Прочитај ми чланакЉуди углавном нису вољни да уложе време и труд у проверу тачности својих сећања, а ваше памћење вероватно није тако добро као што мислите да јесте.
Ми се ослањамо на наша сећања не само за дељење прича са пријатељима или учење из наших прошлих искустава, већ и за кључне ствари као што је стварање осећаја личног идентитета.
Ипак, докази показују да наше памћење није толико доследно колико бисмо желели да верујемо. Што је још горе, ми смо често криви за промену чињеница и додавање лажних детаља у наше успомене, а да то ни не схватамо.
Да бисте разумели како памћење ради размислите о “глувим телефонима”, игри у којој једна особа шапуће поруку особи поред, која је прослеђује следећој особи и тако до последње особе.
Сваки пут када се порука пренесе може се десити да је човек погрешно чује или схвати, па ће се неминовно изменити садржај. Временом се порука може веома разликовати од оригинала.
Исто се може догодити и нашим успоменама.
Постоји безброј разлога због којих се мале грешке или украси могу догодити сваки пут кад се присетимо прошлих догађаја, од онога за шта верујемо да је истинито или што је истина, до онога што нам је неко други рекао о догађају, или онога што желимо да та особа мисли. И кад год да се то догоди, има дугорочне ефекте на то како ћемо се сетити те успомене у будућности.
На пример, приповедање, када своје успомене описујемо другим људима, користимо уметничку дозволу да причу испричамо другачије, зависно од тога ко слуша. Можемо да се запитамо да ли је од виталног значаја да се чињенице исправе или само желимо да се слушалац насмеје. И можемо да променимо детаље приче у зависности од ставова слушатеља или његове политичке оријентације.
Истраживање показује да, када другачије опишемо нашу меморију различитим публикама, то није само порука која се мења, понекад је то и сама меморија. Ово је познато као “ефекат подешавања слушалаца”.
У једној студији о ефекту подешавања публике, учесници су гледали видео-снимак борбе у бару. У видео-снимку, два алкохолисана мушкарца се физички сукобљавају након што се један мушкарац препире са својим пријатељем, а други види да његов омиљени фудбалски тим губи утакмицу.
Учесници су подељени у две групе. Једној је речено да странац није волео једног од два мушкарца на видео-снимку. Другој групи је речено да странац воли тог истог борца. Није изненађујуће да су ове додатне информације обликовале начин на који су људи описивали видео-снимак странцу. Учесници су дали више негативних одговора о понашању борца ако су веровали да га странац не воли.
Што је још важније, на начин на који су људи касније испричали своју причу утицало је њихово сећање на понашања мушкараца из туче. Када су учесници касније покушали да се сете борбе на неутралан, непристрасан начин, две групе су и даље давале донекле различита мишљења о ономе што се догодило, одражавајући став њихове изворне публике. У извесној мери, приче ових учесника су постале њихова сећања.
Такви резултати нам показују да се наша сећања могу мењати спонтано током времена, као производ како, када и зашто приступамо њима. У ствари, понекад једноставно проба меморије може бити управо оно што је чини подложном променама. Ово је познато као “сугестивност побољшана дохватом”.
У типичној студији о овом ефекту, учесници су гледали кратак филм, а затим су неколико дана касније направили тест меморије.
Током дана између гледања филма и завршног теста догодиле су се још две ствари. Прво, половина учесника је прошла тест меморије на пракси. Друго, сви учесници су добили опис филма за читање, који је садржао неке лажне детаље. Циљ ових студија је био да се види колико ће лажних детаља на крају репродуковати у завршном тесту памћења.
Стотине студија већ показују да ће људи несвесно додати лажне детаље попут ових у своја сећања. Али ове студије су пронашле нешто још фасцинантније. Учесници који су прошли тест меморије за вежбу непосредно пре читања лажних информација, вероватније ће ову лажну информацију репродуковати у завршном тесту меморије.
Једна теорија је да проба наших успомена на прошле догађаје може привремено учинити та сећања исправним. Другим речима, проналажење меморије може бити помало као извлачење сладоледа из замрзивача и остављање на директном сунцу неко време. До тренутка када се наше сећање врати у замрзивач, могло би природно да постане мало изобличено, поготово ако се неко у међувремену уплео у то.
Ово нас учи много о томе како се наша сећања формирају и похрањују. И могли би нас навести да се запитамо колико су се наше најскупље успомене промениле од првог пута када смо их запамтили.
Истраживања показују да људи углавном нису вољни да уложе време и труд у проверу тачности својих сећања.
Али да ли сте икада открили неке мале или велике промене које су се десиле, мало је вероватно да је ваша драгоцена меморија 100% тачна. Сећање је ипак чин приповедања. И наша сећања су увек поуздана само као најновија прича коју смо сами себи испричали.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
