Прочитај ми чланак

КАД ТИ ЈЕ СТРАНАЦ ГАЗДА: Како су радници славили отказе, а сутрадан плакали

0

Четрдесет четири радника предузећа „Шпик“ из Ивањице недавно су остали без посла. Ништа необично за садашњицу Србије. Међутим, оно што баш није јесте то што су радници отказе славили уз песму и трубаче.

„Ој другови, јел’ вам жао, растанак се примакао“, орило се из радничких грла док су почетком априла напуштали фабрику. Славље су наставили у оближњој кафани, преко пута фабрике у којој су неки од њих радили скоро четири деценије.

Фото: infoliga.rs

„Свирали смо разна весеља – свадбе, рођендане, нажалост и сахране, али до сада нисмо свирали на прославама отказа“, сведочио је локалним медијима трубач Александар Милић из Ивањице, чији оркестар дебитовао на тој прослави.

Иза надреалног призора средовечних радника који наводно славе отказе и неизвесну егзистенцију својих породица, време је показало, крило се нешто друго, само не радост и срећа.

– То је био израз нашег српског ината. Било је и смешно и тужно, а такав је и живот. Спонтано смо се договорили да организујемо славље и да то буде нешто јединствено, да се о томе прича, иако нико од нас није био срећан. Толико година смо заједно радили, помагали једни другима и желели смо да покажемо да смо остали пријатељи. Тог дана смо се растали уз песму и музику, а сутрадан смо сви плакали, каже за Данас Зоран Орестијевић, који је отказ добио након 35 година рада у ивањичком „Шпику“. Радници, кажу, нису оштећени. И, све је било по закону. Исплаћене су им отпремнине од 5.000 до 6.000 евра, у зависности од година радног стажа.

Газда десет година није дошао у фирму

– Шта да вам кажем када газда из Италије десет година није дошао у фирму? Пре седам или осам година закидали су на плати, и то 6.000 до 11.000 динара месечно по раднику, па је четрдесетак радника тужило фирму за енормну суму новца и то им је исплаћено. Чуди ме да држава не реагује и не могу да разумем да се то дешава, иако имам 57 година, каже Ћериман. Као синдикалац, и раније је указивао на неправилности у фабрици, али безуспешно. Нико из надлежних министарстава и инспекција није реаговао. Ипак, како каже, за разлику од послодаваца који исплаћују минималац, зараде у ивањичкој фирми су биле од 35.000 до 45.00 динара, уз плаћене све доприносе, и нису много касниле.

– Све је по закону, а то што не знамо шта ћемо, шта ће бити са нама и нашим породицама – никога не интересује, додаје Орестијевић, бивши главни фабрички технолог и пословођа стоваришта. Он, као и остали радници, наводи да приватизација није била добра и да се власник није домаћински односио према фабрици, у којој је некада било 1.500 људи.

– Мимо свих проблема, фабрика је могла успешно да ради и да се њоме поноси цела Србија, сматра Орестијевић и подсећа на то да је 2006. године, у тренутку приватизације, радило 230 радника, а данас свега 24. То би, како оцењује, требало да буде велики проблем за локалну заједницу и државу, а не само за оне који су добили отказе“.

– Ја сам без посла. Супруга ради у ивањичкој „Конфекцији“ и прима плату 23.000 динара. Имамо два студента и, на срећу, добри су студенти и скромна деца. На буџету су и у студентском дому. Да није тако, не бисмо могли да их школујемо, искрен је Орестијевић, који није могао да се пријави на биро за незапослене, због ранијих прекида у радном стажу, како би остварио право на превремену пензију. Проблем ће, нада се, покушати да реши тако што ће отворити радњу за производњу ћумура, јер се тиме бавио његов отац.

И Зоран Ћериман је остао без посла, након 34 година стажа технолога и сменовође. Тренутно је грађевински радник. Поставља камене плоче на куће од природног материјала. То је прича, данас веома популарно, а како је лепо време – људи га зову да улепша њихове викендице. Недавно славље у коме је и сам учествовао, додаје, осим лепог дружења, био је и начин да се јавности и држави скрене пажња на стање у том предузећу.

Миљко Радовић, председник фабричког синдиката „Независност“, успео је да задржи посао. По закону, не може да буде отпуштен док је синдикални функционер. Наводи да синдикат није могао да спречи отказе, јер су били по закону, уз понуђени социјални програм и образложење пословодства да је обим посла смањен.

– Прошле јесени и почетком априла ове године, отпустили су укупно 84 радника и сада нас је 24, од којих је само половина производних радника. Уместо иверице, сада искључиво производимо пелет, каже Радовић и наводи да је просечна старост радника који су добили отказе 55 година и да се нико од њих није запослио.

– Ко ће да их запосли у тим годинама? Већина се пријавила на биро, како би стекли услове за пензију, а један ће у пензију. Добили су отпремнину у висини од 30 одсто од бруто личног дохотка по години радног стажа, што је минимални износ који је прописан законом, објашњава наш саговорник.

– Нису они довели трубаче да играју и певају од среће, него из ината и да би скренули пажњу јавности да остају без посла и егзистенције. Знам да су сутрадан плакали, али су то крили. Тешко је када са 30 или 35 година стажа добијете отказ, поручује председник фабричког синдиката.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!