Прочитај ми чланакПричало се да можемо да нахранимо целу Европу, да смо војна супер-сила и једна од најразвијенијих европских земаља. Све је то била лаж
Била једном једна земља, звала се Социјалистичка Федеративна Република Југославија. У њој су сви њени житељи, без обзира на нацију, веру, боју коже, уживали иста права и сви су радили и свима је све било таман онако како треба.
Звучи као бајка, зар не? Вероватно зато што би овакав опис СФРЈ био једнак бајци – нарочито када имате у виду да је државом прилично чврсто владала једна једина партија која је могла да постоји (испрва Комунистичка партија Југославије, потом Савез комуниста исте земље).
О тој земљи могло је да се напише мноштво бајки (на пример – да смо извозна економска сила, да можемо да нахранимо целу Европу, да смо војна супер-сила – четврта у Европи а осма у свету, да смо – наводно – према Форбсу били једна од најразвијенијих европских земаља – што је и сама редакција демантовала). Зато ћемо се данас посветити митовима везаним за економију СФРЈ.
Економски развој Југославије био је незаустављив
Ова тврдња је заправо, у извесној мери тачна. Али – зато што се Југославија – после разорног Другог светског рата – обнављала и са рушевина се дизала у (колико-толико) прихватљиву земљу за живот.
У том периоду заправо су се све земље пребацивале из ратне у мирнодопску економију, а технолошки напредак који је заправо морао да буде одложен (јер – многе ствари су смишљене и пре великог глобалног сукоба) обнављао је економију у већини европских земаља брже него иначе.
Дакле – привредни раст Југославије после другог светског рата није имао много везе са КПЈ и Јосипом Брозом Титом, већ са применом технологије, развојним пројектима – нарочито инфраструктурне природе и убрзаним улагањем у пољопривреду – јер је народ морао да осети бољитак – ако ништа друго – а оно кроз храну.
Што се тиче земаља Западне Европе – оне су у то време расле по историјски високим стопама, а земље у развоју (попут наше) уводиле су за то време револуционарне технологије. Замислите само електрификацију целе земље?
У СФРЈ се није живело на дуг
Народски речено – ову бајку можете “мачку да окачите о реп”. Заправо је у време највећег развоја СФРЈ (а кажу да је то било од 1961. до 1980.) – дуг растао по стопи од 17,6% годишње.
Спољни дуг СФРЈ је од 1961. до 1981. порастао од тек пар стотина милиона долара на 16 милијарди долара.
Да се тај тренд задуживања наставио и да Југославија није пропала, данас би тај дуг износио око шест билиона долара. Не, није грешка: шест билиона.
Југославија је заправо – банкротирала 1982. Ту информацију наравно нисте могли да чујете у строго контролисаном дневнику било које од шест државних телевизија распоређених по главним градовима република, нити да прочитате у дневним новинама попут Политике, Борбе, Ослобођења, Јутарњег листа, Дела…
Тада је руководство државе признао страним кредиторима да не може враћати своје дугове. Дугови су репрограмирани 1983 и 1984. (морала су се одржати и Зимске олимпијске игре у Сарајеву и сви су морали бити срећни и задовољни), али је земља тонула у кризу све дубље: Југославија више није имала новца за куповину (пре свега) енергената као што је била – нафта. Држава је тада примарно дуговала Светској банци, ММФ-у и појединим државама, а о дуговима које и даље враћамо на име СФРЈ – могли сте више прочитати у посебном тексту.
У СФРЈ није било несташица
Када они који памте Југославију мало дуже „ставе прст на чело“ – сетиће се да је у некадашњој земљи и те како било несташица. Оне су управо везане за период пред саму смрт и одмах после смрти Јосипа Броза Тита и времена када је држава признала страним инвеститорима да не може да сервисира своје дугове.
Хајде да причамо о првој великој нафтној кризи која је погодила и СФРЈ током Првог заливског рата између Ирака и Ирана.
