Pročitaj mi članak

PAVIĆ: Srbija ima sva prava povodom i rezolucije 1244 i Dejtonskog sporazuma

0

U poslednje vreme se iz samih vrhova vlasti u Srbiji može čuti teza po kojoj je navodno otežavajuća okolnost za Srbiju u njenoj borbi za Kosovo i Metohiju činjenica da se u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN „nigde ne govori o Srbiji, već o Jugoslaviji”, i da je to nešto što razni zapadni sagovornici navodno stalno spočitavaju Srbiji.

Ако се та теза доведе до свог логичног краја, то би значило бар две ствари: да Србија више не може да се позива на Резолуцију 1244 јер она није њен потписник и да Србија није правни наследник СР Југославије.

Импликације би биле кобне не само за државност и међународни положај Републике Србије већ и за Дејтонски споразум, којег је СР Југославија једна од држава-потписница, па тако и за Републику Српску.

Има ли Србија везе са Резолуцијом 1244, односно има ли права да се уопште позива на њу?

На сајту Министарства спољних послова Србије може се наћи следећа, архивирана вест:

„ТАДИЋ ОБАВЕСТИО УН, СЕ И ОЕБС ДА ЈЕ СРБИЈА НАСЛЕДНИЦА СЦГ

БЕОГРАД, 6. јуна 2006. (Бета) Председник Србије Борис Тадић обавестио је данас УН, Савет Европе и ОЕБС да је Србија правна следбеница Србије и Црне Горе.

Он је затражио промену имена државе из Државна заједница Србија и Црна Гора у Република Србија.

У писмима генералном секретару УН Кофију Анану, генералном секретару Савета Европе Терију Дејвису и генералном секретару Организације за европску безбедност и сарадњу Марку Перену де Брисамбоу наводи се да је контиунитет заснован на Уставној повељи и да је о томе постигнута сагласност са црногорском страном.

Додаје се да је члан 60 Уставне повеље, који прописује иступање из СЦГ активиран одлуком парламента Црне Горе о проглашењу независности.

У члану 60 Уставне повеље СЦГ наводи се да „у случају иступања државе Црне Горе из Државне заједнице СЦГ, међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, односили би се и у целости важили за државу Србију, као следбеника. Држава чланица која искористи право иступања не наслеђује право на међународноправни субјективитет, а сва спорна питања посебно се регулишу између државеследбеника и осамостаљене државе“.

У саопштењу из кабинета председника Србије наводи се да је он обавестио међународне институције о континуитету Републике Србије у односу на државну заједницу СЦГ у тим институцијама у складу са својим уставним надлежностима.”

После овог важног чина, нико до данас није оспорио правни континуитет Србије са СРЈ:

– Ниједна од институција којим је тадашњи председник Србије упутио писма није одговорила негативно нити покушала да правно оспори садржај Тадићевог писма, тј. правни континуитет Србије са СРЈ.

– Преговори о коначном статусу Косова и Метохије нису напрасно прекинути, иако их је водио Србији и Србима нимало наклоњени Марти Ахтисари. Напротив, неколико месеци касније (26.3.2007), Ахтисари је представио свој „Свеобухватни предлог за решење статуса Косова”, који, иако неповољан по Србију, констатује да је мандат УНМИК-а још увек на снази, „у складу са одговарајућим резолуцијама Савета безбедности УН“ (чл. 15), односно Резолуцијом 1244.

– У свом Саветодавном мишљењу о једнострано проглашеној независности Косова од 22.7.2010, Међународни суд правде ни у једној реченици није довео у питање Резолуцију 1244 и њено постојање, ни права Србије у вези са њом, већ је само констатовао:

„По објављивању Декларације о независности, Република Србија је обавестила Генералног секретара да је усвојила одлуку по којој та декларација представља насилно и једнострано отцепљење дела територије Србије, и да она не производи никакве правне последице, ни за Србију ни за међународноправни поредак (док. С/ПВ. 5839 Уједињених нација; Извештај Генералног секретара о Мисији Привремене администрације Уједињених нација на Косову, док. С/2008/ 211 Уједињених нација).

По захтеву Србије, 18. фебруара 2008. је одржано хитно јавно заседање Савета безбедности, на којем је учествовао г. БорисТадић, председник Републике Србије, одбацивши Декларацију о независности као незаконит акт који је Народна скупштина Републике Србије прогласила ништавим (док С/ПВ. 5839 Уједињених нација)“.

Дакле, ни Савет безбедности није тада ни покушао да оспори Србију као правну наследницу СРЈ по питању Резолуције 1244, док је Србија јасно истакла свој статус правне наследнице.

