СВИ КАО ЈЕДАН или Није ни Њему свеједно

Милош Милојевић

21:20 19.04.2019.

Прваци протестног поретка „1 од 5 милиона“ хтели су да из целе ствари изађу чиста образа и уз што мањи ризик. А свима је јасно да се нешто дешава. И није им свеједно. Па ни Њему.

„Добар је ТВ програм, добар нам је ТВ програм, одличан је ТВ програм, врло добар је ТВ програм, одличан је, врло добар, доста добар, само је досадан…“

Речи знаменитог Радована III могле би да послуже – као уосталом и многе друге, то што је Душан Ковачевић у међувремену политички застранио не значи да није био и остао гениј за познавање наших нарави – у нешто парафразираном облику да опишу громогласно најављивани суботњи протест опозиције којим је врхунио вишемесечни протестни покрет.

Показало се, а могло се и наслутити, да то што власт не зна шта опозиција смера не значи нужно да опозиција зна шта опозиција смера. Судећи по приказаном, прваци протестног поретка „1 од 5 милиона“ хтели су да из целе ствари – а ствар је, да подсетим, дуго најављивани масовни протест на коме је, по прегрејаним очекивањима, нешто требало да се деси – изађу чиста образа и уз што мањи ризик.

Отуда, ваљда, и изразито дуга листа говорника. Која као да је састављана у складу са вапајем Мирка Топаловића из биоскопске сале – „а сад мало она“. С тим да су овде очито многи чекали својих пет или мало више минута да се обрате публици од више десетина хиљада људи (не треба сумњати да је то ред величина). Да се не огрешимо, говорници су били углавном врло надахнути но, с обзиром да је листа говорника била дужа од десет имена, један део публике – ако искуство овог аутора колико-толико може да се универзализује –питао се шта нас снађе.

Да ни власти нису знале шта их чека могло се закључити из њихових паничних покушаја да предупреде било шта што би опозицији евентуално могло пасти на памет. Деловало је то као да контрабатирају непријатељску артиљерију а да немају појма где су противнички топови. Најављени штрајк глађу београдских и републичких дужносника, још раније најављивана журка испред зграде „Пинка“ и потом вожња Митровићевим камионом са снажним озвучењем дуж трасе демонстраната и најпосле упад напредњачких активиста у неколико зграда локалних управа где нису на власти деловали су – када се заједно узму – као напад панике.

Не треба о предводницима претесног скупа судити одвећ строго. Да је листа говорника била краћа, да после говора није уследила бесциљна протестна шетња већ један енергичан ход (да не кажем милитантно – марш) до неке од установа на које се односе захтеви, на памет по обичају пада РТС. И да је, уместо нове туре говора током које је недолично извиждан бивши председник Србије Борис Тадић, уследила кратка блокада наречене институције док се барем неки захтев демонстраната не усвоји ствари би, верујем, прошле далеко боље.

Ипак, има и назнака које охрабрују и које никако не смемо занемарити. Две се, чини ми се, односе на сам протестни скуп а две на шири контекст протестног покрета. Пођимо редом.

Прво, на скупу су се, поред градских фаца и рекреативних протестаната могли видети ликови које, подједнако ауторасистички, другосрбијанци и напредњачки пропагандисти описују као „навијаче“, „људе с кокардама“ и „руралне типове“. То су, да не дуљим, оне физиономије које, обичајно, пре очекујете на, моме срцу драгим, радикалским скуповима него тамо где говоре Сергеј Трифуновић и Чеда Чупић. То је добро, ако не и врло добро. Публика је и даље претежно грађаноидна али је барем мало прошарана споменутим елементом.

Друго, на скупу је прочитано писмо сјајног оца Ненада Илића и саопштење о Косову и Метохији. Додуше, било би боље да је отац Ненад лично говорио а не да се, у хомеинијевском стилу, његово обраћање чита окупљенима али ова маленкост не сме да засени кључну ствар која се олако занемарује – да је један изразито православни и српски политичко-друштвени дискурс пренет из херметичких кругова пред публику која му, сигурно једним својим делом, и није наклоњена. Сазнадосмо, захваљујући овом писму, да би неким Србима и православнима дражи био Вучић када цитира Лутера од, рецимо, светог владике Николаја који цитира Светог Саву. Или од древног архиепископа лично. Но, да не улазимо у мрачни домен психотерапије.

Свако ко је иоле упознат са унутрашњом динамиком онога што је сада у Србији против владајуће странке може да разуме колико је довијања потребно да се прогура једно овакво косовско-метохијско саопштење. Морамо признати да је пронационални део опозиционог покрета, често невичан у артикулацији кључне теме (о чему сам писао овде) ипак некако успео да прогура онако формулисани косовско-метохијски став коме се, у садашњим околностима, не може много шта приговорити.

Што се ширег контекста протестног покрета тиче ту су важне две ствари, једна која се односи на унутрашње слагање снага у опозицији и друга која се односи на распоред снага на целокупној политичког сцени.

Могло се приметити да се последњих недеља, а свакако од упада у РТС, протестни покрет може поделити на два дела – активистички грађаноидни и политички. Став према радикализацији протеста коју су најављивали и заговарали лидери Савеза за Србију је вододелница ове поделе. Изгледа да је – и срећом да је тако – одређену превагу однела политичка струја у односу на Твитер хор београдских очајних домаћица.

Но, ипак је најважније што је после четири месеца оформљено нешто што би се могло назвати кредибилном опозицијом. Када је протестни покрет отпочео пре више месеци и овај скроман али опипљив исход није био вероватан. Вишеминутни прилог о протестима на почетну РТС-овог „Дневника“, позивање опозиционих посланика Ђорђа Вукадиновића и Александре Јерков два-на-два гостују на РТС-у после дуге паузе и (одбијени) позив Маје Гојковић да парламентарна опозиција проговори коју о Косову мали су, ситни али реални уступци колико – до пре који дан – дехуманизованој и проказаној опозицији.

Јасно је свима да се нешто дешава. И није им свеједно. Па ни Њему.