YоуТубе поглавља:

00:00:00 Вучићева оставка и кандидатура за председника Владе
00:04:15 Злоупотреба функције и 6.000 динара у изборној кампањи
00:06:53 Ана Брнабић као вршилац дужности и питање председничких избора
00:11:15 Техничка власт, ванредно стање и опасност од злоупотребе
00:16:56 Три елемента државности и спорни бирачки списак
00:19:33 Ко стварно контролише полицију и зашто се чува „Ћациленд“
00:32:36 Моравски коридор, железница и параинституције власти
00:36:22 Зашто Миливојевић јавно подржава Студентску листу
00:41:10 „Смоквин лист“, РЕМ и три врсте опозиције
00:45:38 Да ли је Студентска листа изгубила националну десницу
00:55:05 Цензус, расути гласови и Вучићева математика за већину
01:03:57 Шта ће студенти ако 25. октобра почну насиље и крађа

У дану када је Александар Вучић поднео оставку на функцију председника Србије и најавио кандидатуру за председника Владе на парламентарним изборима 25. октобра, политиколог Цвијетин Миливојевић изнео је за „Србин.инфо — канал Центар“ опсежну анализу изборне кампање, институционалне кризе, положаја Студентске листе и могућих сценарија у изборној ноћи. Он сматра да оставка сама по себи не значи и одрицање од стварне моћи, јер су, према његовој оцени, полиција, безбедносни апарат, медији и велики део институција и даље под политичком контролом досадашњег председника.

Миливојевић је упозорио да би власт могла да покуша да изборни пораз претвори у парламентарну већину захваљујући расутим гласовима листа испод цензуса, спорном бирачком списку и већини у изборним комисијама. Истовремено је одбацио тврдње да позива на сукобе. Напротив, нагласио је да је његова полазна тачка ненасиље: најпре мобилизација грађана и убедљива изборна победа, а тек ако на изборни дан дође до организованог насиља — разматрање повлачења Студентске листе, њених представника из бирачких одбора и изборних комисија, без разбијања кутија и без физичког отпора.

---

„Не окрену се Хасе“: оставка без одрицања од моћи

Миливојевић је интервју започео освртом на свој текст „Не окрену се Хасе“, насловљен по песми посвећеној легендарном фудбалеру Асима Ферхатовића Хасету. Тај мотив употребио је као метафору за Вучићев одлазак са Андрићевог венца после готово четрнаест и по година непрекидне доминације политичким животом Србије. По његовом тумачењу, досадашњи председник је формално отишао, али није показао намеру да се одрекне начина на који је до сада управљао државом.

Он је простор шаторског насеља у Пионирском парку поново назвао „Ћацилендом“ и „независном државом Ћацистан“, тврдећи да је Вучић управо тамо одржао последњи скуп представљен као спонтан. За Миливојевића је тај простор симбол паралелног система власти: вишемесечно окупљање траје изван ограничења која важе за друге грађане, полицијска возила чувају камп, а државне институције не примењују закон једнако на све.

Према његовој оцени, Вучић је пре оставке искористио председничку функцију да заузме велики део предизборног простора. Подсетио је да је као председник 9. септембра расписао парламентарне изборе, да га је потом Главни одбор СНС-а кандидовао за председника Владе и ставио његово име у назив листе „Александар Вучић — Уједињена Србија“, као и да је још двадесет дана остао на функцији коју је сматрао неспојивом са страначком кандидатуром.

У тај низ уврстио је наступ на Генералној скупштини УН, где је, по Миливојевићевом мишљењу, државну функцију користио за негативну кампању против политичких противника и Студентске листе, затим посету Емануелу Макрону у својству председника, као и исплату 6.000 динара из фонда бесплатних акција коју је, како тврди, представио као лични поклон грађанима. Због свега тога Миливојевић не говори само о „изборном инжењерингу“, већ о изборној крађи која је, по њему, започела пре изборног дана.

Од грађанина без имунитета до новог теста за правосуђе

Оставком је, према Миливојевићу, Вучић постао обичан грађанин и остао без председничког имунитета барем до евентуалног преузимања нове функције. То би, како каже, морало да буде тест за тужилаштва и судове: да ли ће се ослободити политичког притиска и показати да су независна грана власти.

