом осигурању, навео је да ветерани на селу понекад нису обавештени о могућностима које проистичу из признатог статуса борца. Тврди да их администрација усмерава на измиривање пољопривредних дуговања, уместо да им објасни како могу да остваре осигурање по основу борачког статуса. Његова порука је да држава мора активно да обавести људе о правима и омогући њихово остваривање.

Проблем који су гости издвојили	Шта траже или за шта се залажу
Непотпуна евиденција и спорно доказивање ратног ангажовања	Уређен статус и признавање стварног учешћа бораца
Приходовни услови за борачки додатак	Борачка права која не зависе од свођења ветерана на социјални случај
Тешкоће са лечењем и информисањем о осигурању	Доступни прегледи, лечење и јасна упутства надлежних
Недодељене споменице и недостатак јавног признања	Поштовање и званично признање сваком борцу
Страх од хапшења и поступака повезаних са ратним ангажовањем	Активна правна и институционална заштита државе

Делић: Постоји предлог који је мој отац писао са борцима

Светлана Делић рекла је да је борачко питање од почетка свог ангажовања у Монархистима постављала као приоритет и да је за то добијала подршку колега. Као основу решења издвојила је предлог који је њен отац припремао са правницима и ветеранима, уз дораде током протеста 2019. године.

Према њеним речима, тај предлог налази се у скупштинској архиви, али није добио потребну подршку. Посебно је критиковала политичаре који се представљају као велике патриоте, а нису подржавали генералове иницијативе. Подсетила је на сопствени осећај док је пратила скупштинско изјашњавање и гледала колико је мало посланика било спремно да стане уз борце.

Чукић је навео и да је Жељко Вукелић 2014. године прикупио 40.014 потписа за промену закона, али да иницијатива, према његовим речима, није ушла у процедуру. То је представио као део дугогодишње борбе која није почела у овој изборној кампањи.

Писани споразум са Аутентичном десницом: „Бланко подршку не дајемо никоме”

Делић и Чукић посебно су истакли писани споразум са Аутентичном десницом. Она је рекла да су обавезе стављене „црно на бело” и да борба за њихово испуњење не зависи од тога какав ће коалиција остварити изборни резултат. У разговору је потврђено и да се борачки захтеви постављају као услов приликом одлучивања о подршци будућој, укључујући техничку владу.

Чукић је нагласио да су им потребне писане обавезе зато што су их, по његовом мишљењу, изиграле и актуелна и раније власти. Сматра да ветерани, без сопствених представника и савезника у Скупштини, тешко могу да промене положај. Указао је и да њихова популација стари: он има око педесет година, док многи старији борци већ имају више од седамдесет.

Делић је испричала да ју је на завршној конвенцији посебно погодило када су Милош Јовановић и Душан Радосављевић позвали представнике ветерана да устану, а публика их поздравила снажним аплаузом. Сматра да борци морају добити видљивост, поштовање и простор да говоре. Додала је да подршку ветеранима не условљава тиме да сви деле њено монархистичко опредељење.

Чукић о удружењима уз власт: Прави ветерани могу да воде погрешну политику

Разговарајући о ветеранима који подржавају Вучићев издајнички режим, Чукић није негирао њихово ратно учешће. Рекао је да међу њима има стварних бораца и да имају право на своје политичко мишљење, али је оштро критиковао њихово прихватање постојећег закона и подршци режиму, који их је издао..

Као пример промене политичке позиције навео је Милета Росића, за кога је рекао да је раније био са ветеранима у протестној колони, а потом постао државни секретар. Критиковао је и удружења која добијају јавна средства, док његов савез, како тврди, од оснивања није добио такву подршку. Посебно је поменуо СУБНОР и поставио питање начина расподеле новца.

Чукић је пренео и сумње које, према његовим речима, круже међу ветеранима о политичкој подобности појединих удружења и враћању дела добијених средстава. У емисији није изнео документацију која би потврдила те наводе. Његов основни став је да финансијска зависност може да утиче на ћутање о борачким проблемима и да његова организација на такво ћутање неће пристати.

Пољопривреда и ветерани који живе на селу

Чукић је похвално говорио о професору Миладину Шеварлићу и његовом залагању за српског домаћина. Најавио је и пројекат своје политичке организације намењен пољопривреди, имајући у виду велики број ветерана који живе и раде на селу.

Говорио је о препарату који би, према његовим очекивањима, могао да смањи употребу вештачког ђубрива и трошкове производње. Није навео назив производа, састав нити резултате испитивања, али је најавио намеру да се за подршку таквом приступу бори и кроз институције. Проблем ниских откупних цена повезао је са одустајањем домаћина од производње и вађењем воћњака.

