Прочитај ми чланакМало позната улога Ватикана и Коминтерне у Краљевини Југославији
СРЕЋНИ ли су народи који имају досадну историју – констатовао је пре готово три века француски филозоф и писац Монтескје, пуним именом Шарл-Луј де Секонда, барон од Бреда и Монтескјеа. Без икакве сумње, Срби не припадају тој категорији народа.
У нашем просечном доживљају прошлости стално смо пред новим искушењима и дилемама – да ли смо улудо потрошили 20. век у утопистичком стварању југословенске државе, или је то била историјска нужност у остваривању идеје о националном уједињењу српског народа.
Поготову од њеног распада, када су са друштвене сцене лагано нестајали чувари идеологије и истине, и када су из прашњавих архива почела да извирују непозната документа о утицају светских моћника на овај наш узаврео простор.
Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Међутим, понекад то превредновање прошлости, нарочито у светлу нових чињеница, може да личи на „сервис за прање веша – и да нам се оно онда враћа прљавије него што је било“.
ПОЗНАТИ су сви изазови са којима је, од првог тренутка, била суочена новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Осим унутрашње неслоге, Југославију су пратиле и многобројне спољне недаће: стална опасност од могућности обнове Хабзбуршког царства, територијалне претензије Мађарске и Бугарске, а нарочито Италије, која се ниједног тренутка није одрекла друге стране Јадрана. Зато је у тим првим годинама краљевине, први циљ био да се осигура интегритет граница и да се новој држави нађе место у новом европском поретку и створе одговарајући савези који ће осигурати мир и заштиту од махинација и мешања великих сила.
Међутим, сепаратизам Хрвата оличен у Хрватској сељачкој странци, најпре на челу са Стјепаном Радићем, а потом Влатком Мачеком, уз моћну потпору Католичке цркве, биће константа постојања нове државе. „Невидљиву историју“ њеног трајања заправо ће обележити Каптол.
А да ће тако бити, наговештено је 29. новембра 1918. године, када је Окружница хрватских бискупа поздравила „нову државу“ Словенаца, Хрвата и Срба, коју је прогласило загребачко Народно вијеће. Београдску декларацију о проглашењу заједничке Краљевине троименог народа бискупи су прећутали и ставили до знања да је суштински не признају.
ШИРОМ хрватског простора оснивају се омладинске, школске и дечје организације „Ђачки савез“ и „Млади јунаци“ на чијим састанцима се агитовало против сваког југословенства. Празници и црквене процесије коришћени су за „одгој и буђење здраве хрватске свијести“ код обичног народа, посебно сељака.
Љубодраг Димић и Никола Жутић у својој студији „Римокатолички клерикализам у Краљевини Југославији“, цитираће Посланицу католичког епископата од 5. маја 1921. године, поводом оснивања „Сокола“, југословенске спортске организације: „Кршћански родитељи! Стога се нећете чудити нама бискупима, вашим пастирима, што смо подигли свој просвјед и глас, кадо смо чули да се озбиљно намјеравало одгајати вашу дјецу не у духу Исусову, већ у духу соколском… Ако хоћете да се ваши младићи и ваше дјевојке одметну од Бога, од Исуса, од Богородице, од Цркве, од кршћанског живота, од истине, од блажене вјечности, онда допустите вашим момцима у Соколе, а своје дјевојке у Соколице“.