Подсетио је да су многи грађани и јавне личности током претходних година са највишег државног места називани лоповима, терористима и рушитељима државе. Навео је и сопствени пример, тврдећи да га је Вучић оптуживао да жели да пуца у њега. Сада, сматра Миливојевић, више нема формалне препреке да се такви наводи испитају у редовном поступку и да свака страна пред судом понесе одговорност за своје речи.

Посебно је проблематизовао председничка помиловања. Поздравио је помиловање дванаесторо студентских активиста оптужених за рушење уставног поретка, али је истовремено критиковао помиловање једанаесторо људи повезаних са гажењем студената и упитао ко се налази међу још двадесет шест помилованих чија имена, како је рекао, јавност не зна. Његова теза је да су жртве и они који су осумњичени за нападе стављени у исту раван, а да је институт помиловања коришћен за заустављање поступака против људи блиских власти.

Брнабић као вршилац дужности и питање ко бира датум избора

После оставке председника, Ана Брнабић је као последња председница распуштене Народне скупштине постала вршилац дужности председника Републике. Миливојевић је подсетио да, према недавно измењеним прописима о Војсци Србије, она у миру преузима и улогу врховног команданта. Зато је иронично назива формалним „свевладарем“, али истовремено наглашава да је стварна политичка моћ и даље другде.

Критиковао је изјаве да Брнабић „чува председнички трон“, питајући за кога се тај трон чува. Пошто вршилац дужности може да обавља функцију највише 91 дан, Миливојевић је упитао зашто председнички избори нису одмах расписани. Његова сумња је да ће и датум тих избора зависити од Вучићеве процене када је најповољнији тренутак за кандидата кога буде подржао.

Миливојевић каже да би више волео да је Вучић завршио мандат, али да се коначно ограничио на осам уставних надлежности председника Републике. Уместо тога, сматра да је формално напустио функцију, а задржао амбицију да управља извршном, законодавном и судском влашћу. Описао га је као „троглаву аждају“ која је поништила поделу власти.

Држава са техничком Владом, распуштеном Скупштином и вршиоцима дужности

У разговору је представљена слика институционално привремене Србије: Влада је у техничком мандату, Скупштина је распуштена, председничку функцију обавља вршилац дужности, а велики број државних органа воде људи у в.д. статусу. Миливојевић је упозорио да систем у таквом стању постаје још зависнији од неформалног центра моћи.

Као преседан навео је ванредно стање 2020. године. По његовом тумачењу, парламент није у уставном року потврдио одлуку, али су ограничења наставила да важе, док је и излазак из ванредног стања уследио тек након притиска јавности и протеста 7. јула. Због тог искуства не искључује покушај новог ванредног стања ако власт процени да губи изборе.

Као могући изговор поменуо је пожар или природну непогоду, чак и простор Делиблатске пешчаре, наглашавајући да не тврди да ће се то догодити, већ упозорава колико је систем подложан злоупотреби. Поставио је и питање ко би такву одлуку потписао: Брнабић као вршилац дужности председника и бивша председница распуштене Скупштине, или Ђуро Мацут као председник техничке Владе.

Три елемента државности — власт, територија и народ

Миливојевић је своју критику проширио на три класична елемента државности. Први је власт уређена Уставом. По његовој оцени, она у Србији суштински не постоји још од 2012, јер су надлежности институција потиснуте личном влашћу једног човека.

Други елемент је територија. Он оптужује власт да је, прихватањем бриселских обавеза, уступила велики део суверенитета над Косовом и Метохијом — неотуђивим делом Србије који је под окупацијом НАТО-а и контролом албанских сепаратистичких структура. Србија се, како је рекао, у пракси понаша као да се простире „од Хоргоша до Мердара, Јариња и Брњака“, а не до Драгаша.

Трећи елемент је народ, односно бирачко тело. Миливојевић указује на несклад између броја пунолетних становника и броја уписаних бирача. Сматра да се проблем не може објаснити само дијаспором, јер од око два милиона људи у расејању на изборима гласа највише неколико десетина хиљада. Указао је и на могућност да су преминули остали у појединим евиденцијама, повезујући то са случајевима у којима су наследницима стизале исплате по основу старих спискова бесплатних акција.