Безбедност и Ана Брнабић: Делић питање поставља као питање способности

На питање о Ани Брнабић и концентрацији одговорности за државу у њеним рукама, Светлана Делић одговорила је да нема проблем са тим да жена обавља најодговорније функције. Њена примедба је, како је истакла, усмерена на конкретну личност и њену компетентност.

Оценила је да Брнабић није одговарајућа особа за највише државне дужности и изразила наду да ће такав период кратко трајати. Истовремено је рекла да, као дете из војничке породице, верује у стручне, одане и посвећене људе у војсци, способне да одговоре на безбедносне претње.

Чукић је на исту тему реаговао знатно оштрије и емотивније, оцењујући такав политички развој као понижење и последицу дугогодишњег урушавања националне свести. Критиковао је и ветеране који се фотографишу са представницима СНС-СПС власти, док њихови саборци и даље траже основна права.

Оружје: Контрола дозвола да, опште разоружавање не

Делић је став о прописима о оружју сажела у поруку да подржава строгу контролу тога коме се оружје додељује, али се противи општем разоружавању становништва.

Чукић је говорио о личном искуству са пиштољем који је, како каже, купио од прве плате као млади старешина. Описао је проблеме приликом промене дозвола и настојање да сачува оружје као личну успомену, макар у облику онеспособљеног трофеја. Испричао је и да је, у знак протеста, помињао могућност да га поклони Борису Тадићу.

Критиковао је административне трошкове, бројне провере, лекарске прегледе и услове чувања оружја, сматрајући да посебно оптерећују ловце и законите власнике. Његова оцена је да се разоружавање спроводи годинама и да додатни притисци не решавају основне друштвене проблеме.

Таблоиди, ријалитији и промена друштвених вредности

Чукић је своју критику проширио и на медије. Говорећи о јефтиној таблоидној штампи, као пример навео је лист „Ало”, али је и сам оставио могућност да се не сећа тачно године и цене. Његов аргумент био је да се у садржаје који мењају навике и вредности становништва дугорочно улаже.

Таблоиде, „Звезде Гранда”, „Парове” и „Фарму” повезао је са потискивањем културе, образовања и националног самопоштовања. Пренео је и изреку коју приписује неименованом америчком генералу, о томе да се против Срба више неће ратовати него ће им се школовати деца. У разговору није утврђено порекло те изјаве; Чукић ју је користио да објасни своје виђење дугорочног утицаја на друштво.

Ветерани на протестима: „Били смо ту да заштитимо студенте”

Чукић је рекао да су он и његови саборци годинама учествовали у различитим протестима — од борачких и еколошких, до противљења литијумским пројектима и подршке студентима. Себе и ту групу описао је као „редовне узбуњиваче”. Посебно је говорио о доласку ветерана на Аутокоманду на Светог Саву и о осећају да је њихово присуство охрабрило и друге грађане да стану уз студенте. Нагласио је да су били спремни да први поднесу ризик ако дође до напада на младе.

Светлана Делић описала је како је 15. марта стајала са ветеранима испред Скупштине, у близини Пионирског парка. Према њеним речима, део окупљених није разумео зашто стоје у том простору: нису чували посланике и зграду, већ студентске редаре који су били иза њих. Говорила је и о упозорењу да би неко могао да испали пиротехнику и о саборцу који ју је склонио иза себе. Нагласила је да до тог конкретног испаљивања није дошло, али да атмосфера није била безазлена.

Чукић је говорио и о сопственој забринутости због броја окупљених, могућих пожара и начина евакуације људи. Сматра да организација није предвидела размере доласка грађана. Те процене изнео је као своје сећање и утисак са терена.

Сведочење о звуку 15. марта: Обоје су га чули, узрок не утврђују

На питање о догађају који се у јавности повезује са сумњама у употребу звучног средства, Чукић је описао снажан звук који је првобитно протумачио као налет масе. Према његовом сведочењу, група ветерана кренула је у том правцу да види шта се дешава.

Рекао је да је помогао жени која је могла да падне преко жардињере и да је звучни ефекат био озбиљан. Истовремено је прецизирао да није осетио непосредан физички удар у тело какав би могао да опише као погодак неког средства. Делић је рекла да се у том тренутку налазила у булевару, са групом људи која ју је пратила. Звук је упоредила са хуком са стадиона, после којег су сви заћутали и погледали једни друге

„Дефинитивно је нешто било. Шта, не знам”, поручила је, раздвајајући сопствени доживљај од закључка о узроку.

Зашто подршка протестима није постала подршка студентској листи

Чукић је рекао да је током блокаде РТС-а провео 13 дана и ноћи на дежурствима. Подсетио је да су представници ветерана тражили расписивање избора још у ранијој фази протеста, верујући да се политички проблем мора решавати и кроз институције.

