Прочитај ми чланакИако је сваки већи снег, киша и ветар био разлог да многи помисле „овог пута људи неће доћи на протест „Један од пет милиона““, грађани у бунту су били јачи и изненађујуће истрајни у исказивању незадовољства начином на који се влада овом земљом.
Готово четири и по месеца грађани протестују против власти на улицама широм Србије. То, чини се, није очекивала ни опозиција која је иницирала окупљања, а ни власт. Власт је напротив у почетку, могуће и убудуће, својим поступцима само распаљивала ватру жарког противљења и учинила да сада мора добро да размисли о сваком свом поступку не би ли надмудрила опозицију и умирила своје присталице.
Највећи протести грађана и опозиције од доласка на власт Српске напредне странке почели су 30. новембра 2018. у Крушевцу под називом „Стоп крвавим кошуљама“. Непосредан повод за протесте у Крушевцу био је 23. новембар, када је група младића напала једног од лидера Свеза за Србију Борка Стефановића и његове колеге, који су пошли на трибину Савеза за Србију.
Стефановићева кошуља на коју се сливала крв с ударене главе била је инспирација за прву поруку грађана који су у Крушевцу демонстрирали против насиља. Већ следеће суботе 8. децембра први масован протест одржан је и у Београду. Организатори су били незадовољни грађани, док им је опозиција из Савеза за Србију пружала логистичку, техничку и новчану помоћ. Такав однос политичара и грађана у протесту пласиран је у јавност, која је то већином прихватила, али је увек постојала свест да иза свега стоје политичари, понајвише оснивач и идејни творац Савеза Драган Ђилас.
Прва велика протестна прича је забрана да се окупљенима у Београду на првом скупу обрате глумица Мирјана Карановић и кошаркашки тренер Душан Вујошевић, с образложењем да би због њиховог обраћања могло да дође до сукоба. Да ли су инциденти заиста били могући никада нећемо сазнати, али многима је већ тада било јасно да је утицај представника Двери у организацији протеста итекако велики.
Масовност демонстрација је, чини се, унервозила власт. Неконтролисано и зачуђујуће несмотрено, с осећајем да му нико ништа не може, реаговао је и председник државе Александар Вучић, који је изјавио да неће испунити ниједан захтев опозиције, па макар изашло и пет милиона људи на улице. Од тог момента протести су почели да се шире Србијом, управо под називом „Један од пет милиона“. Сада се, из седмице у седмицу одржавају у готово 100 градова и општина.
У шетњама од самог почетак учествују и опозициони политичари који нису формално у Савезу за Србију. Протест је одмах имао карактер грађанског иако су лидери Савеза били у првим редовима шетње. На првим окупљањима у Београду емитован је микс из прилога/извештаја новинарке Студија Б Барбаре Животић, у коме она након завршетка демонстрација објашњава да се окупило мало људи и да су спремни на „линч, силовање, насиље“.
СТРАНИ МЕДИЈИ о опозиционим демонстрацијама у Београду https://t.co/HAGIvxvnNX
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 14, 2019
Демонстранти нису носили страначке заставе, али је било застава Србије, геј заједнице, као и појединих група које су се придружиле зачељу колоне, попут такозваног Левог блока, који се касније повукао из протеста. Говорници су били углавном нестраначке личности, а највише је у Београду и другим градовима обраћања имао познати глумац Бранислав Трифуновић, затим музичар Марко Шелић Марчело, писац Марко Видојковић…
Покрет слободних грађана, формално се није придружио протестима, али чланови јесу учествовали у шетњама, све до 26. јануара, када је за новог лидера изабран познати глумац Сергеј Трифуновић, након што се у децембру Саша Јанковић повукао из ПСГ.
Политичаре из првих редова протеста склања Бранислав Трифуновић, који им поручује да им није место на камиону, односно да они не треба да говоре на протестима већ да понуде свој план рада. Већ следеће недеље политичари су шетали при зачељу колоне, а убрзо затим више опозиционих странака је на иницијативу Савеза за Србију, потписало у фебруару програмски текст Споразум са народом, у којем се наводе циљеви опозиционе борбе и рада.
Наставници Филозофског факултета БУ први су у заједничком писму дали јавну подршку протестима. Њих 105, а потом су то учинили многи из академске заједнице – број потписа премашио је хиљаду и по. Сем потписима, протестима су се организованим шетњама придружили и студенти више факултета у Београду, међу њима први Факултета политичких наука.
Друга велика прича, која је власти добро послужила за манипулацију неупућених, су вешала која је на једном од фебруарских окупљања у Београду носио малолетник. Он је убрзо ухапшен и после неколико дана проведених у притвору пуштен након најаве да ће његова мајка говорити на Платоу испред Филозофског факултета где је место окупљања. Медији блиски власти и највиши функционери власти макету вешала означили су као симбол насиља и те приче о насилној опозицији се власт чврсто држи и сада.
После три месеца шетње, када је ентузијазам грађана већ знатно опао, али су и даље шетали, букнула је варница која је изненадила све. Улазак демонстраната у зграду Радио телевизије Србије. Однос РТС као јавног сервиса према демонстрацијама био је једна од главних узрока грађанског незадовољства. Зато су шетње у Београду увек пролазиле поред те зграде на коју су демонстранти сваки пут лепили на стотине налепница које су исказивале протест због криве слике коју јавности нуди Јавни сервис.
Од тог 16. марта креће убрзан и непланиран развој изнуђених догађаја и за опозицију и за власт. Лидер Двери Бошко Обрадовић и група демонстраната, кажу непланирано, улази у РТС. За њим то ради и Ђилас. Траже да буду гости Дневника и кажу своју страну приче. Након пар сати боравка у згради полиција их избацује испред. Упркос позивима Београђанима да се у великом броју окупе испред РТС, протест се свео на пар стотина људи те није било могуће остати испред РТС преко ноћи.
