ВУКАДИНОВИЋ: Нормалност као научна фантастика

Ђорђе Вукадиновић

21:20 22.04.2019.

У претходном тексту на овим страницама упоредио сам политичке актере са децом која се играју шибицама у барутани и упозорио на прилично очигледне опасности које би из тога могле да произађу. Сада је тренутак да подвучемо црту – мада би, реално, можда било паметније сачекати још коју недељу– и да направимо макар прелиминарни биланс политичких збивања током зиме и почетка пролећа 2019. године.

Не, није то сукоб две снаге. То је, заправо, много више сукоб две слабости (које симулирају снагу), од којих једна страна располаже практично свим ресурсима, медијима и институцијама, док друга, уз неколико изузетака, нема готово ништа од набројаног, али је током ових вишемесечних протеста стекла солидно самопоуздање, одређену међународну подршку (не претерану, али ипак значајну) и на истоку и на западу, као и више десетина хиљада ватрених следбеника, спремних да се у сваком тренутку одазову на позив на антирежимски протест, без обзира на временске услове и политичку атрактивност званичног позивара.

И у том смислу, управо из разлога апсолутне асиметрије почетних позиција, снага и улога, рекао бих да је опозиција из овог мерења и одмеравања мишића изашла као релативни победник. Не у смислу да је 13. априла испред Скупштине сакупила већу масу него што ће то Александар Вучић и СНС сакупити у наредни петак – иако суботња маса, односно број људи заиста јесте био импресиван. Баш као и енергија окупљених, барем док је организатори нису мало спустили појединим дугим говорима и предугом листом од више од двадесет говорника.

Штавише, да је човек само мало параноичнији, и/или да, као у овом случају моја маленкост, није лично присуствовао макар једном делу опозиционих разговора и припрема, могао би лако помислити да се то радило намерно, да би се током вишесатног хепенинга од готово пет сати (говори јавних личности, па шетња, па говори политичких личности) енергија истрошила, а маса истањила. Али, ма колико атрактивне, теорије завере најчешће ипак нису истините. Тако је и овог пута, по свој прилици, била реч само о организационој трапавост и жељи да се изађе у сусрет свима који су пожелели да се окупљенима обрате.

Елем, иако можда у редовима опозиционих присталица због тога нису баш сви пресрећни, мислим да је добро – добро за све, и за опозицију и за Србију – што су на суботњем великом опозиционом скупу избегнути било какви сукоби. Заправо, мислим да је та мирна одлучност и упорност са којом опозициони демонстранти излазе на сваки нови протест, без обзира на веће или мање организационе брљотине, управо оно што у највећој мери иритира режим. И зато мислим да са тиме треба наставити.

Ма колико се трудили да оставе утисак како је све под контролом, власт и њени протагонисти показују све веће знаке нервозе због протеста који у Београду никако не јењавају – иако је „по свим правилима” то већ морало да се догоди. Стога су прилично илузорна режимска настојања да ове протесте минимализују, багателишу и гурну под тепих, често трагикомичним умањивањем броја присутних. Уосталом, ма колико се махало бројкама са једне или друге стране, чињеница је – а то кажем као неко ко је присуствовао свим поменутим догађајима – да је у суботу испред скупштине било више људи него на чувеном „видовданском сабору” и скоро дупло више него на великом напредњачком митингу 2011, када је Александар Вучић рекао да их има „120 хиљада људи”, а Томислав Николић отпочео свој још чувенији штрајк глађу.

Дакле, овако или онако, милом или силом, власт ће сада испред скупштине сакупити такође велики – можда и већи – број својих присталица, Вучић ће одржати ватрени говор, режимски медији ће објавити да је „покидао” опозицију, а из опозиције ће поручити да се то „не рачуна”, с обзиром на то да ће власт своје присталице доводити организовано, у више од 500, а вероватно и свих хиљаду аутобуса из целе Србије. И то је све океј. Камо среће да на томе и остане. А да разговори, дебата и полемика оду, то јест врате се и наставе тамо где је то институционално и предвиђено – у медије, скупштине и јавне сервисе. И тако до неких колико-толико нормалних избора, чије ће резултате признати и прихватити обе стране.

Не знам само да ли се и вама који ово читате чини да ова минимална и за иоле нормална друштва елементарна и подразумевана и политичка очекивања делују као „претерани оптимизам” и „научна фантастика”? Признајем да је тако. Али не би смела бити.

Уредник сајта НСПМ, народни посланик