Поштовани Александре Николајевичу,
(Поводом писма од 1. јуна 2026)
Хвала Вам на сажетку. Пре него што пређем на коментаре, желео бих да упутим једну молбу: примајући сажетке од редакције РП, не осећам никакву „повратну информацију“ на своја писма која Вам шаљем. Моје белешке често садрже разне нетачности, понављања и грешке, како у прогнозама тако и у процени ситуације. У међувремену, конструктивна и „здрава“ критика неопходна је свакоме – па и мени.
Ја не „говорим са говорнице“ о унапред задатим темама, већ тражим (између осталог) и живу комуникацију. Стога Вас искрено молим (и Вас и редакцију) да се не устручавате да ми укажете на моје или туђе грешке и да ми противречите ако сматрате да нисам у праву. Таква комуникација би ми свакако била и занимљива и корисна.
О ситуацији:
Након што се током такозваног „примирја“ одморио, непријатељ је започео дуго припреману кампању „изоловања фронта од позадине на великој дубини“, како с правом пишу многи посматрачи и аутори. Тренутно „уклања логистику“ у Новорусији (на „новим територијама“) и на Криму, али нема никакве сумње да ће непријатељ неизбежно проширити „зоне напада“ на Белгородску, Брјанску, Курску и Ростовску област (и не само на њих).
Тренутно Оружане снаге Украјине логично гађају најважније и најпогодније комуникације – на „испупчењу“ нашег фронта према Криму и у Донбасу. Циљ је „провидан као стакло“ – да се поремети снабдевање трупа и становништва (пре свега трупа) на првим линијама, како би се приморали да обуставе сваку активну офанзивну делатност, а затим створили повољни услови за сопствене успешне операције на запорошком, херсонском и кримском правцу.
Треба напоменути да је (иако су намере непријатеља биле „јасне као дан“ већ много месеци, ако не и година) наша страна била потпуно неспремна за нове могућности Оружаних снага Украјине – технички, информационо и организационо.
„Зима је поново дошла потпуно неочекивано.“
Ако су се и припремале или спроводиле било какве мере за супротстављање „роју беспилотних летелица средњег домета са вештачком интелигенцијом“, оне нису видљиве спољном посматрачу и о њима се практично ништа не зна. А дејства непријатеља су, нажалост, успешна (и тај успех је сасвим очигледан).
Уколико се ова „нова блокада“ буде одужила недељама, а мере за њено сузбијање не буду пронађене и примењене, последице ће бити крајње негативне и трагичне, а стратешки положај наших трупа значајно ће се погоршати – и то је потпуно неизбежно.
Тренутно код нас траје низ расправа међу стручњацима (војним лицима и „техничарима“ – има нас доста овде) о могућим противмерама. Неки предлажу да се ослонац стави на нагло повећање броја мобилних ватрених група (МВГ), а поједини чак сматрају да треба размишљати о „непрекидној линији противваздухопловне одбране“ од белоруске границе до Црног мора (при чему се не ради само о одбијању напада „Стршљенова“ и „Марсоваца“, већ и о супротстављању све интензивнијим ударима непријатељске беспилотне авијације).
Лично сматрам да су све такве мере недовољне и неефикасне, јер је „пасивна одбрана“ увек слабија од напада када непријатељ има иницијативу (а у употреби дронова и других беспилотних система иницијатива је сада у потпуности у рукама Оружаних снага Украјине).
Без обзира на то како изградите одбрану, „метак ће пронаћи рупу“, поготово што ће непријатељ, видећи успех својих напора, неизбежно повећавати број и опремљеност својих ударних средстава, настојећи да увек буде „корак испред“ свих средстава и облика „пасивне одбране“.
Претпостављам да је после четири године рата крајње време да се развије и покрене масовна производња бар неколико генерација „противваздухопловних дронова“ – „дронова-ловаца“, укључујући и оне са елементима вештачке интелигенције (способношћу да самостално патролирају својом зоном одговорности, откривају, идентификују и уништавају непријатељске бомбардерске и извиђачке летелице). Међутим, колико разумем, у тој области и даље „нема напретка“ (бар за сада). А ако прототипови такве технике већ постоје, онда постоје (у најбољем случају) у појединачним примерцима.
Ипак, у „револуцији дронова“ неизбежно ће се поновити све фазе развоја војне авијације (као што се то догодило током Првог светског рата). Оне се већ понављају са завидном прецизношћу: најпре су постојали само извиђачки дронови; затим бомбардерски, ударни и лаки транспортни системи; сада се појављују први дронови-ловци и дронови-пресретачи.
Све то ће се веома брзо (у жестокој конкуренцији на небу изнад фронта и у позадини) „мутирати“, развијати, усложњавати и стицати нове тактичке методе и концепције стратешке употребе.
Дрон ће врло брзо (за неколико година) у потпуности потиснути „маневарску авијацију“ са „фронтовског неба“, као што су некада авиони потиснули најсавременије цепелине и ваздушне бродове. Појавиће се дронови-носачи ракета, дронови са митраљезима[4] и артиљеријским оружјем – укратко, „дронови за све прилике“.
