Прочитај ми чланак

ТАНАСКОВИЋ: Време не иде на руку заговорницима независности Косова, чувајмо живце

0

Иза Дарка Танасковића, бившег амбасадора Србије при Организацији уједињених нација за науку, образовање и културу (Унеско) је огромно искуство борбе за српску културну баштину на Косову и Метохији.

Међутим, културно наслеђе наше јужне српске покрајине је само део великог проблема који је питање свих питања савремене српске државе и једначина коју није лако решити. Питамо господина Танасковића докле се стигло.

– Иако немам посебна сазнања о том колоплету, мислим да се може рећи да је процес политичког расправљања и (наводног) решавања проблема КиМ ушао у фазу која се одликује изразитом или привидном динамиком, с обзиром на то да на светском и регионалном плану долази до одређених промена и престројавања у ходу у погледу геополитичке равнотеже. Положај Србије је објективно, мада не мора тако да изгледа, ојачао на оном најширем међународном плану. Заговорници решења које би било логични завршетак целог процеса који је почео крајем 90-их и доживео кулминацију бомбардовањем Југославије и проглашењем независности Косова свесни су чињенице да нису остварили крајњи успех за који су мислили да ће постићи.

Време им не иде наруку и с обзиром на унутрашњу ситуацију у ЕУ и разне компликације на међународном плану, те заоштравање односа између САД и Русије и низ нових момената, па веома журе, али не знају више како да изврше притисак на Србију а да он буде делотворан. Мислим да је сада питање да се нађе модел како да се изађе из пат-позиције и ту постоји могућност да дође до имагитавних, иновативних решења или да дође до онога што није иновативно и што не би било добро, а то је да поново избије, односно да се испровоцира насиље, нарочито у северном делу КиМ и да се онда настоји да се Србија и Срби на КиМ доведу у још неповољнију позицију, па из те нове ситуације тражити решење уз поновни појачани притисак на Србију. То је логика која заснива решања свих проблема на бившем југословенском простору тако да то буде искључиво на рачун Срба и Србије, где Србија као предодређени губитник не може да оствари никакав свој интерес. Будући да то до сада није успело, има извесне нервозе, несналажења…

Чије нервозе?

– На Западу пре свега. Али и на самом КиМ, међу Албанцима, међу њиховим руководством, а богме и у нашем најближем окружењу. У последње време би се могао добити утисак да амерички председник Трамп не ради ништа друго него смишља неки план који ће понудити Србима и Албанцима. Наравно да се у САД баве и тиме, али није то у фокусу њиховог комплетног спољнополитичког ангажмана. Треба сачувати живце, јачати своју позицију. Краткорочно, време не ради за Србију због притисака, али већ средњорочно, наступа период где ће бити више маневарског простора.

Да ли су повлачења признања важна симболички или и суштински?

– Веома су важна, иако се то понекад потцењује. Људи су склони да подсмешљиво говоре о неким малим пацифичким острвским државама или онима у Африци или Средној Америци. Гледано практично, приликом неког поновног одлучивања у Унеску или Интерполу, сваки глас има исту тежину. Глас Кине или САД и државе Палау исто вреде. Веома је значајно и да неке државе после извесног броја година одустају од признања.

Шта мислите о доласку председника Александра Вучића на Сабор СПЦ?

– Одмах да кажем, без обзира на све контроверзе, да на тај сусрет гледам позитивно. Тако гледам на сваки успостављени дијалог међу субјектима друштвених кретања и политичког одлучивања унутар Србије. Свако треба да каже своју реч, сви са свима да разговарају и да се тражи минимум сагласности, да бисмо могли бити кредибилни партнери према иностранству и да се у земљи може живети без претераних тензија, што не значи да сви морамо да мислимо исто.

Какав аргумент у нашој борби је наша културна баштина на КиМ?

– Културна баштина је оно што треба бранити, јер је то залог нашег културног и духовног идентитета, историјског бића и државотворности. С друге стране, то наслеђе брани нас, брани Србију и омогућава нам да покажемо како ми на КиМ имамо такву цивилизацијску укорењеност и дубину културних слојева који ову нашу земљу с разлогом чине нечим што ни на који начин не може бити подложно краткорочним политичким калкулацијама.

Могу ли Албанци да присвоје наше културне споменике?

