Прочитај ми чланак

БЕОГРАД: Првомајски протест радника МИНИСТАРКА ЗОРАНА: Сви смо ми радници

0

Савез самосталних синдиката Србије (СССС) и Удружени грански синдикати независност одржали су данас традиционални првомајски протест и упозорили на лош положај радника и ситуацију у којој они морају да преживљавају, а не да живе.

Неколико стотина људи окупило се данас у подне на синдикалном протесту у Београду, захтевајући да држава поштује права радника.

Протест код Дома Синдиката на Тргу Николе Пашића почео уз звуке радничке песме Интернационале, а учесници су носили бројне синдикалне заставе и пароле.

Скуп је организован под паролом „Веће плате за опстанак и останак“, јер како је напоменуто, уз овакве услове рада све више младих али и других радника отићи ће у иностранство.

Председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић рекао је да су синдикалци данас у прилици да се опет боре „за три осмице“, односно за осмочасовно радно време и исто толико одмора и културног образовања.

Министарка Михајловић: Сви смо ми радници

Министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила је данас да 1. мај, Празник рада, не треба да буде једини дан у којем се разговара о правима радника већ да сви послодавци и држава морају да раде на њиховом побољшању током целе године.
„Сви смо ми радници, сви смо на истом задатку и имамо исти циљ, да Србија буде што боље место за живот“, рекла је Михајловић у писаној изјави коју је проследило министарство.
Она је рекла и да радници првенствено због себе треба стално да се усавршавају и да повећавају своју ефикасност.

„Раднику у Србији перфидно се продужава радни дан, а смањују права. Минимална зарада није довољна за опстанак“, напоменуо је Орбовић.

Председник „Независности“ Зоран Стојиљковић нагласио је да „радници у Србији не живе, него преживљавају“ и да сваки ванредни трошак од 100 евра „дрма кућне финансије“.

Докле мисле да нам гужвају карактер и да нас понижавају, запитао је Стојиљковић.

Он је рекао да нема више живаца да седи у Социјално економском савету Владе, јер су, иако су у саопштењима ствари представљене идеално, резултати готово никакви.

Стојиљковић је затражио да сидикати, уместо да сваке године 1. маја безуспешно протестују, ороче своје захеве, као и да се залажу за повратак колективних уговора, којих годинама нема.

Председница Секције младих Савеза самосталних синдиката Србије Ружица Грабовац позвала је градјане да се придруже у захтевима, јер како је рекла „ако оду млади колико ће људи остати да ради“.

„Борићемо се за оно сто нам припада по уставу и закону“, нагласила је Грабовац.

Повереник синдиката Независност Радио телевизије Војводине (РТВ) Дарко Шпер рекао је да у медијима „никада није била гора“ ситуација и да новинари траже само „достојанствене услове за рад“.

„Можемо се изборити само ако се синдикално организујемо. Узмимо ствари у своје руке“, рекао је Шпер.

После обраћања синдикалних лидера на Тргу Николе Пашића, учесници првомајског протеста пошетали су улицама центра Београда.

Колони се прикључила и група Савеза комунистичке омладине Југославије која носи транспарент „Марксизам – Лењинизам – Рушимо капитализам“.

Окупљенима је подељен летак са поруком влади да престане са промовисањем Срби као земље јефтине радне снаге, а тражи се и да свако ново радно место буде уговорено, безбедно и плаћено.

Из Чачка допутовало 20 синдикалаца

На синдикални протест у Београд допутовало је данас 20 чланова Савеза самосатлних синдиката Србије из Чачка, речено је агенцији Бета у градском Већу Савеза самосталних синдиката Србије.

У Већу су рекли да на протесту у Београду учествују чланови синдиката из чачанских јавних предузећа „Водовод“, „Комуналац“, „Градско зеленило“, војне фабрике „Слобода“, Фабрике резног алата.

На протест синдиката у Београду није отишао ниједан представник радника из приватних фирми јер у њима радници нису синдикално организовани, речено је у Већу Савеза самосталних синдиката Србије.

Србија још у „раном капитализму“

И овај празник рада Србија дочекује уз лош положај радника и плате међу најнижима у Европи. Критичари криве и синдикате јер су „привезак“ власти, а синдикалци то негирају и кажу да ни они нису задовољни.

Међународни празник рада у Србији се традиционално дочекује у природи уз роштиљ и пиће, и тај дан никада није био претерано посвећен борби за радничка права. Синдикати су у доба социјализма имали церемонијалну улогу, а ништа боље није ни током транзиције након 2000. године. Што противречи идеји синдиката – баш је болна транзиција требало да пробуди њихову енергију.

Доласком на власт Српске напредне странке, која покушава да контролише скоро сваки сегмент друштвеног организовања, улога синдиката је додатно срозана на ниво обичних удружења грађана без истинске снаге и утицаја.

Најраније доба капитализма

Током протеклих неколико година ипак се и, поред лошег амбијента за истраживачко новинарство, скретала пажња на лош материјални положај радника и неодговарајуће радне услове. Али, на томе је углавном и остало.