Штавише, МСП је констатовао да је Резолуција 1244 и даље на снази, а да је једнострано проглашена независност спроведена мимо Привремених институција предвиђених том Резолуцијом: „Ћутање Специјалног представника Генералног секретара у вези декларације од 17. фебруара 2008. указује да он није сматрао да је декларација била акт Привремених институција самоуправе који је требало да почне да делује у склопу поретка за чији је надзор он био овлашћен” (чл. 108).

– Србија и даље редовно учествује у седницама СБ УН о раду УНМИК-а (последњи пут у фебруару 2019.), што само по себи значи да је прихваћена као правна наследница СРЈ по питању Резолуције 1244.

– КФОР, тј. међународне мировне снаге на Косову и Метохији под вођством НАТО, и даље заснивају свој мандат на Резолуцији 1244 и Војно-техничком споразуму из Куманова, а 26. 3. 2019. садашњи командант КФОР-а је потврдио да те снаге настављају да врше свој мандат „у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН”.

Дакле, и НАТО наставља да признаје Резолуцију 1244 и Србију као правну наследницу СРЈ.

– Русија и Кина настављају да доследно подржавају права Србије по питању Резолуције 1244, што на седницама СБ УН, што у изјавама високих званичника, попут Сергеја Лаврова („Русија неће дозволити кршење Резолуције 1244”) и доскорашњег кинеског амбасадора у Србији („У Резолуцији тачно пише какав је статус Косова, да је Косово саставни део Србије и у том смислу Србија има нашу пуну подршку”).

Дакле, више је него јасно да нико релевантан не оспорава права Србије у односу на Резолуцију 1244. То што одређени западни званичници иза затворених врата и ван очију јавности то чине ништа не мења у правном смислу, и једноставно се може третирати као подла преговарачка тактика по принципу „ако прође – прође”.

Званичници Србије немају разлога за бојазан.

Но, ако би, којим случајем, од стране српских политичара била прихваћена и активно промовисана теза да Србија није правна наследница СРЈ, то би урушило не само њену позицију по питању Косова и Метохије, већ и њену позицију по питању Дејтонског споразума. Јер, СР Југославија је једна од потписница Дејтонског споразума, заједно са Републиком Босном и Херцеговином и Републиком Хрватском. Штавише, Дејтонски споразум је, између осталог, заснован и на споразуму од 29. августа 1995. „који овлашћује делегацију Савезне Републике Југославије да у име Републике Српске потпише дијелове мировног плана који се тичу Републике Српске, уз обавезу да имплементира споразум који је донесен стриктно и посљедично” (уводни пасус Општег оквирног споразума).

Србија се нигде не помиње у тексту Дејтонског споразума (са друге стране, „југословенско и српско” војно и полицијско особље које треба да се врати на КиМ ради обезбеђивања границе и српског културног наслеђа се изричито помиње у Резолуцији 1244 – што се, јасно, односи на припаднике снага Републике Србије, а не њихово етничко порекло).

Да ли то значи да се Србија не мора и не треба сматрати једном од држава-потписница Дејтонског споразума?

Да ли то значи да се Србији сутра могу оспорити права на специјалне везе са Републиком Српском, такође предвиђене Дејтонским споразумом? Да се може оспорити и сам Споразум, с обзиром да једна његова потписница, и то баш она која је потписала поједине његове делове у име Републике Српске, наводно више не постоји?

Срећом, ту дилему је трајно разрешио сам ОХР, када је 17. 11. 2017. званично реаговао на писање Дневног аваза у вези изјаве председника Србије Александра Вучића да су Србија и Хрватска „гаранти” Дејтонског споразума:

„Потписивањем Општег оквирног споразума за мир, Савезна Република Југославија, чија је Србија правна сљедбеница, преузела је одређене обавезе. Између осталог, обавезала се на пуно поштовање суверене једнакости и избјегавања било каквих активности које би биле усмјерене против независности Босне и Херцеговине, те је прихватила да промовише и поштује обавезе које произлазе из Анекса 4, тј. Устава Босне и Херцеговине”.

Дакле, Канцеларија високог представника, створена и призната од стране целокупне „међународне заједнице” – нам је разрешила двоструку дилему – и по питању Резолуције 1244 и по питању Дејтонског мировног споразума.

Србија јесте правна наследница Савезне Републике Југославије и, као таква, носилац свих права и обавеза везаних како за Косово и Метохију тако и за Републику Српску. Било би, најблаже речено, неодговорно да било ко на домаћој политичкој сцени оспорава ову неспорну чињеницу, било из незнања, страха, стицања политичких поена или постизања било каквих политичких циљева.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!