Грађани се позивају да сутрадан дођу испред зграде Председништва на ванредну конференцију за новинаре коју је заказао председник лично. Свима је тада јасно да је грудва са врха брега почела да се спушта. Опозиција је добила предност, власт мора брзо да реагује. Пар хиљада људи долази испред Председништва, испред којег је Обрадовић поново доминира. Сви лидери Савеза из последњих редова шетње пењу се на „забрањени камион“ и говоре пред масом која чека упутства.
Тада се види неспремност, можда чак и незнање опозиције, која дозвољава власти да преузме иницијативу. Иако је речено да ће председник бити „држан у заточеништву“ од тога се одустаје и одлази до полицијске станице 29. новембар јер стижу вести да је малолетник ухапшен због упада у РТС. Тог дана по Закону о сузбијању нереда на спортским манифестацијама и борби против хулигана приведено је и осуђено осморо демонстранта.
Међу њима и један учесник 4. године Филолошке гимназије, као и два члана сатирично политичко музичког удружења Покрет уједињених фантома. Уместо опозиције, власти сутрадан удар задају гимназијалци Филолошке гимназије који излазе на улицу и траже пуштање њиховог друга. Власт у лику председника који најављује аболицију попушта, али и даље не одустаје од приче о насилништву протеста.
Протести су наредних викенда настављени праћени напетостима и ишчекивањем нових хапшења. Међутим, упркос званичној најави организатора, демонстранти 6. априла нису отишли пред зграду провладине ТВ Пинк. Уместо тога седморица лидера СЗС појавила су се пола сата пре заказаног протеста и положила испред зграде венац за убијеног косовског политичара Оливера Ивановића.
Прича о великом опозиционом скупу започела је уочи 9. марта када су се појавиле спекулације да би демонстранти из свих градова требало тог дана да се окупе у главном граду. Тога није било, али је потпредседник Народне странке Синиша Ковачевић предложио да то буде 9. мај.
Како је мај далеко, лидери Савеза одлучили су се за 13. април. На заказан термин опозиције одмах је и власт одговорила заказивањем својих контрамитинга у Вучићевој кампањи „Будућност Србије“, која је директна реакција на демонстрације. Напредњаци су најавили скуп у Новом Саду 12. априла и 19. у Београду. Али су окупљање у Новом Саду ипак померили с образложењем да паметнији попушта, иако је свима било јасно да постоји велика могућност да дође до нереда.
Последња у низу игара надмудривања власти и опозиције је најављени штрајк глађу министра одбране и заменика градоначелника на вест да би опозиција могла на то да се одлучи.
Градови у протесту
Током недеље своје незадовољство грађани окупљањима и шетњама централним улицама суботом исказују у Београду, Крагујевцу, Брусу, Суботици, и у још 20 градова и општина. Суботом се група демонстраната окупља и у месту Партеш на Косову. Највише се протестује петком. У Нишу, Новом Саду, Крушевцу, Чачку, Вршцу, и још 34 места.
Четвртком се демонстранти окупљају у Куршумлији, Зрењанину, Тополи, Књажевцу, Обреновцу, Темерину, Неготину, Прибоју и Трстенику. На улице Сенте, Мајданпека, Костолца, Пријепоља излази се средом. А уторком у Косовској Митровици и Кладову. Понедељак је резервисан за Нову Варош, Пећинце и Оџаке. И дијаспора се прикључила окупљањем у Прагу, Бечу, Берлину и Чикагу.
Борба бројкама
Мерење броја учесника, односно проток демонстраната у шетњи, постало је и вид политичке борбе. По угледу на француску власт која пребројава демонстранте „Жуте прслуке“ и која тврди да је најмасовније било окупљање у новембру када је демонстрирало 282.000 људи, и власт у Србији барата бројем окупљених као видом политичке борбе. Александар Вучић наставио је у месецима који су уследили да даје број изашлих на демонстрације у појединим градовима Србије истичући малобројност, нарочито у односу на његову кампању „Будућност Србије“.
Организатори окупљања у политичком крилу Савеза за Србију на почетку протеста давали су своје процене броја окупљених, док се медији који нису под контролом власти у извештавању упадљиво суздржавају од одређене цифре. Завладало је правило да се бројност описује као „упадљиво више него раније“, „мање него претходни пут, и слично“. Оно што је видљиво је да број демонстраната у шетњи у Београду не пада испод пет хиљада, што је за Србију довољна мера за један политички скуп.
Захтеви
Захтеви протеста на почетку били су сврстани у три групе. Прва – откривање налогодаваца и нападача на Борка Стефановића, откривање налогодаваца и нападача на новинара Милана Јовановића из Гроцке, откривање налогодаваца и убица Оливера Ивановића, смена министра унутрашњих послова Небојше Стефановића.
Друга – слобода медија, где се тражило објективно извештавање РТС-а о протесту, пет минута на Јавном сервису за организаторе протеста, једнаку заступљеност политичких актера на јавном сервису, смене директора јавног сервиса Драгана Бујошевића и уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића. Трећа су биле оставке министра полиције и здравља Небојше Стефановића и Златибора Лончара.
Четврто је објављивање плана за Косово. Од марта међутим, када лидери Савеза за Србију учестало постају говорници на демонстрацијама, траже се оставке председника Александра Вучића, премијерке Ане Брнабић и председнице Скупштине Маје Гојковић и расписивање избора у фер и демократским условима.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