Руководство тадашње земље увело је најпре решење „пар-непар“: ако вам се регистрација аутомобила завршавала са 1, 3, 5, 7 и 9, онда сте могли да се возите својим аутомобилом у понедељак, среду и петак. Уколико се пак завршавала са 2, 4, 6, 8 и 0 – могли сте да возите уторком, четвртком и суботом. Недеља је била „отворена за све“.
Е, кад је 1982. ђаво однео шалу па смо признали да пара више нема – морали смо да несташицу горива решавамо на други начин – увођењем бонова. За аутомобиле сте могли месечно да купите – 40 литара горива. При том – не сме се заборавити да су возила трошила више горива него данас. Значајно више.
Највише литара горива припадало је власницима моторних друмских возила преко 7 тона носивости и аутобуса, који су обављали јавни превоз у друмском саобраћају.
Такође већа количина бонова припадала је „теренским радницима“, докторима, ветеринарима, инспекторима са властитим возилима, инвалидима, као и верским заједницама и свештеницима који су користили возила за верске обреде. Исти случај је био и са власницима трактора, регистрованих бродова и такси возила. Пуне две године гориво сте могли куповати – само уз бонове.
Хоћете да подсећамо на несташице кафе? Уља? Шећера? Брашна? И то баш у време оне сјајне и бајне – СФРЈ?
У Југославији су сви радили
Ни ова бајка “не пије воду”, али је због константног понављања југоносталгичара – и она остала универзално прихваћена “истина”. Заправо је ствар значајно другачија:
Средином шездесетих година прошлог века границе СФРЈ су отворене, а према неким подацима на које се позива хрватски портал Либерал у опсежној студији – готово милион људи отишло је “трбухом за крухом”. Размилели су се Југословени широм западних земаља – Аустрија, Немачка, Француска, Сједињене Државе и Аустралија постале су меке за школоване стручњаке (потписник ових редова имао је неколико њих у породици, али се, авај, нико није сетио да било шта остави иза себе), али и за оне који су отишли да раде обичне физичке послове, како би прехранили своје породице.
Чак се својевремено знало да у Француску одлазе кројачи, у Аустрију обични радници, у Немачку инжењери, а у САД и Аустралију – они који се баш нису слагали са постојећим системом, а при том су завршили и неке школе.
И поред првог великог одлива мозгова (и просте радне снаге) – у СФРЈ је (званично) незапосленост износила између 9 и 13%, да би после смрти Јосипа Броза Тита, непосредно пред распад земље, стопа незапослености била између 15 и 16%. Наравно – медији нису смели да пишу поражавајуће податке.
У Србији је после 1984. године незапосленост нарасла на нешто више од 16 одсто, док у Босни и Херцеговини сваки пети радно способни човек није имао посао. Словенија (мање од 5 одсто) и Хрватска (нешто испод 8 одсто) су у тој “подели колача” незапослених – значајно боље пролазиле.
Ове податке изнела је у свом научном раду “Политичка економија Југославије од 1945 до 1990” Сузан Вудворд, редовна професорка департмана за политичке науке при Универзитету у Њујорку.
До средине осамдесетих, наводи ауторка, број службено незапослених попео се на више од милион, док је око 400.000 особа било ван евиденције Завода за запошљавање.
Права радника била су неприкосновена
Прича о томе како у Југославији није било штрајкова заснована је пре свега на томе што тада није било друштвених мрежа, којима би се “одмах и сад” сазнало да неко тамо негде штрајкује због тога што се не испуњавају његова основна права – као што је на пример – право на плату. Овако – били сте осуђени на званична гласила.
Веровали или не – иако су подаци веома штури – могу се и у СФРЈ пронаћи примери великих штрајкова (мада остаје нејасно – како су то радници штрајковали против самоуправног социјализма у ком су они доносили одлуке?).
Баш у време када је аутор ових редова дошао на свет – у медијима је забележен први серијал текстова везан за штрајкове радника у СФРЈ – штрајкове у бродоградилишту Уљаник из 1967.
Хоћете још неку бајку?
