Прочитај ми чланакУспон популиста или националиста или десничара (како их називају њихови противници), у ЕУ и НАТО државама – а посебно у средњој и југоисточној Европи – упалио је аларм за узбуну код евроатлантске, прогресивне и империјалистичке левице на Западу, па се сада најављује стварање општеевропског либерално-левичарског антифашистичког фронта (за борбу против популиста или националиста или десничара, које све чешће, без обзира на разлике међу њима, називају фашистима; пре тога, успех левичара упалио је аларм међу десничарима и алтерглобалистима).
Сваки потез који направе, због лошег имиџа који десница има, посебно код младих и код жена (а они чине више од половине бирачког тела), мејнстрим медији и аналитичари (под контролом глобализатора), сумњичаво прате и критикују. Затим, сваку одлуку народа која се изгласа на референдумима или изборима, ти центри моћи промене. Грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у ЕУ. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења и припрема за промену одлуке.
Аутор: Никола Варагић
Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. Исто важи и за Србију (нпр. сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа и већина посланика у скупштини против споразума са БЈР или Северном Македонијом. Сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској.
Десничари из средње и југоисточне Европе ходају на жици, или, по танком леду, и због тога што немају искрену подршку десничара из највећих држава попут Немачке, Велике Британије, Француске и САД, јер су то протестантске државе, са јаким антихришћанским снагама (и они сами су велики националисти и свако гледа своје интересе), док је и католичка и православна десница, из овог дела Европе, русофилска (осим пољске деснице) и штити интересе свог народа (нпр. када одбија насилно мењање идентитета).
Јавно мњење је тако обрађено, да је створена слика да је све што долази са деснице мрачно и назадно, а да је све што раде левичари и либерали, добро и прогресивно. Ту слику, код већине људи, у већини медија, није лако променити. Десничари морају да буду мудри и да уложе више напора да убеде људе да није истина оно што медији о њима говоре. У свему што раде десничари, тражи се оно што је негативно, и то се истиче у први план, а онда се сви десничари на исти начин демонизују и етикетирају (сви су исти, сви су фашисти). Ево једног примера (поводом случаја Штрахе): „Ono što je izgovorio u noći između 24. i 25. jula 2017, uz viski, suši i cigare, može da uđe u anale političkog beščašća, koje nije usamljeno već predstavlja ideološko-kriminogeno opšte mesto mnogih populista i desničara, koji su zauzeli jake pozicije u Evropi. To se posebno odnosi na političke elite u tzv. Višegradskoj grupi, ali i na Balkanu, posebno u Srbiji…“ (Saša Ilić: Tako je govorio Štrahe, Peščanik.net, 20.05.2019).
Оно што је урадио Штрахе, раде и други политичари – не само популисти са деснице, него и левичари и либерали. Ако то тако ради високи функционер Аустрије, зашто неко мисли да тога нема и у осталим развијеним ЕУ и НАТО државама? Свуда има политичара који на тај начин уговарају послове, свуда постоје криминал и корупција, интереси моћника, итд. У овом делу света, конкретно у Србији и код ове владе, да раде као саветници долазили су и левичари попут Блера и Строс-Кана, Вучића је топло примио Клинтон, итд.
Тајне службе и тајне организације снимиле су Штрахеа пре две године. Снимак је пуштен у медије две недеље пре европских избора, у тренутку када се конзервативци из овог дела света удружују и организују. Таквих снимака, или сличног компромитујућег материјала, сигурно има још, на њима су политичари из различитих држава, и са деснице, и са левице. То што је радио Штрахе, радили су или раде политичари попут Блера, инвеститори попут Сороса, а да не помињемо оне откривене и процесиране случајеве. То је само врх леденог брега, јер већина никада не дође до јавности и правде (слично стање је и у међународним организацијама, од УН до МОК и ФИФА). Сетимо се Клинтона и Строс-Кана, сви гледамо пијаног Јункера како води ЕУ.
Али, нико не истиче да је такво понашање „опште место“ многих левичара и либерала. Штрахе није гори од Блера и Јункера. Његов проблем је што није много бољи од њих. Исто важи за Груевског, није Заев бољи од њега. Конзервативац, у овим условима, мора да буде скоро савршен (нико не може да буде савршен), у сваком смислу, да би победио тајне службе и медије под контролом антихришћанских центара моћи. Конзервативац мора да буде поштен и мудар и да ради више него левичари, попут Обаме. Обама је провео оба мандата у ратном стању и добио Нобелову награду за мир.
Случај Штрахе показује однос снага у овом тренутку. Исто као и дешавања са брегзитом, „афера Русија“ у САД и најава агресије на Венецуелу. Исти они који желе да разбију савез између конзервативаца у средњој и југоисточној Европи и њихове везе са Русијом, желе и да задрже Велику Британију у ЕУ, да склоне Трампа, или да га натерају да води агресивну политику према Русији и Венецуели, итд. Још увек траје малтретирање и њихове, домаће и светске јавности, због наводног мешања Русије у изборе у САД-у. Тај случај (из САД) подсећа на фарсу са „државним ударом“ у Црној Гори. У то не верују чак ни они који воде такву пропаганду.
А иза такве пропаганде стоје исти центри моћи који планирају (и сви њихови сателити који подржавају) војну агресију на Венецуелу (нпр. војну агресију на СР Југославију предводили су левичари или неолиберали Клинтон, Блер, Ширак, Солана и Шредер). Због војних „интервенција“ у Азији и Африци, имамо кризу са избеглицама. Па су после фашисти једино десничари који не желе да прихвате милионе избеглица у својој држави. Пошто је Штрахе такав, онда су такви и Путин, Орбан, Салвини… Ако је неко међу њима заиста поштен, онда ће се водити прљава медијска кампања, лагаће се колико је непоштен, измишљаће се афере, називаће се фашистом… Али, таква кампања не може да донесе резултате дугорочно, ако је тај конзервативац заиста поштен, добро ради и има подршку свог народа.
Случај Штрахе показује колико су далеко од победе конзервативци из овог дела Европе. Тај случај показује и колико је важно одвајање умерених десничара и искрених верника од популиста и екстремних десничара, поштених од непоштених политичара и разликовање добра и зла (1. Кор. 5; 9-13). Антихришћански центри моћи чекају сваку грешку и користе сваку ману конзервативаца, да их уцењују да промене свест или да их склоне из јавности.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
