Прочитај ми чланак“Серија ће бити заборављена, као и све. Неће имати заоставштину.” – Дејвид Чејс у књизи “The Sopranos Sessions”.
Током прве половине претходне деценије, док је серија Породица Сопрано била у трећој сезони, ја сам, тада тинејџер, свакодневно ишао на кошаркашке тренинге. У тим годинама, а да још увек то не знају, људи се у ствари ломе око тога чиме ће се бавити у животу, или барем одлучују чиме се сигурно неће бавити. Тренутак када сам схватио да бих радије седео кући и гледао нову епизоду серије на телевизији (интернет још увек није био довољно развијен у Србији за торенте, а Нетфликс још увек није постојао у данашњој форми) него што бих се ломатао по терену за лоптом, био је тренутак када сам у ствари схватио да спорт није за мене.
И даље се дешава нешто магично сваки пут када гледам уводну шпицу у којој Тони у свом џипу иде кроз Њу Џерзи према својој кући. Сви, без обзира шта раде у животу, имају своја омиљена драмска дела. Филмове на којима се зауставе док шалтају између канала кабловске, серије којима се враћају у тешким тренуцима у животу. Дела чијим поновним гледањем, они истовремено успевају и да побегну од себе али и да буду у директном контакту са суштином свог бића. Када крене “Wоке уп тхис морнинг…” то је као шифра која откључава простор у коме могу испред екрана да будем и сентименталан и патетичан и потпуно препуштен причи која скоро исто као и драмски текстови које сам написао, каналише мој поглед на свет, на људске односе, на драму, на менталне тескобе. Мени, као и милионима других људи, породица Сопрано је идеал савременог драмског текста.
Ове недеље је 20 година откад је ХБО емитовао пилот који је заувек променио телевизију као медиј. Учинио ју је већом од “ђубрета које се емитује између рекламних блокова”. Такође, Дејвид Чејс, креатор серије, током њеног трајања је у потпуности ишчашио жанрове породичне драме, мафијашких филмова, увео теме менталних болести и анти-хероја на велика врата у ширу културу, и омогућио бизнис модел који је довео до тога да када дођете кући, укључујете ТВ да би гледали Нетфликс а не да бисте гледали неки ТВ канал.
У тренутку када је мафијаш из Џерзија ушао у чекаоницу докторке Мелфи, све се променило, а да то ни ХБО, ни Чејс, ни гледаоци нису знали.
Ове недеље, написана је гомила текстова о серији, ХБО је имао мини-кампању, критичари су се освртали на све што се десило у ових двадесет година у индустрији забаве. Сам Дејвид Чејс, који јако ретко јавно говори о серији, пристао је у форми интервјуа учествује у књизи “Тхе Сопранос Сессионс” у којој ТВ критичари Ален Спинвол и Мет Золер Шајц детаљно анализирају сваку епизоду серије кроз критичке есеје и међусобне разговоре. Део са Чејсом је серија интервјуа о свакој сезони и фасцинантан је приказ аутора који се и даље рве са својим делом које се због своје популарности и успеха у ствари отело из његове контроле. Најбољи пример за то је јавна расправа која траје већ десет година о последњој сцени серије и чувеном “резу” на њеном крају због кога су милиони људи помислили да им је сигнал кабловске телевизије прекинуо.
Тони се након виђања са својим ујаком нађе са остатком породице у ресторану. Он дође први, отвара улазна врата чиме активира звонце, гледа у ресторан, након чега следи рез на њега како седи за столом. Са џубокса између “Анy Wаy Yоу Wант Ит” и “Дон’т Стоп Белиевинг” од бенда Јоурнеy бира другу и гледа у мени док чланови његове породице, једно по једно, долазе у ресторан. Овде Чејс успоставља систем монтирања сцене – кадар на Тонија, а када се зачује звонце улазних врата, резом се пређе на његов субјективац из кога се гледа ко улази у ресторан. Како песма почиње, тако Кармела долази. Њих двоје гледају у мени и ћаскају док камера лута по ресторану и приказује пар, бејзбол тим, старијег човека. Са Еј-Џејем у ресторан улази још једном човек, у јакни, који изгледа као да би могао да буде мафијаш. Тај улаз је приказан на исти начин као и Кармелин: кадар на Тонија, звонце, Тонијев субјективац на врата.
Након што Еј-Џеј седне, Тони му додаје мени и очински га хвата за руку. Док Медоу неколико пута неуспешно покушава да паркира ауто испред, ми постајемо све параноичнији јер очекујемо да ће Тони бити убијен – да ће му се десити оно на шта је он осудио стотине људи током шест сезона серије. У разговору за столом, Еј-Џеј подсећа Тонија да му је рекао “да се фокусира на добре ствари у животу” док причају о његовом новом послу. Мушкарац у јакни одлази у тоалет и Тони га испрати погледом. Конобар доноси на сто чинију пржених колутова лука док Медоу излази из паркираних кола и претрчава улицу. Кадар је онда опет на Тонија, и када се зачује звонце а песма долази до “Дон’т стоп”, рез уместо на Тонијев субјективац који би требало да нам прикаже улазак Медоу у ресторан, води на црни екран, звук се исече и остајемо тако десетак секунди пре него почне одјавна шпица.
