Пише: Биљана Вилимон
Станите. Дубоко удахните и разбистрите главу од глупости које ових дана просипате. Све су то лажи које смишљено причате. Али, те ваше лажи звуче нереално, за сваког иоле нормалног – у ненормалној земљи, у каквој живимо. У недостатку храбрости – да се одбраните од криминогених обрачуна којима смо свакодневно засути – вратисте се, ничим неизазвани, на 15. март протекле године.
Довољно одстојање – од садашњих бурних дана – у којима су помешани дилови ваших кадрова и криминогених кланова. И уместо да народу дате одговоре, на питања која вам јавност тренутно поставља – ви те одговоре из дана у дан мењате и враћате нас уназад. Неко вам је очигледно дао савет, или сте то сами смислили, да се о садашњим темама не изјашњавате. Сувише су шкакљиве.
Ваше расположење према учесницима тих немилих догађаја мења се. Час их кудите, час их браните. У зависности на коју сте ногу тог дана устали, или какву вам је поруку, у тајности, неко од њих послао. Зато сте изнебуха, ретроактивно, активирали употребу звучног топа – с пролећа, прошле године. Одговор који смо узалудно, месецима тада чекали – сад смо коначно добили. Сада, кад се топ охладио, ви сте га активирали. И колико капирам из ваших изјава, топ вам је рекао – ко је на њему вежбао кореографију, коју су тада, у Улици краља Милана, извели студенти и грађани.
Да, то су осмислили студенти, како рекосте. А вама је рекао топ! Од јануара те године, на позив вашег топа, у заказано време, сви смо одлазили на Филозофски факултет. Не да учимо и да се бавимо науком, већ да вежбамо кореографију, за плес који смо тог дана, у овој улици, на три места извели. Кад је куцнуо час за који смо увежбавани и припремани, уместо да ћутимо и одајемо пошту страдалима у Новом Саду, ми смо тачно у деветнаест сати и једанаест минута, почели да шкргућемо зубима и да производимо неке чудне звуке, налик аутомобилу или авиону који у пуној брзини улеће у масу на улици.
Потом смо кренули да се њишемо, као да нам измиче тло под ногама. А онда смо у стилу песме Фламингоса заплесали – један лево, десно два, један напред, назад – сад. Па окрет… Посебно смо инсистирали да плешу људи из страних градова. Из Париза, Лондона, Лисабона… Страни плаћеници који су студентима и нама помогли, да се маса у Краља Милана – од Теразија па до Цветног трга, као по команди, на средини улице – раздвоји. Идемооооо… као у песми. Ти лево, десно ја… И дрвеће нек’ се љуља! Мрдали смо листове, гране, стабла… Да. Све је било изрежирано од стране топа и студената, који су нас увежбавали. А, онда смо, ни кривог ни дужног – вас оптужили.
До недавно сте ћутали, иако је то био шок – и за вас и за вашу породицу, како изјависте недавно у директном обраћању нацији. То што су те вечери, ваши поданици у својим медијима, уз музику узвикивали – тоооо, изведе га Бата Вуле… мислећи, ваљда, на ваздушни топ, а истакнути члан ваше странке певао – дуни ветре преко јетре… мислећи на повреде које тај топ изазивао код људи… Све је то забележено на лажљивим мрежама. То није истина. То је фатаморгана. То нам се привиђало. Као Чеда на Тањугу. Тог снимка на Тањугу нема, зато што Чеда није ни био тамо. Тај снимак није постојао. Ускоро неће бити ни ових снимака са других ваших медија.
Били сте пажљиви протеклих петнаест месеци, па се нисте овим бавили. Младост-лудост, тако сте то правдали. Сетили сте се вероватно и себе из студентских дана, па сте им опростили. Али, кад сте се прибрали од прошлогодишњег мартовског шока, ви сте схватили да је то оставило неизбрисиве трагове на вас и ваше здравље. Враћањем казаљки уназад на скупом ручном сату – схватили сте да сте скупо платили, не тај сат, већ звучни топ који нисте купили и нисте га имали. Па потом јесте, али га нисте извели на улицу. И најзад – јесте га извели, али га нисте употребили. Не каже се узалуд – глуп као топ. Јер, све ово, што смо ових дана чули, може само глупи топ да смисли и да вам то каже тек сада, након толико времена.
Те вечери над вама је извршен цхарацтер ассассинатион, како недавно изјависте на свим својим те-ве каналима. И уканалисте и студенте и грађане. То би у преводу значило, да су студенти и грађани уз помоћ вашег топа извршили атентат на ваш карактер. Намеран. Свесно изведен. И брижљиво припреман. Намера је била подла. Да униште ваш брижљиво изграђен углед – ширењем лажи, манипулацијом чињеница и преувеличавањем ваших мана. На тај начин, уништили су вам кредибилитет и морални интегритет, па сте изгубили поверење јавности које сте имали. И не само јавности, већ и пријатеља, сарадника, гласача…
Кад сам ово сконтала, побеснела сам на студенте који су злоупотребили нас, наивне грађане и покварили нам дивну слику о вама. У очају сам поновила речи ваше верне Лаче Мати поводом овог случаја – свашта бих рекла сада. Након овог сазнања и даље сам затечена и причаћу можда нешто емотивније… Све даље што је Лача Мати рекла у прилог вама – било је, неупотребљиво. Љигаво. Јадно. Патетично. Јефтино. То нисам могла да поновим. Јер требало је пролити и коју сузу, а ја сузе не трошим док доообро не проверим – да ли тај неко те сузе завређује.
Како да верујем некоме – ко увек кад жели да гане масу – заигра на карту својих најближих, као да смо ми сирочићи? Како да верујем неком, ко сваки пут кад жели да дирне у срце нацију, помене маму и тату, као да смо ми сви настали вештачком оплодњом, па епрувета не пати? Како да верујем некоме ко слаже док трепне, а трепће без престанка, као сврака на југовину? Како да верујем некоме, ко ме јефтиним триком прави лудом у стилу игре плинске светлости, а није Шарл Боаје, нити сам ја Ингрид Бергман и не играмо у истом филму?
Да ли капирате – какву лаж изговористе пре неки дан? На потезу од Теразија до Цветног трга, било је више хиљада људи. Била сам међу њима. Било је још много оних које познајем. Између осталих, бивши репрезантативац у одбојци. Млада психолошкиња, ћерка моје блиске пријатељице… Обоје су завршили са инфарктом у болници. Многи, с којима сам блиска, завршили су у Ургентном центру, са неким другим симптомима. По вама, сви су симулирали.
Да ли бар мало стида имате кад ово изговарате, а знате да лажете? Или не знате? И ако ме питате – нисам играла ни по диктату студената, ни по личном избору. Јурила сам као суманута, да што пре стигнем на сигурно, јер нисам знала о чему се ради – кад је четири минута пре краја одавања поште жртвама – кренуло оно што сте ваздушним топом произвели. Око мене су падали људи. Једни друге су газили. Та слика ће заувек остати. Слика о којој сте тек сада проговорили и изјавили – да су то учинили студенти. И да.
Пријавила сам Црти, да сам била међу присутнима, пошто претите да ћете хапсити све који су то учинили. Стицајем срећних околности, нисам била повређена. Спасли су ме ваши људи. И међу њима има емотивних, али уцењених. Тек толико да знате, да кад љубав купујете новцем – очи и на леђима треба имати.
Кад је надреално, нек’ буде скроз.
(Радар)
