Прочитај ми чланакЕдвард П. Џозеф, ванредни професор америчког Универзитета Џонс Хопкинс, објавио је на сајту часописа "Форин полиси" ауторски текст као предлог "нове западне стратегије" за Косово, а по принципу "штапа и шаргарепе".
Он у тексту тврди да је Србији за признање независности Косова уместо „компензације“ потребно понудити „афирмацију“, односно значајне уступке и финансијску и војну помоћ САД, а у случају да српски председник Александар Вучић одбије или саботира нови приступ – „непријатну алтернативу“, односно „казну“ у виду јаче подршšке косовској војсци, ангажžмана на признавању независности и ускраћивања Србији развојне помоћи из ЕУ.
Вишšи сарадник шŠколе за напредне међународне студије овог познатог универзитета из Балтимора се у тексту под насловом „Србији потребно косовско пошšтовање, а не земља“ позива прво на Преспански споразум постигнут између Атине и Скопља о успостављању имена Северне Македоније који „уклања све препреке будућности испуњеној пошšтовањем и сарадњом између два бившšа противника – истичући улогу грчког премијера Алексиса Ципраса у „превазилажžењу деценија огорчености“ путем овог „преломног споразума“.
Џžозеф истовремено подсећа на изјаву председника Србије Александра Вучића дату јавном сервису 8. маја да ни по цену збацивања са власти на улици, неће признати Косово.
Амерички професор, који је десет година био активан у региону Балкана и на Косову током НАТО бомбардовања 1999, констатује да „Србија и Косово и даље остају заглављени у међусобној нетрпељивости“ и наводи да је „управо пропао напор, који је Европска унија водила, а САД подржžавале, за постизање споразума о подели између председника Србије и Косова, изазивајући националистичке ставове и контраоптужžбе“.
Џžозеф наводи да су „искоришšћавањем дивљашšтава из 90-их година прошšлог века, чланови (косовског) парламента из редова етничких Албанаца оптужžили српске снаге за геноцид, šто је Београд бесно одбацио, називајући своје противнике у Пришšтини ‘силеџžијама’ и ‘криминалцима'“.
Он оцењује да „попуњавање празнине око политике везане за Косово – најстаријег сукоба у региону који и највишšе узнемирава – питање које мора хитно да се решšи“.
– Са климавом Босном и Херцеговином, Русијом која наставља да подстиче поделе и Европом која оклева, тешšки терет на Балкану поново пада на САД. Како би се опоравио од недавних западних посртања, Вашšингтон мора да извуче сржž онога шšто је донело пробој око Македоније и примени га на Косово – наводи Џžозеф.
Џžозеф наводи да би план који су Вучић и Тачи заступали, а који он сушšтински види као размену територија, дао подстрек центрифугалним силама које прете да разбију Босну и поново отворе питање граница шšиром региона, због чега је, каžе Дžозеф, немачка канцеларка Ангела Меркел торпедовала план поделе на регионалном самиту у Берлину крајем прошšлог месеца.
Он истовремено примећује да ни Меркелова нити било који други лидер нису изнели алтернативу.
– Француска планира да у јулу буде домаћин јошš једних преговора на високом нивоу. Али, основа за наставак дијалога по питању Косова остаје нејасна – осим у случају једне новине: И Вучић и Тачи су затражžили америчко ангажžовање на високом нивоу – тврди Џžозеф.
По њему управо то „доноси премоћ“, а „Вашšингтон би, као први корак, требало да захтева од страна да одмах прекину циклус провокација“.
– До сада се западна стратегија у погледу Косова заснивала на погрешšној претпоставци: нечему šто је виђено као потреба да се српском председнику компензује то шšто води земљу кроз губитак бившšе покрајине. Компензација, која води дестабилизујућој логици или подели, промашšује поенту… Подела ће Србе оставити да се носе са вечном неправдом, оптерећујући њихове односе са Косовом и другим суседима – тврди Дžозеф, наводећи да Срби виде Косово као „неописиво срце и душšу српске нације“.
Он сматра да као „у случају Македоније, решšење косовског проблема лежžи у признању у пуном смислу те речи“.
– Како би се омогућило да Србија призна независно Косово у оквиру садашšњих граница – šто је једини стабилизујући исход – Косово мора да призна легитимитет српске тврдње. То значи замену ‘компензације Србије’ супротним циљем: афирмацијом Србије. Нова западна стратегија имаће за циљ да очува, пошšтује и учини достојном српску везу са Косовом, у контексту пуног, међусобног признања – наводи Џžозеф.
Он пишšе да ће „уместо одсецања северног дела земље у залудном покушšају да се Срби утешšе, нова стратегија учинити сталним српско присуство на Косову – у облику који је у складу са суверенитетом и функционалношšћу дрžжаве“.
– На пример, косовски устав који је наметнула међународна заједница изискује од Пришšтине да шšтити српске православне локације, šто је обавеза која би одмах нестала у случају шšеме поделе. По новој стратегији, Пришšтина би предала потпуни суверенитет над овим локацијама Српској парвославној цркви. Како би се осигурало да се локације користе на одговарајући начин и како не би постале запаљиве тачке, стране би се договориле о обавезујућем овлашšћењу генералног секретара ОЕБС у Европи (прихваћене треће стране) за решšавање било каквих спорова – наводи амерички професор.
Он даље пишšе да ће „како би се преобликовали наративи међусобних оптужžби везаних за прошšлост, споразум би копирао модел који су створиле Грчка и Северна Македонија“.