А ми поново „заостајемо“ (али зато обнављамо Чељабинску тенковску академију, иако се тенк у садашњем рату претворио у веома скупо, али високо покретно артиљеријско средство). Уместо нових система ПВО и беспилотних система, комуникационих система и другог високотехнолошког савременог наоружања – тенковски системи.
Мени су „борбена оклопна возила“ симпатична, али коњицу волим још више – можда би требало обновити и једну или две коњичке академије?
Од „дронова средњег домета“ прелазим на следећу актуелну (мада не и нову) тему: налете беспилотних летелица великог домета и ракетне ударе по „дубокој позадини“ Русије.
Непријатељ наставља прилично успешно (а против незаштићених циљева – просто изузетно успешно) да уништава наше најважније индустријске и нафтно-гасне објекте. И, наравно, наставиће то да чини у све већем обиму.
Војна производња у земљама НАТО-а и ЕУ непрестано расте, испоруке „Украјини“ се сходно томе повећавају; могућности Русије да уништи или заустави ту производњу или не постоје, или се таква могућност чак ни теоријски не разматра.
И бесмислено је трошити „Орешнике“ и друге скупе ракете на циљеве који се њима сада гађају (о томе сам већ писао и раније): већина војне производње налази се изван такозване „Украјине“, а њен удео ће објективно само расти. Ускоро ће Кијеву, како ће се испоставити, бити потребно да обезбеди само „топовско месо и ништа више“ – све остало ће му бити испоручено.
Али остаје она иста логистика коју непријатељ сада систематски уништава код нас. Управо су снабдевање, транспорт, размештање и подршка кључни услови успеха како савремених војних операција тако и функционисања привреде.
Код нас је, у том погледу, „све остало по старом“: после сваког извештаја о сложеном ракетно-дронском удару на „украјинске“ градове требало би уз осмех додати:
„Ниједан мост није оштећен током напада.“
Након тога може се речито и „са заносом“ говорити о нашој „природној мирољубивости“ и „хуманости“, игноришући чињеницу колико таква „мирољубивост и хуманост“ кошта и војнике на фронту и цивилно становништво У НАШОЈ СОПСТВЕНОЈ ПОЗАДИНИ.
Колико разумем, до тренутка када Кремљ „сазри“ за ударе по непријатељској логистици, не ради „застрашивања“ већ њеног стварног уништења – биће (као и увек) већ касно.
У међувремену, ми одржавамо такозване „изборе“ и Петербуршки међународни економски форум (подједнако бесмислене имитације корисне делатности, с тим што „избори“ коштају много више од омиљеног „игралишта“ у Санкт Петербургу).
И нас (тачније – наше незаменљиве и безалтернативне високе функционере) уопште не брину проблеми са бомбардовањима – њихове виле и затворена викенд-насеља И ДАЉЕ су поуздано заштићени и не представљају приоритетне циљеве непријатељских удара (углавном зато што је нашим сопственим снагама строго забрањено да нападају резиденције и личности наших „уважених кијевских партнера“, а они – опет, ЗА САДА (само за сада!) – „узајамно поштују“ право на живот и богатство наше руске „елите“).
Последње на чему бих желео да се задржим у овом (веома ужурбаном и хаотичном – стално ме прекидају док пишем) писму јесу спекулације на тему да су „изгубљени ратови и понижавајућа примирја доводили до ‘пробоја’“ (као што је, на пример, објављено на блогу Олега Царјова и у листу „Московски комсомолец“).
Почећу од тога да се под таквим „пробојем“ лако може подразумевати не само (рецимо) спровођење великих реформи у Руској империји после неуспешног Кримског рата, већ и, на пример, појава и долазак на власт нацистичке партије у Немачкој на челу са Хитлером – са каснијим избијањем Другог светског рата и уништењем те исте Немачке која је извршила тај „пробој“.
Дакле, као што сам већ много пута писао, за нас пораз у овом рату (који се и даље стидљиво назива „СВО“) неће значити никакав „пробој“, већ слом традиционалне историјске државности, потпуни или делимични (у најмању руку) губитак суверенитета, губитак огромних (и најбогатијих ресурсима) територија, низ грађанских ратова и – као њихову последицу – огромне људске губитке (не толико од војних дејстава колико од катастрофалних глади и епидемија).
Што се тиче такве „ситнице“ као што је промена државне власти (претња која једина забрињава владајуће глупаке), о томе нећу ни говорити: то је саморазумљива последица са стопостотном вероватноћом.
Међутим, претпостављам да се у случају стварног пораза неће догодити ништа слично. Од нас ће УЗЕТИ СВЕ – укључујући и нуклеарно оружје и суверенитет, а затим ће нас ОПЉАЧКАТИ као што нису опљачкали чак ни поражену Немачку 1918. и 1945. године.
И такозвана „елита“ биће опљачкана до последњег новчића (једноставно зато што више неће бити никога ко би је штитио, а за „оне“ елите она је и даље туђа и представља тек „објекат високе хранљиве вредности“).
Само ретки ће успети да сачувају макар део онога што су „стекли мукотрпним радом“ – толико ретки да ће се њихов број уклапати у границе статистичке грешке. Штавише, многи ће бити физички уклоњени, а многи ће завршити иза решетака, лишени личне слободе.
Тако једноставно…
С поштовањем,
И. В. Гиркин
Извор: Стање Ствари
