КЕЦМАНОВИЋ Шиптари и Бошњаци ништа не ризикују тјерајући инат Бриселу и Вашингтону

Ненад Кецмановић

21:40 21.04.2019.

Ко би повјеровао да ће еврофилни Шиптари и Бошњаци мјесецима тјерати инат Бриселу? А тек и помислио да ће наставити по своме и послије истог апела из Вашингтона?!

Шиптари, наиме, не одустају од увозних такси за робу из Србије, а Бошњаци не одустају од блокирања постизборног конституисања власти на нивоу БиХ. Брисел је у оба случаја више пута апеловао. На адресу Приштине, да таксе треба укинути, јер нарушавају свети либерални принцип слободаног протока робе, капитала, услуга и сл. у регији. На сарајевску адресу, да постизборно конститусање власти не може да чека тронационални консензус ни о уласку у НАТО, ни о проширењу Савјета министара БиХ.

И Американци су им се придружили, али са пола снаге.

Истина, Хашим Тачи је у једном моменту изјавио да је лојалност према САД за Шиптаре важнија од граница Косова, а Бакир Изетбеговић није морао ни да каже да му је иста лојалност важнија од граница БиХ, јер их без САД не би ни било.

Уосталом, онај први је, попут Викторије Нуланд, већ рекао „ко ј… ЕУ“, а овај други – да нема Савјета министара док Српска не пристане на МАП.

Можда рачунају да је то подилажење довољно да не морају да укину таксе, односно да деблокирају заједничке органе. Ипак, мало чудно?!

САД напросто блефирају када коре бошњачке и шиптарске муслимане, и то је Рамушу и Бакиру стављено до знања повременим циничним изјавама замјеника помоћника државних секретара да „САД неће да се мијешају у унутрашње ствари“. Напросто, ради се о америчкој игри „десним кажипрстом га кори, а лијевом ногом га гуркај испод стола“, па шиптарске таксе остају и бошњачка блокада Савјета министара не престаје. А све са старим циљем: да се „мали Руси“ држе под притиском и да се руши ауторитет ЕУ у дворишту.

Да ли у то „намигивање иза леђа“ спадају и протести који се у Србији не препоручују јер „власт се осваја на изборима“, а у Српској препоручују јер нетом изабрана власт „не води рачуна о интересима грађана“?

Друга игра коју САД изводе посредством Бошњака и Шиптара представља „политика условљавања“, односно продукција све нових и нових услова како би их наметнули као нови приоритет и са врха дневног реда потиснули суштинске проблеме који бесконачно чекају.

Када треба формирати заједничке органе БиХ да би Српска отворила питање ентитетских надлежности по изворном Дејтону и Херцег-Босна отворила питање изборног закона по коме Бошњаци бирају Хрватима члана Предсједништва, Бошњаци траже потписивање МАП-а, затим промјену имена РС, па онда преношење још једног ресора из ентитетске владе у Савјет министара.

Исто као што Шиптари, умјесто да послије толико година најзад формирају договорену заједницу српских општина, уводе таксе на робу из Србије о којим се онда већ мјесецим бајаги озбиљно расправља на евро-америчком нивоу.

Већ сама чињеница да САД у Србији и БиХ данас воде политику „условљавања“ и „намигивања иза леђа“ преко својих локалних фаворита, свједочи да је прошло најгоре.

Да је прошло вријеме када су САД ултиматумима и бомбардовањима Косово практично претвориле у своју војну базу „Бондстил“, а БиХ у свој протекторат са диктаторским бонским овлашћењима високог представника и неограниченим трајањем мандата.

Већ данас, двадесетак година касније, САД нити предњаче нити предводе него само покушавају да обуздају евроазијске територијалне и популационе џинове који незадрживо крче пут ка Западу преко сјеверних и јужних гасовода, грчких и италијанских лука.

Послије Асадовог опстанка, ни Мадурова војска не бјежи на супротну страну, Руси и Кинези су већ стигли.

А шта је са нама на локалном микроплану у Србији и Српској?

Савјет министара БиХ, на челу са, по турнусу, Србином Зораном Тегелтијом, биће формиран сутрадан по истеку Додиковог осмомјесечног мандата на челу Предсједништва. Два сународника из „непријатељског националног корпуса“ на челу двије кључне институције у БиХ у муслиманском Сарајеву доживљавају се ризичним по Босну, и у то су увјерили и амабасадора САД.

Меркелова и Макрон ће понудити компромис неминовно неприхватљив и за Србију и за Косово, а САД ће, уз ликовање над поразом ЕУ, реаговати укидањем шиптарских такси и притиском на Србију да настави преговоре глувих код Могеринијеве. Али, можда преко Шиптара и Бошњака опет нешто „услове“ или „намигну иза леђа“.

Да Албанци „спонтано“ упадну на сјевер Косова? Или да Бошњаци, љути што Српска неће у НАТО, нагрну на ентитетске границе?

Поучан је примјер Црне Горе. Земља најборбенијих Срба и највећих русофила, серијом референдума чији исход су, уз спољну подршку, преломиле албанска и бошњачка мањина, претворена је у земљу службене србофобије и русофобије. Кулминација успјеха дуговјечне црногорске власти био је улазак у НАТО, па сада мањине траже да наплате услуга, из амбасаде САД већ држе лекције званичној Подгорици.

БЈРМ, која је нетом постала Сјеверна Македонија, у догледно вријеме постаће Источна Албанија јер македонски Албанци, баш као и Бошњаци, неће само свој дио, него цијелу земљу.

Вучић рече да ће након сусрета са Меркеловом и Макроном одмах на консултације са Путином и Сијем, а у Београду ће га дочекати Додик да подијеле одлуку да треба издржати, не попуштати и куповати вријеме. Невоља је, међутим, што САД мало инвестирају у привреду Србије и РС, а више у„кадрове“.

За ситне паре купе људе који много ваљају када аванзују.