Šta su rimski papa i predsedavajući BiH dugo dogovarali u Vatikanu, a nisu hteli da ih čuju Šefik i Željko?
Одавно нешто није толико насекирало „муслиманско Сарајево“ као посјета председавајућег Предсједништва БиХ Ватикану. Уместо да се највише обрадују што је глобално утицајна Света столица угостила првога у БиХ, престони бошњачки боснољуби пронашли су више тога што име срећу квари, а портал BHDijaspora.net подсетио је на тај „скандал“.
Папа позвао само првог међу једнакима, а не цело тројно Председништво. Позив је упутио баш током осам мјесеци српског председавања и то баш њима најомраженијем председавајућем? Али, о њему су на Башчаршији већ исцрпили све негативне квалификације, а о католичком поглавару иза кога стоји милијарду верника није опет баш згодно.
Релативно касно и незграпно огласио се Шефик Џаферовић изјавом да „Председништво БиХ није дало председавајућем сагласност за одлазак у Ватикан“. Прво, по пословнику о раду Предсједништва таква сагласност му није била ни потребна. Друго, такав стил понашања у врху БиХ инаугурисао је још Алија Изетбеговић када је, као први предсједавајући, крајем ’90. отпутовао на конгрес Конференције исламских земаља у Истанбул, а да о томе није ни обавјестио Кољевића и Плавшићеву. Треће и најважније, Џаферовић је у своје и у име другог бошњачког представника, Комшића, индиректно саопштио да би папин позив одбили.
Сарајевски новинари су га, ваљда због националне болећивости, поштедили нугодног питања – зашто?
Реис ефендија Хуснија искористио је Шефиков нетактичан иступ да и он нешто своје приговори папи. Вели да папа прима председавајећег Председништва који неће да потпише уговор са Исламском верском заједницом о нерадним празничним данима, а потписао је са православцима и католицима.
Ради се о томе што би према исламском календару вјерујући Бошњаци, што за два бајрама, што петком за џуму, што за ифтар и сехуру, што за хаџ, плус за државне празнике и годишњи одмор, добили право да не раде четири мјесеца у години. Узгред, такав аранжман, који би дискриминисао православне и католике, одбио је да потпише претходни састав Председништва у коме су били Иванић и Човић.
Зашто то ефендија Кавазовић пребацује папи тешко је одгонетнути.
У претходну посјету Ватикану заиста су ишли заједно Човић, Иванић и Изетбеговић из чега се може закључити да је протокол Свете столице знао да БиХ има тројно Председништво. Зашто је папа Фрањо ипак заобишао Џаферовића и Комшића и да ли их је„игнорисао“ у пакету или за сваког има посебне разлоге?
Ватиканској дипломатији сигурно није промакло да би чланови Председништва према Уставу БиХ требало да буду национални представници, а да Комшић, нема легитимитет хрватског народа, као и да Џаферовић нема одговарајући реноме у Бошњака. Елем, да су обојица, можда, саговорници за неку другу прилику.
И узевши засебно, Комшић не може бити по вољи Светој столици јер злоуптребом изборног закона у ФБиХ, заједно са муслиманима увриједио католике у БиХ.А на то је већ бурно негодовала бискупска конференција начелу са кардиналом Пуљићем.
Такође, узевши засебно, Џаферовић,упркос високој функцији још није успио да изађе из сјене свога страначког ментора Изетбеговића, а већ је пао у сену колеге по функцији Комшића, који агилно испуњава очекивања своје бошњачке изборне базе.
Протокол је можда налагао да папа Фрањо угости сву тројицу одједаред, али му је дозвољавао и да благонаклоно претпостави да босанско тројство дише једном политичком душом и да му је први међу једнакима довољан саговорник. Или му је државни секретар Паролин дошапнуо:„Боље тако него да нам се овдје посвађају!“
На страну све остало, шта ли је папа разговарао са председавајућим БиХ и то чак два пута дуже од уобичајених 20 минута? Да ли је то указује на накнадно проширење дневног реда? Да ли на продубљивање предвиђених тема?
Да ли на важне договоре у четири ока о БиХ?
Председавајући БиХ је пред одлазак у Ватикан, изјавио да Папи носи поздраве од патријарха Иринеја и да ће га упознати са пројектом Доња Градина – спомен подручја српским жртвама усташких злочина.
Папа га сигурно није због тога звао, и вероватно је имао на уму Бањалуку као мост ка Београду, где су и његови папски претходници препознали врата ка православном Истоку и екуменизму.
На линији отварања тих дуго затворених врата, папа је убрзо након Додикове посете дао изјаву о дугорочнијем замрзавању канонизације Степинца.
У тој причи оба бошњачка представника били би чист вишак.
Али, брине их да је у Ватикану, њима иза леђа, било ријечи и о бошњачком хегемонизму, изборном закону, исламском тероризму, вехабијама и сл. Но, шта ако је папа напросто желио да о Додиковој политици чује из прве руке, мимо англосаксонске протестантске пропаганде?
То би био и највећи папин грех у очима босанских муслимана, али он је по дефиницији божји намјесник на земљи и не мора да се исповеда Шефику и Хуснији.
Милорада им је залуд и питати јер су били против његовог одласка у Ватикан. Зато на оном свом порталу цитирају неки непознат италијански извор да је “папа подржао српског сепаратисту против католика“.
Бошњаци знају да није тако, али воле када други кажу.