Прочитај ми чланак
Појање у тишини храма
Васкрсу претходи најстроже уздржавање, али причешће је довољна храна да монахиње изнесу све дневне обавезе и вишечасовне службе. Редовна послушања су сада по страни, све снаге су ангажоване за припреме прославе Васкрса, а на Велики уторак на фарбање јаја.
Рано јутро се тек пробија кроз густе крошње обронака Топчидерске шуме коју је с јужне стране одавно пригрлио град, не сећајући се времена кад је, с почетка прошлог века, био далека периферија Београда. И кад је ту, у врху Сењака, 1936, за само годину дана подигнута црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, и потом изграђен женски манастир.
У цркви је у то јутро, док сјај певничких лампи још надјачава дан, нестварно тихо, а гласови монахиња као да допиру из неког другог света. Све је обавијено мирисом тамјана, па је вернику лако да призове библијски тренутак од пре два миленијума: свечани чин увођења у Храм јерусалимски Девице Марије јерусалимском Првосвештенику Захарију, што Ваведење подразумева. Или неки други догађај, па и само Христово васкрснуће, чији се празник ближи, „трошећи“ седмице Великог часног поста.
Линија женског монаштва
Манастир Ваведење је 1936. подигла ктиторка Персида Миленковић, велика српска и престоничка добротворка.
Прича каже да је три пута уснила сан како гради светињу на врх брда Сењака.
Ушушкано у шуми, Ваведење личи на фрушкогорски манастир Кувеждин, чији је метох, и одакле је прешло сестринство.
„Обитељ су чиниле монахиње Српкиње као и монахиње Рускиње – избегле из Русије у Србију 1920. године.
Овде су живеле, подвизавале се и молиле се у најтеже, безбожничко време.
У вечност су одлазиле са осмехом и блаженим изразом лица на самртничком одру.
Велике су то биле молитвенице и подвижнице“, каже Теодора.
Манастир је одржао везу са коренима у „том духовно јаком и Богомпосланом руском женском монаштву“.
Различитом од мушког по томе што монахиње не добијају свештени чин (те не постају јерођакони, јеромонаси, епископи), већ су све исте, подвргнуте послушању Христу и игуманији.
А истом по заветима, труду и љубави.
Остатак бројног сестринства је у тами задњег дела храма, уроњен у молитву. Лица су им мирна, а прсти заузети преметањем бројаница.
Народа нема много, или тако делује јер је црква пространа. Сви се строго придржавају правила. Мушкарци с десне, жене с леве стране, покривене главе, а међу њима једна рони сузе. „То нису сузе туге – јер, зашто би човек уопште био тужан – већ сузе милине и спокоја“, објашњава нам она после литургије феномен који се, у цркви, зове благодат. Благодат добија другу форму, израз озарености, након што се ова жена причести. Вином – Христовом крвљу и честицама хлеба – Телом Његовим са његове последње вечере, који есхатолошки отварају врата вечном животу и сједињењу са Спаситељем.
Примање ове „свете тајне“ монахињама даје другачији израз лица, лишен свега овоземаљског. Њима је причешће „трансфузија живота и снаге“ у дане Страсне седмице. То је сасвим тачно, јер Васкрсу претходи најстроже уздржавање. Али то је довољна храна да изнесе све дневне обавезе и вишечасовне службе. Редовна послушања су сада по страни, све снаге су ангажоване за припреме прославе Васкрса, а на Велики уторак усредсређен на фарбање јаја.
„По предању, Света Марија Магдалина је уз поздрав ‘Христос воскресе’ предала црвено јаје цару Тиберију у Риму, где је проповедала васкрслог Христа. Јаје је знак живота, а црвена боја симболише Христову пречисту крв проливену на крсту, али је то и боја Васкрсења“, каже мати Теодора, задужена да за новинаре сажме бит православља и монашког подвижништва. Остале сестре се клоне „седме силе“, не мењајући кротак осмех очију.
Сваког Великог уторка монахиње офарбају по 800 црвених јаја (у себи понављајући Исусову молитву). Одаберу неколицину и ставе на крај плаштанице (представе Христа скинутог с крста), да мало одстоје, и после их чувају као „чуваркуће“, односно благослов. „Куцнемо их следеће године на Васкрс и поделимо сестрама и гостима. Верујте, укус је предиван“, мати Теодора открива да је тајна одржавања свежине распадљиве материје у чудесном, благодатном-освећујућем дејству плаштанице.
