Александар Вучић и СНС четрнаест година владају Србијом због тога што уживају подршку страних центара моћи – великих сила и глобалног крупног капитала. Наш економски модел заснива се на привлачењу страних инвестиција кроз субвенције државе и промовисање домаће радне снаге као јефтине и обесправљене. Србија није развојна држава, већ полупериферна и зависна.

Пише: Мирослав Самарџић

Поучен искуством из деведесетих, Вучић разуме да његов опстанак на власти зависи од тога да ли испуњава захтеве који долазе од стране најмоћнијих глобалних центара моћи.

Све до избијања рата између Русије и Украјине, притиске са Запада напредњачки режим успевао је да, колико толико, амортизује ослањањем на Русију и Кину. Али, због заоштравањња међународне политичке кризе такво балансирање више није могуће. Русија је, делом и због пасивности њене дипломатије, изгубила могућност да пројектује своју моћ на Балкану. Кинеска политика заснива се на прагматичном прилагођавању околностима. У Пекингу процењују да Кина још увек није спремна за фронтални сукоб са Западом. Тамо сматрају да време ради за њих и да треба сачеткати најповољни тренутак за обрачун.

Динамику међународне кризе разумеју и у Вашингтону. Према Тукидиду, сукоб је неизбежан када сила у успону угрожава хегемону силу. Сила чија моћ опада мора силу у успуну да нападне када је од ње још увек јача. Моћ САД и целог Запада у светском систему перманентно слаби. Време ради за Кину.

Европска унија налази се у политичкој и институционалној кризи. Већ четири и по године она води посредни рат са Русијом који лако може да ескалира у прави оружани сукоб.Иако је ЕУ империја у опадању, она је најмоћнија сила на Балкану и најутицајнији страни фактор у нашој унутрашњој политици.

У једном тексту из 2017. писао сам: „Подршка Запада владајућој странци и њеном лидеру има своју високу цену. Вучић ће морати да испуни следеће захтеве: да призна Косово, да истера Русију са Балкана, да ликвидира Републику Српску, да уведе Србију у НАТО, да омогући страним комапанијама да постану власници најважнијих природних и привредних ресурса, да прошири аутономију Војводине и оснује серију етничких аутономија на југу Србије…. Уколико се Вучић било којем од ових захтева успротиви, изгубиће власт, без обзира на то колику подршку бирача ужива.” (https://bitl.to/643t ). Већи део ових захтева Вучић је, постепно, већ испунио.

Због новонасталих околности за Запад је од највећег значаја ликвидација политичке аутономије Републике Српске.

Босна и Херцеговина је најкомпликованија политичке творевина у Европи, ако не и у свету.Ни тридесет година после рата односи између етничких група нису нарочто унапређени. Постојећи политички систем је неефикасан, а евентуална реинтеграција БиХ узроковала би нову унутрашњу кризу, ако не и рат. Наш национални интерес је да дејтонска БиХ, без обзира на све недостке, буде очувана још неколико десетина година.

Због сукоба са Русијом, која је савезник Кине, у ЕУ политичку аутономију Републике Српске виде као велику опасност. Реинтеграција БиХ значила би елиминацију проруске енкалаве која се налази дубоко у позадини западног савеза. У Бриселу се плаше да би Путин етничке напетости у БиХ, нестабилној политичкој творевини, могао да искористи како би дестабилизовао ЕУ.

Европска унија за рецентрализацију БиХ не може добити подршку у самој Републици Српској. Тамошњи Срби неће пристати да изгубе ниво политичке суверености који су стекли у крвавом рату. У Бриселу врло добро разумеју да им је за тај подухват неопхдна Вучићева подршка и то је кључни разлог због ког он и даље ужива њихову подршку. У протекле две и по године колико трају протести у Србији, критике напредњачког режима долазиле су из најмање важног органа ЕУ, из Европског парламента. Иако је више него јасно да политички систем у Србији не почива на тзв европским вредностима и да предстојећи избори неће бити ни слободни ни поштени, однос европских званичника према Вучићу није се битиније променио. То важи и за све лидере најмоћнијих држава чланица ЕУ.

Европска унија своје политичке интересе у Србији може остварити само преко ауторитарног режима, попут Вучићевог, и због тога је она најопаснији противник обнове демократије у нашој земљи. Бирачима треба јасно указати да глас за Вучића и СНС значи глас за признавање Косова, ликвидацију политичке аутономије Републике Српске, претварање Србије у рударску колонију, уништавање здравственог и образовног система и улазак у НАТО. Списак европских захтева, на нашу штету, стално ће се продужавати. При том, не постоје никакве гаранције да ће Србија икад постати чланица ЕУ. Од нас из Брисела траже да дамо све за ништа.

(Аутор је политиколог из Зрењанина, нспм)