Садашњи положај радника у Србији Радојка Николић, главна уредница магазина Бизнис, стога за ДW оцењује „као у најраније доба капитализма. Али, и ту постоје извесне савремене карактеристике, које се пре свега односе на ИТ индустрију. Ту ради неких 10.000 радника у Србији, и њихови радни, животни услови, као и плате, представљају неку врсту елите радништва и запошљавања у Србији.“

Ситуација се драстично мења када је реч о радницима са нижим образовањем чија примања су често на минимуму или долазе до просека зарада у Србији, додаје наша саговорница. „То су људи који једва састављају крај с крајем, и само ако их је двоје запослено у породици могу да подмире основне животне потребе“, истиче Радојка Николић.

Пола милиона људи на минималцу

Објашњавајући тренутни положај радника у Србији Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије, најпре скреће пажњу на неизвесност запошљавања. „Много је послова који нису стална радна места већ привремени или повремени послови. А када се дође и до таквог посла, примања су ниска.“

„Просечна плата је 420 евра, минимална зарада око 230 евра, и то једноставно не омогућава егзистенцију раднику и његовој породици. И то није мали број људи: 500.000 радника у Србији има минималну зараду. Последњи део чине шиканирања радника, притисци, отпуштања, тако да влада потпуна несигурност“, додаје Орбовић.

Србија је након смене Милошевићев власти покренула процес транзиције у којем су кључно место заузимале стране инвестиције. Актуелне власти су стране инвеститоре поставиле као окосницу економске политике и често их и чашћавали обилатим субвенцијама. Такав однос је довео Србију до имиџа земље јефтине радне снаге: да ли је Србија себе зацементирала као земљу у којој се ради за 300 евра?

Радојка Николић истиче да то јесте последица „рекламирања Србије као земље јефтине радне снаге и државних субвенција, и када једном почнете то да радите ту нема краја. Страни инвеститори при томе имају увек некога у власти коме могу да се обрате ако имају неки проблем и зато и не морају да брину о поштовању прописа. Нешто ће се у том смислу променити само уколико се појави недостатак радне снаге због све већих миграција радника.“

Синдикално саживљавање са властима

Србија од 2014. године има нови Закон о раду, и подељена су мишљења о томе да ли он више штити раднике или послодавце. Љубисав Орбовић тврди да је он много више на страни послодаваца, да је омогућио лакша отпуштања радника, непоштовање исплате зарада, шиканирање радника…

Радојка Николић бивши закон оцењује као превише либералан, и додаје да је новим законом послодавцима заиста олакшано отпуштање, али и запошљавање нових радника. У сваком случају, синдикати би требало такође да буду једна од адреса која би требало да се бави заштитом радничких права. Они су ту потпуно заказали, сматра Радојка Николић:

„Синдикати су само орнаментика државе. Неколико највећих синдиката је на врло лукративан начин инволвирано кроз Социјално-економски савет. Тај Савет би требало да постоји, али представници синдиката су превише беневолентни према држави, и нисмо видели ни у једној ситиуацији где је требало да се боре за радничке циљеве јаку конфронтацију са државом. То је више саживљавање са системом и властима“, оцењује Радојка Николић.

Љубисав Орбовић се не слаже са оценом да су синдикати само привезак државе. Истиче да су „и права самих синдиката веома угрожена, јер имате на десетине случајева синдикалних лидера који су добили отказе. Небитно да ли има основа или нема, послодавац је спреман и да плати трошак казне, а судски процес траје годинама. То је само прича како би се деградирали синдикати и радници, који су и њихови чланови“, наводи Орбовић.

Протести без синдиката

Вишемесечни протести у Србији нису забележили било какво значајније присуство синдиката. Радојка Николић напомиње да је то и очекивано, јер синдикати као привезак државе једноставно не желе да секу грану на којој седе. „Многи синдикални лидери се много више брину о својим позицијама и тако себе штите од отпуштања. Зато имамо преко 20.000 синдикалних организација, међу којима је за многе довољно да имају једног или два члана“, каже уредница Бизниса.

Љубисав Орбовић протесте види као „чисту политичку причу, и стога Савез слободних синдиката Србије у томе не учествује. Нисам приметио ни да се на тим протестима чује нека претерана брига о радницима, повећањима плата, или неким социјалним решењима.“

А на питање да ли има разлога да синдикат на чијем је челу организује неки синдикални протест, Љубисав Орбовић каже „да се проблеми покушавају решити преговорима. У последње време се јављају поједини штрајкови, али се они решавају на нивоу фабрике или предузећа о којем је реч.“

„Што се тиче неког генералног штрајка – не видим разлог зашто би дошло до таквог протеста. Први мај обележавамо, окупљамо се и говоримо о ономе чиме смо незадовољни и шта тражимо“, закључује Орбовић.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: danas.rs, Бета

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: , , , , , ,