Тог дана ће већина цркава бити пуна, из многих грла ће се чути поклич Марије Магдалине (која је прва рекла „Христос воскресе“), предвођен поздравима свештеника у белим одеждама. Све ће бити пуно цвећа, мириса тамјана, звона кадионица, све ће се орити од радосних песама и напева. „Та истинска радост ври, осећа се и носи свакога од нас, то је Васкрсење Христово, али и наше, и свега под небом. И анђели и људи певају и славе победу над смрћу и рушење ада“, уводи нас мати Теодора у суштину празника.
Све до Спасовдана (Христовог вазнесења, 40 дана након Васкрса) владаће та нарочита атмосфера, иако ће се манастирски живот вратити у редовне токове. Свакодневно ће се служити јутрења, вечерње службе, повечерја, акатисти…, а празником литургије, уз сталне, или послушања које на недељном нивоу одређује мати игуманија Анастасија.
Послушања црквењака, типикара (монаси који одлично знају и воде службе), гостопримца, кувара, просфорника (монаси и монахиње које месе-припремају богослужбени литургијски хлеб), баштована, административног службеника, везиље, златовезиље, шваље свештеничких и монашких одора… Од четрнаест монахиња, две трећине су старије, па је и бреме рада тако подељено. Ваведење нема парохију, нити економију (осим продаје свећа и издаваштва), већ се издржава од прилога верника.
Народ у сењачки манастир хрли и мимо дана поста и празника. Зна да ће ту наћи мир и окрепљење, склониште од искушења велеграда. Нероткиње ће се и даље молити за пород пред чувеном иконом Богородице Зографске, болесници за оздрављење пред иконом Светог Николаја Мирликијског. „Свети ава Јустин (Ћелијски) је ту икону нашао на згаришту веома давно и поклонио нашој игуманији Ангелини Грачевој, знајући да ће уз искрене и топле-сузне молитве монахиња, она просијати“, прича мати Теодора. И заиста, током година, лик светитеља се „показао“, постајао све јаснији, појавиле су се и боје, па је икона сада као тек насликана, врло мало оштећена. Уследило је, како кажу, и друго чудо, лик светог Николе се пресликао на стаклу којим је био заштићен.
Монаси се не моле само за себе и своје ближње, већ и за цео свет. „Човек одлази из света у монахе баш због те молитве. Да се усредсреди на то, да свој живот томе посвети“, каже мати Теодора додајући да је, по светоотачком предању, „монаштво најузвишенији начин живота на земљи“. А не као што се обично мисли – „духовни фолклор“, или питорескно (сеоско) домаћинство са пуно лепог цвећа и укусно спремљених јела, где намерник добија „дозу“ мира и мистике.
У времену посткомунизма, трусне транзиције, пада свих вредности, многи се окрећу цркви, иако им разлози нису увек најјаснији. Али, сви путеви воде истом – добијању пуног смисла живота, уместо испразности и досаде, „горких плодова чињенице да је све дозвољено човеку који још не зна да разлучи шта му је на корист, а шта не“. Народ можда не разуме ни црквенословенске речи молитве, али осећа њену енергију. Још речитију и „опипљивију“ кроз појање монахиња, некад налик песми птица, а некад жубору потока. Тај нарочити приступ молитвеној песми у Ваведењу гаји Дивна Љубојевић, појац и диригент хора Мелоди.
„Дивна је наше чедо и наш понос. Још као девојчица је са родитељима долазила у наш манастир на службе и волела да са игуманијом Агнијом и монахињама певуши и учествује на богослужењима“ описује мати Теодора данас славну диригенткињу. „Ми смо јој јако благодарни, подржавамо је, сарађујемо у сваком смислу и молимо се да што дуже пева у славу Божију и радост свих нас, не само у Србији, него радост многих широм васељене“, додаје.
Ред и непатворено гостољубље сестринства налажу послужење после литургије, када се сви окупе у трпезарији. Воде се махом духовни разговори, цитирају православни мислиоци, али прође и неки коментар о укусној чорби и сармицама од поврћа. Неко помиње и почившег патријарха Павла, „живог свеца“, који је радо служио у Ваведењу, и прича о њему тече као да још увек ту. Па чак се и мати Теодора живо сећа „велике радости монашења“, када је управо покојни патријарх начинио „Христовом невестом“, као и друге две искушенице. Да надаље живе у послушању, смирењу, великом труду тела и душе. Што се с радошћу испуњава, јер је то жртва из љубави.
„Својим честитим, богоугодним, чистим и смисленим животом ми можемо постићи свој циљ – бити с Богом и чувати своју најсветију веру и њену прелепу духовност, духовну културу, традицију и будућност свог народа“ надахнуто каже наш водич кроз монашку свакодневицу. И прати нас најдражим хришћанским поздравом – Христос воскресе!
(НИН – Драгана Николетић)
