Прочитај ми чланак

ВУЧИЋ КАО МАЛИ ЦЕЗАР: Завади па владај

0

У друштву постоје два глобална облика владавине: демократски (непосредна демократија, посредна, односно представничка демократија и др.) и аутократски (ауторитарни) облик владавине (деспотија, тиранија, диктатура и др.).

У друштвено-политичкој пракси не постоје „чисти“ облици владавине, јер се увек ради о мешавини различитих елемената демократског и ауторитарног владања, па се сваки конкретан облик владавине мора процењивати са становишта онога што је у њему доминантно, преовлађујуће.

Када процењујемо актуелни облик владавине у Србији није тешко закључити, и без посебног научно-социолошког истраживања, да се ради о доминацији аутократских елемената владавине који формирају аналогни образац мишљења, понашања и деловања (претње, насиље, нетолеранција, искључивост, осветољубивост, „терор“ већине над мањином, и др.).

На делу је волунтаризам најодговорнијих државних и политичких функционера, на челу са Александром Вучићем, утемељен на методу „Завади па владај“. Реч је о методу који представља комбинацију разноразних манипулација и стратегија (политичких, економских…) које омогућавају политичком „врху“ земље стицање снажне моћи путем разједињавања политичких неистомишљеника.

У науци о владању, метод „Завади па владај“ („Дивиде ет импера“) је важна тема анализе још од времена најславнијег римског владара Јулија Цезара (100 – 44. године пре н. е.), коме се ова латинска изрека и приписује. Овај метод владавине користили су не само Римљани, него и многи европски владари, а касније и многе европске силе у колонизацији афричких и азијских земаља.

Сличан метод је сугерирао и Николо Макијавели (1469-1527), италијански филозоф и политичар, саветујући владара да искористи све могуће начине у циљу разједињавања својих противника, при чему је посебно наглашавао потребу да владар, у циљу јачања своје моћи, треба да помаже, материјално и на друге начине, све оне који су спремни да с њим сарађују.

Овај метод користиле су и многе империје у циљу проширења својих територија, а данас, у мирнодопским условима, такав метод примењују не само политички, него и привредни субјекти у тржишној економији у циљу потискивања конкурената.

Многи политички теоретичари су сматрали да се овај метод не може успешно примењивати у Европи у 20. и 21. веку. Међутим, такво мишљење су демантовали многи примери, а посебно пример бивше Југославије, не само тиме што је она била „зрела“ за примену таквог метода због заоштрених међунационалних односа, већ и због чињенице што се овај метод ослања на неке трајне људске мане, које властодршци вешто користе за јачање своје моћи.

Србија није искористила шансу да после распада социјализма учврсти демократски облик владавине, а са доласком СНС на власт 2012. године, могућности за развој демократских односа су још више сужене. Владавина СНС на челу са Александром Вучићем, пак, попримила је изразито аутократско обележје, а примена метода „Завади па владај“ постала је битна одредница система владавине.

У прилог оваквој оцени, довољно је поменути неколико очигледних чињеница о поделама у друштву које актуелна власт интензивира и продубљује. Пре свега, треба поменути неадекватан однос власти према грађанским протестима, које она квалификује фашистичким, уместо да прихвати дијалог о неопходним променама које би „амортизовале“ незадовољство грађана и допринеле друштвеној стабилности.

Поред тога, треба поменути неадекватан однос према политичкој опозицији, коју власт свакодневно оптужује као „главног непријатеља друштва и државе“, уместо да је третира као политичког противника. Најзад, треба поменути и неадекватан однос према СПЦ, који се изражава кроз сувишно настојање власти да се уједначе политички погледи цркве и државе!

Свака иницијатива на тој линији, када се црква доведе у положај да се изјашњава „за“ или „против“ власти, нужно доводи до подела и у црквеним круговима, а самим тим и међу верницима. Међусобна сарадња државе и цркве, као уставно одвојених институција, мора да има за резултат нешто друго, много важније: да црква доследно остане на терену духовности, а држава на терену друштвене реалности, превасходно окренута „земаљском“, а не „небеском народу“.

Историјска пракса је потврдила чињеницу да метод „Завади па владај“ увек има свој крај, али и увек са негативним последицама. Ако актуелна власт на челу са Александром Вучићем, у неким важним аспектима, не коригује своју политику, што по свему судећи није изгледно, упорна борба грађана Србије за радикалне промене (безбедан и слободан живот, јачање демократије и демократских институција, правна држава, социјална правда, људско достојанство, слободни медији, слобода мисли и изражавања), једини је начин да се дође до нормално уређене државе и пристојног квалитета живота.

Аутор је редовни професор универзитета

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!