Елемент државности	Миливојевићева оцена	Последица коју види
Уставна власт	Подела власти је потиснута личном политичком контролом	Институције зависе од једног центра моћи
Територија	Власт је уступала суверенитет над Косовом и Метохијом	Србија се у пракси повлачи до административних прелаза
Народ и бирачки списак	Број бирача не одговара реалном броју становника	Простор за спорне уписе и изборни инжењеринг

Критикујући тумачење председника Уставног суда, Миливојевић је навео став да 2,2 милиона гласова наводно даје председнику шира овлашћења од оних записаних у Уставу. За њега је то правна и политичка карикатура: изборни легитимитет не може да прошири уставне надлежности.

Ко стварно контролише полицију и безбедносни апарат

У делу разговора о Андреју Вучићу, водитељ Дејан Петар Златановић отворио је питање његове неформалне улоге и снимака на којима се види током протеста. Миливојевић није прихватио да без доказа пресуђује да ли председников брат контролише полицију, али је нагласио да Александар Вучић, упркос оставци, остаје први човек система.

Он сматра да је одлука о дуготрајном кампу у Пионирском парку могла да дође само са врха власти, а не од формалних пријавилаца скупа, Дарка Глишића, студента Павловића или министра полиције Ивице Дачића. Полицијска возила која камп чувају од грађана за њега су доказ селективне употребе државне силе.

Миливојевић је оценио да у полицијском врху постоје страначки кадрови и људи спорних биографија, док су професионалци потиснути. Као контраст поменуо је Спасоја Вулевића и Марка Кричка. Вучићева моћ, по њему, није последица политичке генијалности, већ дугогодишње контроле информација и служби безбедности.

Подсетио је да је Вучић на почетку власти истовремено био први потпредседник Владе, министар одбране и координатор свих служби безбедности. По Миливојевићевој оцени, ту контролу никада није стварно препустио институцијама. Испричао је да га је Вучић у раној фази власти звао на разговор, што је он одбио, док је социолог Јово Бакић отишао. Према Миливојевићевом препричавању, Вучић је Бакићу показивао досијее о Ивици Дачићу, после чега је Бакић прекинуо контакт.

Андреј Вучић, Синиша Мали и параинституције

За Андреја Вучића Миливојевић каже да државно обезбеђење може бити законито додељено и лицу које нема јавну функцију ако постоји безбедносна процена. Зато само присуство обезбеђења не види као довољан доказ злоупотребе. Али ако председников брат, како се у јавности тврди, одређује подизвођаче на великим пословима или доноси државне одлуке без функције, то би морали да испитају тужилаштво и судови.

Као могућег стварног „броја два“ Миливојевић је поменуо Синишу Малог, образлажући да министар финансија вероватно зна највише о новчаним токовима система. Приметио је да се потписи и Вучића и Малог ретко појављују на најспорнијим документима, док формалну одговорност преузимају други. Као примере навео је Бриселски споразум, послове са Кином и „Београд на води“, тврдећи да јавност ни данас не зна потпуну власничку и финансијску структуру тог пројекта.

Посебно је критиковао деловање такозваног „кабинета председника“. Кабинет, наглашава, није посебна уставна институција која може да наређује министрима. Ипак, према његовим речима, електронска преписка из времена Зоране Михајловић показивала је да је кабинет стављан у копију и да је давао смернице о темпу радова и анексима. Управо такве параинституционалне механизме, сматра, будуће истраге морају да разоткрију.

Коридори, железница и питање ко бира најскупљу понуду

Миливојевић је навео више инфраструктурних послова као примере за које тражи судско и тужилачко испитивање. За Моравски коридор тврди да је постојала кинеска понуда од око 400 милиона евра, док је изабран америчко-турски конзорцијум, а цена је, по његовим речима, достигла приближно 1,4 милијарде евра.

За пругу Нови Сад—Суботица навео је да је Европска унија наводно нудила кредит од око 300 милиона евра и бесповратних 50 милиона, али да је изабрана кинеска варијанта по вишеструко већој цени. Додао је да је пројекат плаћан за брзине до 200 километара на час иако, како каже, велики део трасе не омогућава сталну вожњу том брзином.

Упитао је ко је промовисао фирму „Стартинг“ као подизвођача и да ли су улогу имали Андреј Вучић, Милош Вучевић, неко из кабинета председника или други актери. Он не износи правоснажно утврђену чињеницу, већ инсистира да та питања не смеју остати предмет новинарских спекулација: одговор морају дати институције кроз доказе, истрагу и суђење.