– Уз снажžну међународну подшрšку, Србија и Косово би успоставили ‘Заједнички стручни комитет’, као и у случају споразума између Атине и Скопља, чије би задужžење било да донесе ‘објективне интерпретације догађаја’ засноване на ‘аутентичним… доказаним изворима'“, наводи Џžозеф.
Он помиње и „Заједнички центар мира и историје“ који би имао „служžбени статус и био на истакнутим местима и у Пришšтини и у Београду, где би се заставе обе земље вијориле“, а „паралелни приступ би се позабавио снажžном жžељом за правдом у обе земље“, док би „САД и ЕУ изнеле детаљни оквир за Србију и Косово како би и једни и други процесуирали познате (и мање познате) починиоце злочина против друге заједнице“.
Џžозеф сматра да „САД, које су биле на челу одлучне НАТО ваздушšне кампање против Србије 1999, треба да обаве сопствени посао који се тиче проšлости“.
Он верује да се „испод српског беса према САД крије привржžеност“, подсећајући да је прошšле године у америчком Конгресу обележžена стогодишšњица „изузетног исказивања пријатељства – дана у којем су се током Првог светског рата српска и америчка застава заједно вијориле над Белом кућом“.
– Вашšингтон би могао да искористи моћ симбола као додатак својој дипломатији у погледу Косова. Пентагон би могао да тежžи дугорочном распоређивању америчких трупа на фиксној локацији у Србији. Првобитно би био распоређен контингент инжžењера Војске САД чија би мисија била да сарађују са српским колегама на обнављању унишšтене инфраструктуре, почевшšи од унишšтене зграде Министарства одбране – пишšе Џžозеф.
Он сматра да би „идеална локација за америчку базу биле Поникве, војна локација у западној Србији коју је НАТО такође гађао“, пошšто се „налази близу босанске границе“, па би то „посебно у Републици Српској жžељној одвајања био сигнал америчке посвећености територијалном интегритету Босне“.
– Поред симболике, Вашšингтон би Београду понудио и значајно унапређење војних и цивилних односа, потенцијално на нивоу стратешšког партнерства. Упоредо с инвестицијом САД у сфери одбране, ЕУ би понудила Србији и Косову издаšни пакет развоја, који би био у складу са циљем коегзистенције између две земље. Овај план би пружžио нову перспективу Србима на северу жžељном одвајања, али би се избегло стварање било какве прото-држžаве попут Републике Српске у Босни. Преостали скромни економски интереси Србије на Косову би били зашšтићени – наводи амерички професор.
Он пишšе да ће „целокупни приступ поновног и трајног потврђивања везаности Срба за Косово и предавања суверенитета Српској православној цркви изазвати урлике опозиције међу Албанцима“, али оцењује да је „ипак, Косово у слабој поцизији да одбије свог америчког патрона којег и даље воли, уколико Вашšингтон буде сугерисао да Пришšтина испреговара такав споразум“.
Уколико Вучић одбије или саботира такав приступ, каžе Џžозеф, Вашšингтон треба да има спремну „непријатну алтернативу“.
– Вучићев избор ће бити или да преговара о часном решšењу које води Србију ка ЕУ до 2025. или да гледа како САД и кључне европске престонице представљају ‘Косово 2025’, интензиван, трансатлански напор на изградњи дрžжаве. Уместо да Министарство одбране Србије оствари специјалан, потенцијално уносан однос са Пентагоном, та привилегија би отишšла Косову – наводи Дžозеф.
Он пишšе да би „користећи премоћ у коју има у НАТО, Вашšингтон притиснуо савезнике да појачају подршšку žкосовској војсци и затражžио од Алијансе да учини исто“.
– Министарство одбране САД би поставило специјалног изасланика за убрзавање развоја косовских снага. Стејт департмент би поставио специјалног изасланика за питање признања Косова, који би обавезао европске земље које признају Косово да се придружžе САД у глобалним напорима за повећање билатералних и мултилатералних признања Косова. Издаšна помоћ за развој из ЕУ коју Србија и Косово деле би уместо тога ишšла само Косову – наводи амерички професор.
Џžозеф пишšе да би се Вучић из улоге „фактора стабилности“ нашšао у улози јошš једног за Запад „замењивог, проблематичног балканског политичара“.
Он закључује да би „Вучићу било паметно да из основа поново промисли о сопственом приступу Косову“ и тврди да је „истина да Косова какво су Срби некада знали – покрајина која је одговарала српским господарима – одавно нема“, али да „српска историја неће благонаклоно гледати на лидера који се одрекао полагања права Србије на целокупно митолшоšко отаџžбинско Косово због неколико неважžних опšштина“.
За Београд је боље, закључује Џžозеф, да уз вођство САД и помоћ ЕУ дође до оваквог договора који би очувао спону Срба са Косовом, а без терета да њиме владају.
– Споразум у складу с овим линијама зашšтитиће Вучића од бастиона српског реакционарног национализма и испунити основну жžељу већине грађана на Косову – да достојанствено крену даље – пишšе Џžозеф.
Он је, иначе, већ за „Форин полиси“ писао на тему Косова, па је тако почетком прошšле године је у ауторском тексту „Убиство би могло да буде башš оно шšто је Косову било потребно“ изнео став да би убиство Оливера Ивановића у Косовској Митровици „могло да буде подстицај за трајни мир на Косову“, уз тврдњу да Београд тврдоглаво и даље гаји илузију да можžе да одвоји север од „своје бившšе, отцепљене покрајине“.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