И одмах ће формирати своју организацију „Орао“ из које ће доцније произаћи широки покрет „крижара“ и „крижарица“ који је, у ствари, био парамилитаристичка организација. Предводници су углавном били месни жупници. Припадници су имали своја посебна одела, тамноплаве боје, са крижарским знаком. Многа „Крижарска братства“ утопиће се у усташки покрет. Сва ова друштва су улазила у оквир Католичке акције, која је била лаичка организација под директном контролом бискупија, па и самог Ватикана. Католичка акција одиграће кључну улогу у каснијем стварању НДХ. Док су Срби градили своју православну цркву, католичка црква је градила хрватски народ…
МИЛОРАД Екмечић, у свом капиталном делу „Дуго кретање између клања и орања“, наводи да је Алојзије Степинац, годину пре него што је постао загребачки надбискуп, 1936, тајно ујединио и темељито реформисао Католичку акцију. Суштина његове идеје је била „да се католички верници морају одвојити од Хрватске сељачке странке, која је водила политику тражења хрватске аутономије у југословенској федералној држави и прихватити револуционарни покрет др Анте Павелића, чији је циљ био рушење те државе и насилно стварање независне државе, по узору на европске фашистичке творевине тога времена“.
– Слом југословенске државе је био историјски тријумф католичког сепаратизма – написао је Милорад Екмечић.
ЗАВИДНУ улогу у „невидљивој историји“ одиграће и Комунистичка партија Југославије, формирана 1919. у Београду, а коначно заживела на оснивачком конгресу у Вуковару годину дана касније. На изборима за Уствотворну скупштину 1920. победила је у општинама у Београду, Загребу, Нишу, Скопљу и Осијеку. У парламенту је имала 59 посланика и тако је постала трећа странка у Краљевини. После „Обзнане“ и Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави, партија прелази у илегалу, а руководство одлази за Совјетски Савез где ради под директном контролом Коминтерне.
А став Коминтерне је јасан. Југославија је вештачка, версајска творевина, Срби су хегемонисти који уживају привилегије на експлоатацији осталих народа, и свим средствима ту државу треба рушити. Све доследније се кристалише став да је стварање версајске Југославије била окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од српске војске.
Све ово се озваничава најпре на Трећем конгресу КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године, а „права мера“ Србији и Србима је узета октобра 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Тада је донета одлука о стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцепљењу северне Војводине и њеном присаједињењу Мађарској.
После Дрезденског конгреса, КПЈ је подржавао све националистичке покрете против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе. У септембру 1932, кад усташе организују тзв. Велебитски устанак, став КПЈ, у прогласу, у партијском органу „Пролетер“ је јасан: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе“.
У ЗАТВОРУ Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања заједнице политичких осуђеника: хрватских и македонских националних револуционара и комуниста. Међу истакнутим комунистима, члановима затворске заједнице, били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић… О овој сарадњи сведочи и публикација „Робија – записи хрватских народних бораца“, објављена у Загребу 1936.
После овог не чуди што се паралелно са овом публикацијом у децембарском броју „Пролетера“ појавио текст „Комунисти и католици“: „Шта раздваја ова два крупна друштвена покрета? Шта им смета да заједно бране мир и слободу? Погледајмо најпре тко сачињава комунистичке а тко кршћанске организације… Главну масу католичких организација сачињава сељаштво, малограђани, сељачка и градска сиротиња и омладина тих слојева, предвођена од католичких свећеника. Дакле, социјално-економске разлике између маса из католичких и комунистичких организација нису такве да би онемогућавале сарадњу тих двају покрета.“
Модел коминтерновске кривице Срба пренет је и у нову Титову Југославију. Идеје са Дрезденског конгреса су дефинитивно озваничене у већ легендарном Уставу из 1974. којим је Србија сведена на „ужас“, како је народ називао појам „ужа Србија“. А коминтерновска замисао о свођењу Србије на „праву“ и распаду Југославије, неку деценију касније, биће остварена.
ИНТЕРЕСИ ХРВАТА
У мају 1937. године у „Пролетеру“ идентификују комунисте и Хрвате:“…Комунисти се боре против пљачкашке политике београдске господе и београдских капиталиста, а који привредно пљачкају хрватски народ… Ми велимо: хрватски сељак и хрватски радник неће никоме служити ни робовати. То хоће хрватски народ, а то хоће и комунисти. Интереси хрватског народа, то су интереси комуниста и само будала може бити против својих интереса… Тко напада комунисте, тај из засједе пуца у леђа најбољим синовима хрватског народа.“
