ШИЗОФРЕНА ПОЛИТИКА или разроки коментатор?

0

Две посете које је у кратком временском размаку, као председавајући Председништва БиХ, учинио Милорад Додик, једну папи Фрањи, а другу турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану, озбиљно су узнемириле духове у БиХ, а и шире у региону.

Као да све што Додик изјави или уради представља неодољиви изазов за патентиране, дежурне критичаре са бошњачке стране политичког спектра, затим за „Хрвата“ Комшића, као и за мргођење оних страних душебрижника чија имагинација не одмиче даље од флоскула о потреби функционализације дејтонске БиХ кроз ревизију споразума на основу којег је ова „немогућа држава“ настала и који јој ипак омогућава да како тако преживљава.

Две последње посете изгледа да су чланове овога добро упеваног, досадног хора у тој мери изненадиле и избациле из комотне менталне колотечине да су, пренеражени и пенећи од гнева, изгубили и ону минималну способност за сувисло и кохерентно размишљање и аргументовање које им је, уз сву јалову, идеолошку стереотипност, досад углавном ипак било својствено. Додик им је, уз Папину и Ердоганову асистенцију, дао ефектну тројку…

Упечатљив пример „експертске“ збуњености и пометености пред догађајима и политичким потезима који измичу идеолошким и вредносним клишеима „аналитичке коректности“ имали су прилику да виде и чују, а онда у изводима и прочитају, гледаоци сарајевске ФАЦЕ телевизије у разговору који је пре неколико дана Сенад Хаџифејзовић водио са др Зијадом Бећировићем, једним од двојице директора љубљанског Института за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС).

Разговор се односио на тренутну ситуацију у БиХ, а непосредан повод биле су Додикове посете папи Фрањи и председнику Ердогану.

У препознатљивом маниру ироничне надмоћности медијског барда, Хаџифејзовић је већ избором нехајног вербалног регистра у питању („Ко му је наштелио посете?“) дао тон емисији и успоставио потцењивачку дистанцу према предмету и личностима о којима се диванило. Овај претенциозни новинар, који се, поред осталог, својевремено недуховито прославио крајње вулгарним обраћањем „академику САНУ“ на „славјано-турско-херцеговачком језику“, а у вези са проблематиком „негирања босанског језика“, овога пута није имао дораслог саговорника.

Бећировић је све време био приметно деконцентрисан и изгубљен у настојању да ситуацију, која му очигледно концептуално и спознајно измиче, некако сабије у Прокрустову постељу своје аналитичке матрице, према којој о Додику увек треба рећи све најгоре, мало изрезилити босанскохерцеговачке политичаре, указати на неспособност ЕУ да делотворно утиче на процесе у БиХ и, најзад, призивати САД да се активније укључе у игру, јер једино оне имају капацитет да наметну решење, као што су то учиниле и у Дејтону.

То је она логика која је Бећировића недавно навела да поздрави Зорана Зајева као нову звезду водиљу балканске политике и да изјави како после (Северне) Македоније на ред логично долазе Косово и БиХ. Уосталом, шта очекивати од „директора“ Института на чијем је челу, практично, бивши политички директор Беле куће Крег Смит, а значајне улоге припадају знанственицима Будимиру Лончару и Стјепану Месићу?

Али, како објаснити неугодне чињенице да су Додика, чија је посета Папи на православни Васкрс, за Бећировића „потврда једне шизофрене политике“, примили и поглавар Римокатиоличке цркве и председник Турске?

Није код њих баш лако отићи и не примају они баш свакога и случајно. Или можда и папа Фрања и председник Ердоган воде шизофрену политику?

Не знам како би неко из Ватикана разумео и протумачио збркану констатацију да је долазак једног православца код Папе на православни Васкрс показао „необраз Додика, а и оних који примају таквог човјека“, као и „објашњење“ да „папа Фрањо врло често прима поглаваре (латиноамеричких) покрајина, гдје је већинско католичко становништво, везано за неке мафијашке кланове“ (?!).

Код Ердогана је злочести Додик, према Бећировићевој експертизи, отишао „потпомогнут београдском и сарајевском везом“. Београдска је, ваљда, Вучић, али уз услов да се не изражава лоше о турском председнику.

А зашто би сада уопште говорио лоше, поготово ако му иде у посету?

Тако се, ето, како рече Хаџифејзовић, Вучић и Ердоган „братају“ преко Додика… Недоречено је остало која је његова сарајевска веза. Из Бећировићеве анализе се, затим, може закључити да се од Ердогана покушао тражити новац, а „тешко ономе који добије новац од Руске и Турске републике“.

Потом уводи у тумачење суштине привредних споразума са Турском Мирка Шаровића који их је, наводно, током три године припремио, да би се онда љубљански аналитичар послужио оценом „уваженог генерала Благоја Граховца“, да су све то „бандитоси“, уз своју напомену да се овдје (код Додика и Џаферовића) ради о „једном поданичком менталитету“.

Тако, ето, Ердоган послује са бандитосима из тамног вилајета, пристаје да увезе њихово месо, уз Хаџифејзовићеву успутну опаску да ће после Шаровић рећи да је то његово месо. Какав галиматијас!

Бећировић није пропустио ни да замери званичницима ЕУ да се према БиХ односе „маћехински“, уз прогнозу да би због тога БиХ за њу могла постати „изгубљени простор“, што ће и БиХ и Србију приближити Русији, Турској, Кини…

Ово звучи логично, али зашто онда следи оптуживање босанскохерцеговачких политичара да су се, зарад останка на власти, одрекли (европских) идеала?

Зашто би остајали привржени тим идеалима, кад се ЕУ према БиХ односи маћехински?

Дотакао се Бећировић и скорашњег састанка западнобалканских лидера у Берлину, при чему му је главни коментар, сасвим у духу идејних засада на којима почива научна мисија његовог Института, да тамо није било САД-а, „а без њих знамо да нема мира готово нигдје“.

Да је уместо „мира“, рекао „рата“, звучало би убедљивије. Овако…

Истине ради, треба рећи да су у Бећировићевом противречном сагледавању актуалног политичког стања у БиХ, а у светлу „провокативних“ Додикових посета, зазвучале и две сувисле, али за Бошњаке не и оспокојавајуће поруке, да је Ердоган позвао на што скорије формирање органа власти у БиХ, не помињући никакве предуслове за то и, нарочито, да је турски исламиста „вјерски романтизам намијенио Изетбеговићу, а договара се са Вучићем о свему“.

Ваљда је зато др Бећировић одлучио да и сâм посети председника Србије, кога је похвалио као једног од ретких лидера спремних да саслушају и другачија мишљења. Требало би му сугерисати да оде и код Милорада Додика, под условом да је спреман да саслуша другачије мишљење.

Исти савет могао би се дати свим делатницима на босанскохерцеговачкој политичкој и друштвеној сцени, првенствено онима из бошњачког националног корпуса, за које је актуални председавајући Председништва БиХ права негативна опсесија.

За продуктивну политику није довољно мрзети, ваља понешто и разумети.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!