Зашто подржава Студентску листу иако му се не допада сваки избор

Миливојевић је рекао да Студентску листу подржава зато што је то, по његовом мишљењу, прва снага у последњих четрнаест година која не нуди само замену људи на функцијама, већ промену система. Не зна ко би био њен кандидат за председника Владе и сматра да ни студенти још немају коначан одговор, али верује да је њихова најважнија намера да „ресетују систем“, а не да руше државу.

За њега су борба против корупције и одузимање незаконито стечене имовине средишње тачке тог програма. Страхује, међутим, да се после оставке председника ништа суштински није променило: полицијом се и даље управља из центра изнад министра и директора, а неформалне структуре настављају да делују.

Критиковао је ад хоминем нападе дела опозиције на кандидате Студентске листе. Иако му се не допада што на листи нема професора Мила Ломпара, Александра Кавчића, Немање Видића, ректора Владана Ђокића и још неких јавних личности, наглашава да њихово одсуство не значи да су листи ускратили подршку. За Ломпара је рекао да је само саопштио да није кандидат и да зато нема потребе да јавно наступа као део листе, али да се подршке није одрекао. Подсетио је да Кавчић и Ђокић и даље учествују у акцијама подршке, док је на листи фудбалски синдикалац Мирко Поледица, близак сарадник Немање Видића.

Као занимљив пример навео је и редитеља Стевана Филиповића, који је раније критиковао листу као превише десно оријентисану, али јој је касније дао подршку. То, по Миливојевићу, показује да већина људи који нису постали кандидати није реаговала осветнички.

„Булдожер коалиција“ која захвата и лево и десно

Миливојевић Студентску листу описује као „цатцх-алл“, односно свеобухватну листу, и користи стари израз „булдожер коалиција“ — политичку снагу која прикупља подршку и са леве и са десне стране. Признаје да је листа можда изгубила део националног и десног тона, али сматра да је очувала минимум идеолошке ширине неопходан за победу над Вучићем.

Указао је на национално оријентисане кандидате, међу којима је поменуо академика Сајчића, хемичара и потомка Лекса Сајчића, као и професора Вукосавића. С друге стране, задовољан је што је на листи остао Јово Бакић, кога види као аутентичног савременог левичара. Иако се не слаже са свим његовим анархолибералним идејама, истиче да Бакић не заступа одрицање од Косова и Метохије ради чланства у ЕУ „по сваку цену“.

Његова кључна теза је да се Вучић не може победити чисто идеолошком листом — ни искључиво десном, ни искључиво левом. Велики део десног бирачког тела и даље верује да је Вучић заштитник Србије и Косова и Метохије, иако Миливојевић тврди да је управо његова политика предала кључне полуге суверенитета. Зато само широка листа, која захвата различите друштвене слојеве, може да му одузме већину.

Ко је стварна, ко сателитска, а ко „тројанска“ опозиција

Миливојевић је опозициону сцену поделио на три групе. Прву чине стварне опозиционе странке, чији је циљ смена власти. Другу назива сателитским листама — политичким пројектима створеним да симулирају плурализам и расипају гласове. Трећу, опаснију, назива „тројанским“ листама: оне делују уверљиво опозиционо, али после неуспеха и преношења расутих гласова најјачој листи њихови лидери могу бити награђени функцијама.

Као историјске примере те врсте политичке награде навео је Гордану Чомић после избора 2020. и Милицу Ђурђевић Стаменковски после избора 2023. године. Као листу за коју сматра да може повући део незадовољних бирача поменуо је и покрет Богољуба Карића, наглашавајући његову народску реторику, асоцијацију старијих бирача на време Слободана Милошевића и причу о домаћем пословном успеху.

Говорио је и о листама које, по његовој оцени, немају реалну подршку за прикупљање 10.000 потписа. Позвао се на примедбе члана Републичке изборне комисије Атанасија Маринковића, који је, како је рекао, уочио око 200 спорних потписа на једној листи, док РИК о томе није суштински расправљао. Поменуо је листу под називом „Ћале, ово је за тебе“, као и поједине квазимањинске и проруске листе, тврдећи да ће њихова улога бити да фрагментирају опозиционо бирачко тело.