Навео је да су он, Жељко Вукелић, Ненад Станић и Синиша Јефтић учествовали у повезивању ветерана и да су успоставили мрежу од око 60 градских координатора. Потом су, како тврди, уследили позиви БИА на разговоре у више места. Изнео је и сумњу да су притисци погодили студентски покрет, али ту оцену није поткрепио конкретном документацијом у емисији.

Према његовом сведочењу, разговарало се о томе да ветерани не излазе самостално и да добију неколико места на студентској листи. Међутим, Чукић каже да је поставио питање програма: ко ће заступати промену борачког закона, каква ће бити политика према Косову и Метохији и НАТО-у, и да ли ће држава штитити ветеране од поступака и изручења.

Међу условима које је изнео навео је и противљење промовисању ЛГБТ политичке агенде, рударењу и прихватању квалификације геноцида у Сребреници. То је представио као политичке ставове своје организације. Истовремено је нагласио да не мрзи друге народе и да заштиту младих на протесту није условљавао њиховим личним опредељењима.

Као један од разлога разочарања навео је и свој утисак да је изостала одговарајућа студентска подршка пољопривредницима који су просипали млеко у Мрчајевцима, иако су ти домаћини раније помагали студентима. Сматра да солидарност мора бити узајамна.

Чукић је више пута поновио да не жели да говори у име сваког ветерана: појединци имају право да подрже студентску листу или другу опцију. Међутим, као представник организације, неће да даје „бланко подршку” без јасних обавеза и писаних гаранција.

Страх од хапшења и захтев да држава стане иза бораца

Посебно питање за Чукића је безбедност некадашњих војника и полицајаца приликом путовања и одласка на Косово и Метохију. Говорио је о страху од спискова, хапшења и поступака повезаних са ратним ангажовањем, као и о људима који због тога не смеју да посете родитеље или имовину.

Помињући наводно предавање спискова полицајаца албанским структурама, није у емисији приложио доказе о конкретном предавању. Његов захтев је да Србија обезбеди правну и институционалну заштиту људима који су служили држави.

Противи се и чланству самопроглашеног Косова у међународним организацијама, посебно Интерполу, страхујући да би то могло да отвори додатне могућности за прогон ветерана. Искуство после 2000. године, када је и сам подржавао смену Слободана Милошевића, повезао је са каснијим изручењима генерала и објаснио да због тога данас тражи конкретне гаранције.

Говорећи о односима у региону, поменуо је сопствени посао са деловима за „југо” и контакте са људима из Словеније, Хрватске и Северне Македоније. Тај аутомобил навео је као пример нечега што и даље повезује људе, поручујући да би политичари, ако желе помирење, могли да подрже управо такве заједничке интересе.

Тема разговора	Светлана Делић	Зоран Чукић
Борачка права	Предлог припреман са генералом Делићем и писане обавезе коалиције	Промена закона, достојанство, здравствена и правна заштита
Косово и Метохија	Резолуција 1244 и поништавање противуставних споразума	Очување у саставу Србије и заштита ветерана од прогона
Студентски протести	Подршка и лично присуство са ветеранима	Подршка и организација заштите, уз одбијање безусловне изборне подршке
Оружје	Строга контрола дозвола, против општег разоружавања	Против административног притиска на законите власнике
Избори и државно уређење	Подршка листи 8 и залагање за монархију	Подршка листи 8 и позив на већу излазност

Делић: Желим институције Краљевине Србије

У завршној поруци Светлана Делић говорила је о свом монархистичком опредељењу. Навела је да жели Клинички центар Краљевине Србије, Краљевски универзитет у Београду, фудбалску репрезентацију Краљевине Србије, Војску Краљевине Србије и војну и полицијску академију са тим именом.

По њеном уверењу, монархија може да допринесе уређенијим институцијама, дипломатској препознатљивости и прихватању друштвених различитости као богатства. Позвала је младе да читају историју, истражују околности укидања монархије и одласка краља Петра Другог, па да сами закључе које уређење сматрају бољим. Своје опредељење сажела је у поруку о Краљевини Србији, помињући и идеју кнежевине Српске.

Чукић је завршио позивом грађанима да изађу на изборе и гласају по савести. Оценио је да већа излазност смањује простор за изборну крађу, а Аутентичну десницу представио као опцију која, по његовом уверењу, може да обезбеди национални глас у будућој Скупштини и супротстави се одлукама штетним за Србију.

За њих двоје, подршка листи број 8 повезана је пре свега са питањем одговорности: хоће ли се политичари и после избора држати онога што су потписали ветеранима.

Извор: Србин.инфо – Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић