Прочитај ми чланакТекст професора Филозофског факултета, Радоша Љушића који Вечерње новости нису хтеле да објаве
У Вашем листу објавили сте текст Љиљане Бегенишић „Са Филозофског пуцају у САНУ“ (7. април 2019.), у којем сам поменут више пута у нетачном и негативном контексту, те Вас молим да сходно Закону о информисању објавите овај мој деманти.
Сврстан сам у групу „другосрбијанске“ струје која прогони и потискује „националну“ струју на Одељењу за историју Филозофског факултета. Целог живота је мог оца Илију прогонио фашистички и комунистички режим као српског националисту, и због тога је робовао три пута (1941-1943, 1944, 1954). Од доласка на Филозофски факултет (1975) до ове године и мене је био оправдан глас овејаног српског националисте, да би ме сада оптуживали, уз подршку Вашег листа, да сам анационалан „другосрбијанац“, „натовац“ и „плаћеник“. Сви који ме познају знају да то није тачно.
Оптужен сам да учествујем у „прогону“ Мире Радојевић, Маје Николић и Небојше Шулетића, што такође није тачно. Јавно позивам наведене колеге, посебно Шулетића, кога сам с професором Војином Дабићем довео на факултет, да се огласе и наведу све примере прогона, али поуздане и с доказима. Наглашавам да сам само код колеге Шулетића био члан комисије која је писала реферат, док у случају Радојевић и Николић нисам био ни члан комисије и да је гласање на Одељењу за историју било тајно.
Тачно је да ми је радни стаж два пута продужаван, али по закону и универзитетским прописима, као и свим осталим колегама с мог факултета, не „некаквом акламацијом“ већ јавним гласањем, и не само мени. Нетачно је и крајње неблагонамерно да „скоро 20 година“ нисам одржао час студентима. После краткотрајног посланичког мандата постао сам директор Завода за уџбенике и ту дужност обављао од 2004. до 2008, а 2013. и 2014. године био сам директор Службеног гласника, такође у складу са законом о раду и универзитетским прописима: 90% у поменутим јавним предузећима а 10% на факултету. У међувремену (2008-2012), три и по године редовно сам држао наставу, као и после 2014. године, али више посвећен раду у Центру за српске студије, постдипломцима и докторандима. Да ли је могуће да ваши саговорници наводе овај сасвим нетачан податак, а Ваша га новинарка преноси и не проверавајући његову истинитост? Особа која не ради „скоро 20 година“ морала би да добије отказ, а мени је, као што сам изнео, продужен радни однос два пута.
Када је реч о „обавештајној служби“, написао сам текст „Зашто сам одбио да радим за државну безбедност“, НИН, 7. јун 2018, па пошто је јавности доступан, свако заинтересован може се лако обавестити о овом болном проблему на Филозофском факултету од 1968. године.
Од поменута три случаја, „прогон Мире Радојевић“ је најтежи, каже академик Љубодраг Димић. Ево зашто. Мира Радојевић је изабрана за дописног члана САНУ као ванредни професор, што је био преседан. Како неко може бити „особа врхунског квалитета“ и „угледни научник“ који је зашао добрано у 60. годину (рођена 1959) а још је у звању ванредног професора? Овај погрешан избор Академије требало је исправити што бржим њеним именовањем за редовног професора. У тој журби настала је њена спорна књига Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941. Први том. Од југословенске идеје до југословенске државе, СКЗ, Београд 2019. О тој књизи написао сам критику Недаровити селективни преписивач, Филозофски факултет, Београд 2019, стр. 41. Оба дела доступна су стручној јавности, која ће, надам се, дати о њима своје мишљење.
Ваша новинарка је два пута дала моју изјаву, и у претходном тексту (2. март) и у овом, сасвим коректно. Али, зашто је два пута навела исту изјаву, зар ме није могла упитати, пишући други текст, како сам успео да опстанем на Филозофском факултету „скоро 20 година“ а да не држим наставу?
Стање на Филозофском факултету је поодавно очајно. Филозофски факултет је био и у тежим кризама, па је управа знала да решава проблеме и имала храбрости да изађе у јавност. Молим управу факултета да о томе проговори и одазове се на захтев Ваше новинарке и да изјаву, по својој савести. Усуђујем се да позовем Ректорат и Министарство просвете да пошаљу надлежне личности да извиде стање и донесу решење о томе да ли постоје прогони или не постоје, да ли је реч о легалним или нелегалним изборима доцената и професора Филозофског факултета?
Аутор је професор Универзитета у Београду
Апел професора
Позивајући се на Закон о информисању, молимо Вас да објавите одговор проф. др Радоша ЛЈушића на текст под називом „Са Филозофског пуцају у САНУ“, који је објављен у Вечерњим новостима 7. априла 2019. године, зато што се тим одговором штите и интереси нас ниже потписаних. Редовни професори – Радивој Радић, Синиша Мишић, Никола Самарџић, Влада Станковић, Милош Јагодић, Дубравка Стојановић, Татјана Суботин Голубовић.
Љушић није наставник већ пословни човек
Поводом текста Радоша Љушића „Неистине о прогонима и мом раду“ (Данас, 14. април)
У чланку под насловом „Неистине о прогонима и мом раду“ Радош Љушић ме је јавно позвао да се огласим и наведем примере његовог учешћа у прогону чланова Одељења за историју, „али поуздане и с доказима“.
Пошто немам воље да се с Љушићем упуштам у лажна надмудривања и поновна доказивања ствари, које су више пута доказане и предочене академској јавности, указао бих овом приликом на три појаве, којима су Љушић и интересна група чији је он део урушили углед Одељења за историју и одузели му идентитет историографске школе.
Прва појава су лоши манири у комуникацији с члановима академске заједнице. Љушић је илустровао ову појаву када је рекао да Мира Радојевић није „угледан научник“, будући да је „зашла добрано у 60. годину (рођена 1959), а још је у звању ванредног професора“.
Овакав вид јавног изражавања некада би био схваћен као последица лошег васпитања. Данас је, међутим, то део уобичајеног опхођења на Одељењу за историју, где су моје колегинице и колеге свакодневно изложене сличним, а неретко и горим облицима вербалног злостављања.
Друга појава је непрофесионалан однос појединих професора према настави и образовању студената и ученика средњих школа.
Чињеница да Љушић дуги низ година не држи часове на основним студијама историје није наведена као разлог да он буде отпуштен с посла, већ као доказ да њега образовање младих људи не занима. Тек се у светлу овога сазнања могу разумети његове изјаве о томе да наставнички позив представља „власт“, „владање“ или „уносно занимање“. Љушићеви школски уџбеници су лошег квалитета управо због тога што их није писао наставник, већ пословни човек.
Мотив за бављење овим послом објаснио је у изјави, коју је као директор Завода за уџбенике дао Политици 4. ИX 2008. Приметио је тада да у Србији има 650.000 основаца, а да комплет књига за један разред у просеку стаје 100 евра.
„Када одбијете трошкове штампања, ауторских права, помоћних стручњака, пореза држави и других ‘крупних ситница’, добијете лепу цифру која вам даје мотив да и догодине радите тај посао.“
Најлошија од свих Љушићевих књига је уџбеник за трећи разред гимназије „Историја 3“, који се користи као основна литература за припрему пријемног испита на Филозофском факултету. Прва два издања Љушић је објавио 2007. и 2008.
Тиме је прекршио Закон о уџбеницима из 2006, јер као директор Завода у раздобљу од 2004. до 2008. није смео да штампа књигу у овом јавном предузећу. Потом је 2008. основао породичну фирму „Фреска“, и ту објавио још пет или шест издања спорне књиге.
Иако је „Историја 3“ неуко написана и садржи обиље фактографских грешака и озбиљних методолошких пропуста, надлежно министарство је на препоруку стручног рецензента Сузане Рајић одобрило њену употребу у настави. На тај начин је ЛЈушићева фирма остварила знатну материјалну добит, а генерацијама ђака и систему образовања у Србији нанесена је велика штета.
Трећа појава је несавесно вођење кадровске политике.
На избор наставника на Одељењу за историју већ извесно време не утичу ни потребе наставног процеса ни педагошки и научни квалитети кандидата. Уместо тога, кључни чиниоци су однос кандидата према САНУ (нужно је да буде негативан!) и лојалност према извесном броју наставника у звању редовних професора, којима савест допушта да хладнокрвно униште академску каријеру кандидата опструкцијом изборног процеса.
Као наставници који су спремни да униште каријере својих колега, на Одељењу за историју су се до сада највише истакли: Радош Љушић, Влада Станковић, Никола Самарџић, Синиша Мишић, Радивој Радић, Сузана Рајић и Милош Јагодић. НЈихове досадашње жртве били су: Александар Фотић, Ђорђе Бубало, Жарко Петковић, Милош Ковић, Маја Николић и Мира Радојевић.
С тим су у вези и „акламације“ и „обавештајне службе“, које помиње Љушић у наведеном чланку. Прошле године, наиме, када је вођена процедура за продужење радног односа за десетак професора који су стекли право на старосну пензију, Веће Филозофског факултета је спречено да се изјасни о Љушићевом случају.
То је учињено под изговором да су се у процедуру умешале неке обавештајне структуре, које су угрозиле законитост рада факултета. Случај је, наводно, био пријављен полицији, а Веће је обавештено да неке колеге узнемирава сумњива особа по имену Младен.
Тражено је да се о Љушићевом случају уопште не гласа, већ да се одлука о продужењу његовог уговора донесе „акламацијом“. Напослетку се о свим кандидатима гласало „у пакету“, па је Већу ускраћена могућност да се о Љушићу изјасни негативно.
По окончању процедуре овај узбудљиви случај више ниједном није поменут на Већу, а причу о „Младену“ Љушић је овековечио у гостовању на ТВ Прва 4. В 2018. Тада је, између осталог, изјавио да је Филозофски факултет „под контролом државе“ и да „смета држави“, јер су се његови студенти и наставници „увек бунили против државе“.
Да ли је ово заиста био прогон или још једно срамоћење Филозофског факултета у јавности, нека читаоци процене сами.
Доц. др Небојша Шулетић
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