Ризик листа „Европске Србије“ и „Аутентичне деснице“

За коалиције које наступају као „Европска Србија“ и „Аутентична десница“ Миливојевић каже да им жели да пређу цензус, али да преузимају велики ризик. Ако освоје мандате, њихови гласови остају опозициони; ако остану испод цензуса, највећи део тих гласова кроз изборну математику користиће најјачој листи.

Упозорио је да ће их, у случају неуспеха, велики део грађана који жели промену означити као одговорне за опстанак власти, иако он сам не жели унапред да их назива издајницима. Ранија истраживања су, према њему, показивала да и проевропски и десни блок могу да пређу праг само ако су окупљени. Уместо најављиване шире „ЕУ петорке“, остала је знатно ужа група око Драгана Ђиласа, Здравка Поноша и Горана Јешића, док су Мирослав Алексић, Александар Јовановић Ћута, Покрет слободних грађана и Зелено-леви фронт изабрали друге путеве или подршку студентима.

Код „Аутентичне деснице“ изразио је сумњу да Нови ДСС и део ПОКС-а који се назива монархистичким сами могу сигурно да пређу цензус. Подсетио је да је ДСС републиканска, а не монархистичка странка, док је симболички капитал равногорског и монархистичког бирачког тела раније носио Војислав Михаиловић, унук генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Александар Павић је, приметио је, на листи Новог ДСС-а, део некадашњег покрета Бранимира Несторовића подржава студенте, док за групу око Бранка Павловића није јасно куда иде.

Математика расутих гласова: и промил може одлучити власт

Миливојевић процењује да ће Вучић, ослобођен председничке функције, сву енергију усмерити ка једном циљу: да освоји макар 0,001 одсто више гласова од Студентске листе. Разлог није само симболичка победа. Ако буде први, највећи део мандата који одговарају гласовима листа испод цензуса припао би његовој листи, што би му могло омогућити да формира власт иако већина изашлих није гласала за њега.

Могући исход	Миливојевићев сценарио	Политичка последица
Студентска листа убедљиво прва	Масовна излазност смањује простор за инжењеринг	Промена власти добија јак легитимитет
Разлика је минимална	Сваки промил и свака листа испод цензуса постају пресудни	Најјача листа може добити несразмеран број мандата
Насиље и тешке нерегуларности током дана	Студенти могу размотрити повлачење из процеса	Спорној победи се ускраћују легитимитет и саучесништво
Вучић у 21 час први проглашава победу	Изборне органе и противнике ставља пред свршен чин	Следи борба за домаће и међународно признање резултата

Он је своју процену истраживања свео на формулу: око 40 одсто је максимум до којег у овом тренутку може Вучићева листа, док је око 40 одсто минимум подршке Студентској листи. Зато изборе види као „битку овнова“ у којој може одлучити промил. Истовремено наглашава да се расположење може променити у преосталим недељама и да би повлачење још неке стварно опозиционе листе појачало референдумски карактер избора.

СНС више нема сигурних „160:0“

Миливојевић тврди да Вучић на овим изборима нема комфор који је имао раније, када је уз СНС могао унапред да рачуна на шест до осам посланика Савеза војвођанских Мађара и сличан број социјалиста. То је назвао почетним резултатом „16:0“ пре него што се преброји иједан глас.

Овога пута, сматра, подршка Савеза војвођанских Мађара није безусловна. Ако Вучић буде имао јасну већину, СВМ ће вероватно остати уз њега; ако исход буде неизвестан, њихова одлука могла би да зависи и од политичких сигнала Петера Мађара из Будимпеште. Миливојевић то повезује са питањем новца мађарске владе намењеног националној мањини у Србији и могућим будућим истрагама.

За СПС каже да је гурнут у самосталан наступ зато што заједничкој листи СНС-а не доноси много нових гласова, али би после самосталног преласка цензуса могао да донесе шест до осам мандата. Тврди да се Вучић још од 2012. понаша као власник политичке судбине Ивице Дачића, не знајући да ли је разлог афера „коферче“ или нешто друго. Ипак, сумња да ослабљена коалиција СПС-а, после кадровских промена и без снаге коју је некада доносио Драган Марковић Палма, сигурно прелази цензус.