У последњих десет година, од почетне реакције која је била јако негативна, када су људи оптуживали Чејса да их је троловао и зезнуо, полако се дошло до консензуса да је ово у ствари један од најбољих крајева у историји телевизије. Његова лепота, квалитет, значај су у амбивалентности која је била саставни део целокупног трајања серије. У “Тхе Сопранос Сессионс” један од критичара каже Чејсу да је највећи квалитет краја што је као Роршахов тест – што можеш много да откријеш о некоме у зависности од тога шта та особа мисли да се десило у тој сцени. Међутим, у тој књизи, Чејс се, током дугог разговора, у једном тренутку саплете о своје речи и “открије” се.
До ове књиге, “званично” Чејсово објашњење краја је било “да смрт може доћи по нас у сваком тренутку”. Поента је била у том малом разговору између Тонија и његовог сина да треба мислити о добрим тренуцима у животу. У “Тхе Сопранос Сессионс” Чејс у једном тренутку објашњава “…тим крајем сам покушао да кажем да је живот јако кратак, да је љубав једина одбрана па зато немојте престати да верујете (што је референца на песму из последње сцене). Али “откривање” се дешава на другом месту у интервјуу када Чејс прича о првобитној идеји за крај: да је Тони у колима, али да иде у другом правцу у односу на шпицу – у Њујорк на састанак са мафијашима. Да је у тунелу, заглављен и да је то требало да буде његова “сцена смрти”. Онда прича о томе како је променио ту сцену у оно што је на крају снимљено, тј. породица се окупља у ресторану (што је нешто што се, у једном или другом облику, дешава на крају сваке сезоне серије), на шта му један од критичара каже: “Свестан си да си управо крај описао као “сцену смрти”? Према тексту књиге, сва тројица почну да се смеју након чега им Чејс каже “Јебите се.”
Наредних неколико страна књиге је серија Чејсових покушаја да се “опере” и извуче, на разне начине понављајући да је када је описивао сцену у тунелу мислио на Тонијеву смрт, али да је то променио баш због тога што није смрт, али то не изгледа претерано уверљиво. Међутим, то не значи да је Тони убијен. Не због тога што се то сигурно није десило, већ због тога што то маши целокупну поенту и краја, и серије и драмске уметности као такве.
Кроз целу књигу, изнова се понавља Чејсова фрустрација због фанова серије. Фрустрација што су често захтевали “мање приче, више убијања”; што су се жалили да неке кључне ствари, поред самог краја, никада нису разрешене (шта се десило са Русем у шуми?); што су се превише ложили и идентификовали са ликовима који нису хероји већ мафијаши који убијају, краду и отимају; што су кукали како је насиље некад превише ексцплицитно; што су погрешно тумачили јако очигледне ствари. Неколико пута Чејс понавља варијације на тему “Је л треба све да вам цртам?” и “Ово је серија о људима које праве пакт са ђаволом”. Сигурно је и сада јако фрустриран што је разговор од стотинак страница о сваком аспекту серије из књиге сведен на исечак цитата о “сцени смрти”. Али то је проклетство које прати ремек-дело.
У деценијама након “Породице Сопрано”, сви су покушавали и настављају да покушавају да створе нову “Породицу Сопрано”. И то никако не успева јер је немогуће. Јер је прича о мафијашу који иде код психијатра постала међаш невероватном алхемијом умећа, среће, генијалности, случајности, кастинга и гомиле других фактора. Оно што се данас ствара је гомила покушаја који, у немогућности да пробију у срж људског постојања и да се тако вежу за публику, стварају игрице у интеракцији са гледалиштем у којима се везаност за драмско дело ствара тако што се плански ускраћују кључне информације о заплету, мотивацији и исходишту. Праве се загонетке које довољно заокупирају публику да је она спремна да кликне на следећу епизоду да би открила шта се даље десило. Серије постају пузле у којима се гледалац такмичи са заплетом да “провали” шта ће се десити пре него што се то прикаже на екрану.
Цео тај универзум серија је настао због тога што су Чејс и ХБО открили да је могуће направити “паметну” и велику серију. Међутим, тај талас који траје већ двадесет година и који је створио јако много осредњих, гледљивих серија а јако мало великих уметничких дела, утиче и на перцепцију међаша са којим је све почело. И финале “Породице Сопрано” је једно време “требало решити” као загонетку. Постоје ствари које указују да је Чејс убио Тонија али да то није хтео да нам прикаже – систем монтаже последње сцене на чијем крају уместо његовог субјективца видимо мрак (смрт), суптилну референцу на сцену из “Кума” у којој Мајкл одлази у тоалет ресторана по пиштољ којим почиње да пуца чим изађе. Међутим, ту је и понављање традиције породичне вечере на крају сезоне, необавезност разговора, стварање “добрих сећања” и чињенице да је Тони победио своје непријатеље у рату, као и Чејсова тенденција да никад не да публици оно што хоће, већ оно што он мисли да је најбоље за причу.
Али изнад свега, и то је ствар око које се у последњих неколико година успоставио консензус. Срж сцене, последње епизоде, последње сезоне и целе серије је да није битно шта ће стварно да се деси на крају. Јер крај знамо. На крају сви умру, некад, негде, некако. Крај је у цитату из књиге на почетку текста – све, сви наши животи, све што смо урадили, макар то било и генијално драмско ремек-дело које је почело да се емитује у последњих годинама века који је, између осталог, обележио баш наративни филм, све ће умрети, нестати, бити заборављено. Поента је у томе што је све што радимо борба против тог заборава, иако знамо да он, заједно са смрћу, долази по нас пре или касније.
Живот је кратак, смрт је сигурна, љубав је одбрана, не престајте да верујете. Једноставно је, опште је, недовољно, али ради. Донекле.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
