“Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. S ulice bila je ograđena visokim zidom…” Ovim rečima je naš književnik Bora Stanković opisao kuću u kojoj je rođen 1876. a koja se i danas nalazi u Vranju.
Кућа Боре Станковића је подигнута давне 1855. године, а данас се налази у Баба Златиној улици, која је добила име по Бориној баби по оцу. Она је и подигла кућу, а и била најзначајнија особа у раном детињству српског писца.
Наиме, Бора Станковић је рођен 31. марта 1876. године баш у овој кући од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањанског трговца Ристе Грка.
Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години. Отац му умире 1881. године, а мајка 1883. тако да се од тада о њему старала Злата, његова баба по оцу. У граду су га и знали једноставно као – Бора Златин.
Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о “старом” Врању. Управо ове приче одредиће литерарни пут нашег славног писца. Његово целокупно књижевно дело је остало везано за Врање, иако је у овај град касније ретко одлазио.
Бора је због немаштине кућу морао да прода
Кућа је подигнута као четвороделни објекат са отвореним тремом и доксатом под којим је улаз у подрум. Грађена је у бондруку са испуном од чатме, и са кровом који је покривен ћерамидом. Гостињска соба ја највећа просторија у кући, намештена је полу-оријентално, а одмах поред ње је “Златина” соба, са креветом и разбојем.
Двориште куће краси башта са старим дудом, ти је још калдрма и бунар, као и летња кухиња. У великом дворишту налазе се још стара дрвена капија, бунар, калдрма, шимшири, и винова лоза као и капиџик, који кућу повезује са кућом старог Прибојчића, врањског трговца.
– Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. С улице била је ограђена високим зидом… – записао је Бора Станковић.
Он је у Врању завршио основну школу и седам разреда гимназије. Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао.
Баба Злата умире 8. фебруара 1896. исте године када Бора уписује Економски одсек Правног факултета у Београду.
– Последња душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од мрву мрвку однеговала. Ње нема више – записао је Бора Станковић
Због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.
Од запуштене куће до музеја
С почетка XX века, општина је откупила кућу.
Кућа је била у лошем стању и чекала да град одвоји средства за реконструкцију. Године 1966. изведени су конзерваторско-рестаураторски радови, после чега је, годину дана касније, у овој кући смештен Музеј Боре Станковића.
И данас је у овој кући смештен музеј који припада Народном музеју у Врању. Додатна реконструкција извршена је ове године и кућа је сада отворена за јавност.
МИНИСТАР ЕКОЛОГИЈЕ О мини ХЕ: Забранити законом градњу у заштићеним парковима природе https://t.co/vv1KeEelpf
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 13, 2018