Сликовито је рекао да Вучић сада нема „вишка угља“ да социјалистима дода гласове, јер му недостају и за сопствену листу. Тиме алудира на раније изборне сумње и локалне механизме куповине или обезбеђивања подршке.

Расим Љајић, Усаме Зукорлић и нова конкуренција у Санџаку

Миливојевић је анализирао и мањинске листе. Према њему, Расим Љајић је смену са чела шире Социјалдемократске партије схватио као прилику да активира Санџачку демократску партију, која има исту скраћеницу, и наступи као мањинска листа. Процењује да Љајић може освојити један или два мандата захваљујући подршци урбаних, млађих Бошњака који желе интеграцију и равноправност у Србији.

Међутим, у Новом Пазару се појављује и Студентска листа са више кандидата које је предложио Државни универзитет. То може да одвуче део млађих бирача и од Љајића, СДА и Усамеа Зукорлића. У тесној већини, један или два мањинска мандата могу постати пресудни.

Миливојевић не сматра да су ти мандати аутоматски Вучићеви. Љајић би, у зависности од односа снага, могао да обнови партнерство са СНС-ом, али би могао и да подржи промену власти без већег отпора свог бирачког тела. Сличну неизвесност види и код Усамеа Зукорлића.

Бирачки списак остао нерешен проблем

По Миливојевићевој оцени, државна комисија за уређење бирачког списка није решила суштински проблем. Отворила је теме, али без озбиљног институционалног рада није могла да очисти евиденцију и отклони сумње.

Овога пута ће, верује, јавност под много већом лупом пратити гласаче из Црне Горе, Северне Македоније, Републике Српске, Хрватске и са Косова и Метохије. Због контроле посматрача и грађана биће теже непримећено произвести 100.000 или 200.000 спорних гласова, колико би, по његовој грубој процени, власти могло бити потребно за сигуран преокрет. Али упозорава да сам списак није поправљен, па ризик није нестао.

Шта Вучић намерава да саопшти у 21 час

Најозбиљније упозорење у интервјуу односи се на Вучићеву ранију изјаву да ће 25. октобра око 21 час саопштити изборне резултате, а затим видети ко ће их признати. Миливојевић је из тога извео три закључка.

Прво, Вучић, иако више нема државну функцију и формално је само кандидат на листи СНС-а, намерава да пре изборних комисија објави резултат и другу страну стави пред свршен чин. Друго, Миливојевић сумња да намерава да прогласи победу без обзира на стварни исход. Треће, свакога ко доведе у питање регуларност такве победе власт би могла да прогласи рушитељем државе, изазивачем грађанског рата и иницијатором сукоба.

Зато је одбацио оптужбе да он призива насилни сценарио. Каже да његово упозорење произлази управо из најаве човека који, по његовом мишљењу, и даље контролише све полуге силе. Своју позицију описује као „гандијевску“: тражити ненасилан излаз чак и када друга страна прети насиљем.

Искуство локалних избора: црне мајице и демонстрација силе

Као разлог за страх навео је догађаје са локалних избора 27. марта у десет општина и градова. Према његовом опису, у шест средина појавиле су се организоване групе мушкараца у црним мајицама, са тетоважама и предметима налик продуженим палицама. У Кули су, каже, излазили из простора градског стадиона, у другим местима нападали грађане, а око биралишта и напуштених објеката демонстрирали физичку и психолошку силу.

Миливојевић је то повезао са преурањеном функционерском кампањом која је, по њему, трајала од 27. јуна. Навео је да је Вучић, користећи функцију, државно обезбеђење и присуство министара, обилазио вашаре, саборе и сеоске славе од Видовдана до Мале Госпојине, држао скупове под шаторима пред неколико стотина људи и добијао директне преносе на телевизијама са националном фреквенцијом и великим кабловским каналима.

Период од расписивања избора 9. септембра до оставке назвао је већ оствареном изборном крађом, јер је председничка функција, по његовом мишљењу, стављена у службу једне кандидатске листе. Ако се тај процес на дан гласања настави физичким насиљем, сматра да Студентска листа мора имати припремљен одговор.

Шта би студенти могли да ураде ако почне огромно насиље

Миливојевић је направио јасну хијерархију могућих корака. Прва опција није повлачење, већ мобилизација грађана да у што већем броју изађу на изборе, чувају биралишта, контролишу записнике и покажу да власт не може да победи на нормалним изборима.

