Само што је кардиолог и редовни професор Медицинског факултета у Новом Саду Илија Срдановић званично стављен на прво место изборне листе „Студентска листа — Студенти побеђују“, режимски таблоиди покренули су предвидиву кампању блаћења. Централни елемент тог напада постала је изјава Наташе Хајдер, некадашње главне медицинске сестре на Клиници за кардиологију Института за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици. Изјава је, према јавно доступним подацима, административно оверена 17. септембра 2026. године — истог дана када је и објављена у Информеру — и односи се на догађај који је, по њеним речима, био 27. јануара 2025. године. Размак од осамнаест месеци није случајан. То је класичан образац: ћутање док је човек само лекар, па изненадна „жртва“ чим постане политички проблем.
Хајдер у изјави тврди да ју је Срдановић на јутарњем састанку прозивао, вређао и претећи гестикулирао прстом, говорећи да није достојна места главне сестре и да се бави друштвеним мрежама уместо струком. Није било физичког напада. Није било пријаве у време догађаја. Није било поступка пред надлежним телима. Постоји само текст који је одједном, усред предизборне кампање, доспео у руке гласила које годинама служи као мегафон власти Александра Вучића. Информер је вест пренео одмах, без критичког одмака, уз сензационалистички тон који читаоцу треба да усади слику „насилника који туче жене“. Исти образац преузели су и други прорежимски портали.
Још је индикативнији списак сведока које Хајдер помиње. Међу њима су Славен Кључар, функционер Градског одбора СНС-а, Александар Реџек који је јавно потписао подршку Вучићевој изборној листи, Милован Петровић који је учинио исто, као и Татјана Миљковић, такође на списку подршке владајућој странци. Када се „независна“ изјава ослања на људе који су политички везани за ону страну која има интерес да уништи углед носиоца студентске листе, питање веродостојности престаје да буде теоријско.
На друштвеним мрежама брзо су се појавили и старији записи који Хајдер не приказују као немоћну жртву, већ као особу која је, заједно са Кључаром и другим техничарима, вршила притисак на запослене да иду на митинге СНС-а, каче сторије у корист власти и скупљају потписе. Клип Мише Бачулова из јула 2025. године, који говори о приликама на Институту, додатно осветљава ту слику. Уместо да се бави тим наводима, режимски медији су изабрали једну касну изјаву и од ње направили ударну вест. То није новинарство. То је операција.
Срдановић није професионални политичар. Рођен је 1970. у Новом Саду, школовао се у Врбасу, дипломирао медицину 1995, специјализовао интерну медицину и кардиологију, докторирао 2012. и постао редовни професор. На Институту ради од 1997. Јавности је постао познат као критичар стања у здравству и као човек који је стао уз студенте после трагедије у Новом Саду. Његов избор за носиоца листе од 250 имена — лекара, професора, уметника, спортиста и грађана из целе Србије — није резултат партијске калкулације, већ одлуке покрета који је месецима градио поверење на улици и на факултетима. Зато је и постао мета. Када власт не може да оспори аргумент, посеже за карактером. Када не може да оспори стручност, посеже за изјавом која је чекала годину и по да буде оверена.
Овакав напад није усамљен. Прорежимски таблоиди су одмах по објављивању студентске листе почели да сервирају приче о насиљу, инцидентима и наводним скандалима. Циљ је јасан: да се првопласирани кандидат представи као морално неприхватљив пре него што грађани уопште чују шта заступа. Избори су заказани за 25. октобар. Времена је мало, а машина за блаћење ради пуном паром.
Грађани треба да виде образац, а не само једну изјаву. Да виде ко је оверавао папир, ко га је истог дана објавио и ко се појављује као сведок. Да виде да се исти људи који су годинама условљавали запослене у болницама сада представљају као заштитници радних права. И да виде да је цена политичке непослушности у Србији и даље иста: прво те прогласе непријатељем, па онда потраже жену која ће, у правом тренутку, потписати било шта што јој затражи СНС картел.
(Србин инфо)