– Суштински не. И неће никада, Међутим, они, политички гледано, желе да посезањима и фалсификатима створе нешто што би било компонента државности Косова, а то је један синтетички, вештачки културни идентитет Косова као државе. Ако погледамо шта би могао бити носећи елемент тог културног идентитета Косова, то би могао бити османски слој, затим нешто из археологије, што се убрзано откопава и још понешто… Значај свега тога не треба занемарити. Али, оно што је на КиМ свакако културноисторијски највредније, то је наша, српска, православна културна баштина. Зато постоји разумљива жеља да се релативизује српство те баштине, па се оно третира као византијско, а онда се производи теза да су то цркве и манастири изграђени на темељима старих албански храмова, за шта не постоји никакво научно покриће, да би се на крају, кроз евентуално стварање албанске православне цркве, све то ‘разсрбило‘ и превело у другу културну сферу. То је суштински немогуће, али не и незамисливо као пројекат културолошког инжењеринга.

Како оцењујете односе између Србије и Турске, где сте били амбасадор, и личне односе Александра Вучића и Тајипа Ердогана?

– У новије време с обзиром на измењен начин дипломатског комуницирања, где се шефови држава много чешће срећу него раније, тај лични однос је добио на значају и у конкретном случају имамо ситуацију у којој су двојица лидера успоставила добар лични однос, што не би било могуће да им се и неки интереси нису подударили. Мислим да је добро имати са Турском што коректније партнерске односе, у сфери економије унапређивати сарадњу, јер што се тиче пријема у ЕУ, види се да он прилично неизвестан. С друге стране, нико нам баш много не помаже на некој добровољној и доброхотној основи, а у међувремену треба преживети. Уколико се разумно понашамо, Турска нам је сигурно добар партнер.

Изјавом о Степинцу папа је шокирао Хрватску, да ли сте ви изненађени?

– Изненађен сам тренутком и начином на који је папа дао изјаву о Степинцу, али суштином нисам. Због тога што се о уклапа у његове мотиве да предложи оснивање мешовите комисије за разматрање улоге кардинала Степинца. Пошто сам био члан те Комисије, ја се сећам онога што је папа Фрања нама рекао када смо иши у Ватикан и носили писмо његове светости патријарха Иринеја, као одговор на предлог да се формира Комисија. Тада нам је рекао да се ствари морају расветлити. Овај папа сматра да је хришћанство угрожено, да је дошло до кризе система вредности унутар самог хришћанског света и да у таквој ситуацији, уз друге пратеће изазове, хришћани не би смели доносити одлуке које их деле. Мој је осећај да папа сматра да би канонизовање кардинала Степинца на световном и светском плану још више поделило хришћане. Не значи да те канонизације уопште неће бити, али засад је овако.

Били сте амбасадор при Ватикану и при малтешком витешком реду. Овде деценијама слушамо о завери Ватикана против Срба и православља. Како заиста стоје ствари?

– Ватикан је у континуитету објективно био на другој страни, тежио је да се реалузују интереси Католичке цркве и католика на Балкану. То је само по себи било супротстављено српским државно-националним интересима, па и самим Србима. Није, дакле, реч о некој посебно скованој завери. То стално деловање са супротних позиција у методу је имало и неке завереничке елементе, како је то обично у политици, а Ватикан често делује иза кулиса политичке сцене. Не мислим да а приори треба у сваком потезу видети заверу против Срба. Ватикан, рецимо, није признао независност Косова, а ми се онда сумњичаво питамо: „Ко зна зашто нису признали?“ Кад је на чело Свете столице дошао папа Бенедикт XVI, говорило се: „Немац је, они мрзе Србе, признаће Косово“, а није. Тада се вртело главом: „Није, али ко зна зашто није“. Као и сада са Степинцем… Ништа се не прихвата, зато што претеже свест о завери у име које се чине чак и позитивне ствари према Србима, да би они на крају лоше прошли. То је већ параноидно.

Може ли посета председника Француске Емануела Макрона Србији нешто да промени?

– Биће веома занимљива посета. Од ње се много очекује, има наговештаја да би могао доћи с неким важним тачкама плана за Србију, о великом повратку Француске на Балкан и нашем старом савезништву. Будући да сам у Француској, као амбасадор при Унеску, провео известан број година и да донекле пратим француску политику, усуђујем се да кажем да од председника Макрона много не очекујем и да је он сâм, по мени, један опсенарски експеримент који се засад није показао успешним ни у самој Француској. Да видимо да ли ће бити спреман да имало коригује француску политику према Косову. То је једини прави тест.

Како проводите време након повратка из Париза, јавност је упозната да постоји одређена препрека да будете кандидовани у звање професора емеритуса. О чему се ради?

– Иако сам формално пензионер, имам можда и више обавеза него док сам био у активној служби… А што се мог (бившег) Филолошког факултета тиче, изгледа да тамошњем руководству предлог Катедре за оријенталистику да будем кандидован за професора емеритуса није изгледао довољно битан, па је индикативни недостатак кворума на једној седници Наставно-научног већа био довољан да се мој вишедецанијски наставнички и научни рад на матичном факултету у тишини оконча.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!