Тек ако се нерегуларности на изборни дан претворе у „голо насиље“, као једну од могућности о којој Студентска листа, по његовом уверењу, сигурно размишља наводи повлачење са избора. То би подразумевало позив њеним бирачима да више не излазе на гласање, излазак представника листе из бирачких одбора и изборних комисија и одбијање да својим присуством дају легитимитет резултату који сматрају изнуђеним.

Он изричито наглашава да то није позив на разбијање гласачких кутија, физички отпор или грађански рат. Назива га одбраном достојанства и одбијањем да се „глава добровољно стави на пањ“ у 21 час, када Вучић, према његовој процени, намерава да прогласи победу.

Разлог за такву крајњу меру види и у саставу изборних комисија. Због великог броја сателитских и „тројанских“ листа, тврди да ће Вучићев блок имати убедљиву већину у телима која одлучују о приговорима. Ни управне судове не види као поуздану заштиту. Као пример навео је Зајечар, где су, према његовом тумачењу, одлуке Управног суда о понављању избора игнорисане, а Уставни суд је на крају легализовао власт конституисану на спорној основи.

Ни бојкот, ни позив на рат — већ ускраћивање легитимитета

Миливојевић инсистира да евентуално повлачење током изборног дана није исто што и бојкот избора. Студенти и грађани би, како каже, до тог тренутка већ прошли кроз вишемесечну неравноправну кампању, издржали притиске и покушали да победе на биралиштима. Повлачење би било реакција само на ситуацију у којој је слободно гласање физички онемогућено.

После тога би, по њему, кључно питање било ко ће признати победу коју Вучић објави. Миливојевић тврди да у таквом сценарију резултат не би признали ни Брисел ни Вашингтон, а верује да га, упркос досадашњој подршци, не би признала ни Москва. Кина би, сматра, због инвестиција могла да буде уздржанија и да власт прихвати посредно, али не нужно отворено.

Критиковао је руску политику према Србији, тврдећи да се Москва често ослањала на владаре који нису искрено представљали русофилско расположење српског народа — од Слободана Милошевића до данашње власти. Ипак, процењује да би масовно насиље и очигледно спорни резултати били граница преко које ни Русија не би лако прешла.

„Референдумска атмосфера“ као најјача заштита од сукоба

Уместо прихватања тезе да је сукоб неизбежан, Миливојевић позива на стварање референдумске атмосфере: јасног избора између наставка Вучићевог система и промене. Подсетио је на грађанске протесте 1996/97. године, када је као одговорни уредник дневног листа „Демократија“ пратио тромесечни ненасилни отпор изборној крађи на локалним изборима. Слободан Милошевић је на крају морао да призна пораз у четрдесетак градова и општина.

То искуство за њега показује да упорна грађанска борба не мора да прерасте у грађански рат. Напротив, што је изборна воља јаснија и што више грађана учествује у њеној одбрани, мањи је простор да власт насиље представи као сукоб две равноправне стране.

До избора је, у време снимања интервјуа, остало нешто мање од месец дана. Миливојевић оставља могућност да још нека стварно опозициона група повуче листу и тиме појача референдумски карактер гласања. Не искључује ни да Вучић, ако интерна истраживања покажу да не може да надокнади заостатак чак ни изборним инжењерингом, промени тактику и одустане од фронта против сопствених грађана.

Процена 40 према 40 и слика „увређеног губитника“

Миливојевићев радни распон истраживања гласи: Вучићева листа тешко може изнад 40 одсто, док Студентска листа тешко пада испод 40 одсто. Зато не тврди да је исход унапред решен, већ да су мобилизација, контрола и сваки промил пресудни.

Понашање досадашњег председника тумачи као панику човека који први пут види реалну могућност пораза. У његовим потезима, говору тела и опроштајном наступу није видео самоувереног победника, већ „увређеног човека који одлази као губитник“.

Закључак Миливојевићевог интервјуа зато није позив на сукоб, већ упозорење да се насиље може избећи само ако се на време именују механизми притиска, припреме ненасилни одговори и изборна воља учини толико јасном да је ниједан центар моћи не може сакрити иза проглашења победе у 21 час.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић