Прочитај ми чланакУ јуну 2019. године навршиће се 20 година од краја НАТО агресије на СР Југославију. Нелегална агресија окончана је враћањем на сцену међународног права, у облику Резолуције 1244 Савета безбедности УН, која је и данас на снази. У протеклих 20 година, западне силе су на све начине покушавале да релативизују и, евентуално, пониште Резолуцију 1244, што непоштовањем сопствених обавеза, попут обавезе расформирања било какве оружане силе косовско-метохијских Арбанаса, што охрабривањем, односно подстицањем тих истих Арбанаса на кршења Резолуције, све до једностраног проглашења независности у фебруару 2008. године.
С друге стране, српска страна није до сада, ни у једном саставу, искористила могућности које Резолуција 1244 пружа, нити инсистирала на свим правима које она обезбеђује држави Србији. Укупан резултат је стање које имамо данас. Тзв. Косово је и даље провизоријум, чардак ни на небу ни на земљи, најсиромашнија, најкорумпиранија, најкриминализованија и најбесправнија средина у данашњој Европи. Српски народ на Косову и Метохији је угроженији него икад у последњих 20 година, а Арбанаси беже с Косова и из Метохије главом без обзира. Шта је решење, и да ли се о „решењу“ уопште може – и треба – говорити?
Академик Часлав Оцић
Очигледно је да с друге, приштинске, стране нема адекватних саговорника и да их у скорије време неће ни бити. Између осталог, због тога што je утицај криминогено-мафијашких – глобално умрежених – кругова огроман, а екстремни су индукована мржња и нетрпељивост према Србима и Србији међу њиховим доминантним „елитама“ (регрутованим управо из таквих „контроверзних“ кругова). То, међутим, не значи да српска страна треба једноставно да слегне раменима и да пасивно чека док се неко конструктиван не појави са супарничке стране. Пропаст садашњег формата преговора не значи да се направио неки вакуум, нити да је све што је претходило том слому нужно поништено и неважеће. Напротив, и логички и формално, садашњи неуспех нужно води враћању на почетно стање, а то је, на међународном плану, Резолуција 1244, а на унутрашњем – Устав Србије. Ни мање ни више од тога.
Сада се Србији отвара прилика за нови почетак – који заправо представља повратак на једино чврсто тло које нам је под ногама: међународно и домаће право. Међутим, било би пожељно да повратак на старо буде праћен и новим – јединим логичним, легитимним и легалним – приступом: строгим инсистирањем на поштовању управо ова два акта. То је једино што Србија у протеклих 20 година није покушала. Не на речима, већ у пракси. И могао би се понудити убедљив аргумент да је то један од разлога за садашње лоше стање ствари на овом пољу.
Дакле, чини се да је дошло време да, ако се већ Србија речима позива на Резолуцију 1244, она коначно почне да доследно и упорно инсистира на њеном испуњавању, на кључним тачкама: 1. повратак свих избеглих, расељених и насилно протераних од јуна 1999. до данас, 2. повратак оружаних снага Србије и граничара у броју прописаном у Резолуцији 1244, 3. безусловно расформирање тзв. Војске Косова и сродних оружаних формација (пре свега, ОВК која се неразоружана, у потаји, трансформише у новију верзију хрватског ЗНГ).
Наравно, ово би било праћено и одбраном српског суверенитета и држављана Србије где год то нису у стању да учине међународни фактори који су за то задужени, уз релативизацију свих „граница“ које су постављене између Косова и Метохије и остатка Србије, с обзиром на то да Србија не признаје тзв. Косово као независну државу. Јер, евентуално „замрзавање конфликта“ нипошто не подразумева и замрзавање деловања државе Србије, у складу с домаћим и међународним правом. У том смислу, могу се понудити и убедљиви аргументи да је управо недостатак оваквог понашања државе Србије и охрабрио приштинску страну на повлачење разних једностраних, дестабилизирајућих потеза.
Што се тиче разговора о „суштинској аутономији“ која је предвиђена и Резолуцијом 1244 и Уставом Србије, пре почетка било каквих разговора, Србија је дужна да инсистира на истовременом попису становништва у Србији, Македонији, Црној Гори и Албанији, да би се, коначно, прецизно утврдио број етничких Арбанаса на Косову и Метохији. Тај попис би био под међународним надзором комисије састављене од експерата из земаља сталних чланица СБ УН. Тек прецизним увидом у демографско стање на терену било би могуће покренути иоле смислене преговоре о обиму и степену „суштинске аутономије“.
Врло је вероватно, готово сигурно, да друга страна и њени ментори неће прихватити ни једно од горепоменутих, правно беспрекорно утемељених ставова. Али то, по први пут, не треба да буде проблем Србије него њихов проблем. Србија није дужна да попушта онима чији једини аргументи леже у топузу и непоштовању права, што домаћег, што међународног. Уз то, Србија има не само право на својој страни, већ и савезнике какве није, услед постојања једнополарне хегемоније, могла да има пре 20 година. Никад нема оправдања за добровољно пристајање на наметнуто неправо, а понајмање сада.
Није сваки проблем „решив“, нити носи императив „коначног решавања“. То се, на крају, коси и са самим животом, који никад не нуди „коначна решења“ после којих ће сви мирно и сложно одјахати према залазећем сунцу. Једина истинска реалност коју нам нуди историјско искуство јесте да српско-арбанашко непријатељство није од јуче, да има карактеристике вишевековног, трајног и можда неразрешивог сукоба, без обзира на разна привремена „примирја“ постизана током векова. Ово није ништа трагично нити специфично само за Србе и Арбанасе. Поготово у данашњем времену, где се цео послератни светски поредак и на њему заснована савезништва и аранжмани силовито руше пред нашим очима. Свет не улази, нажалост, у мирније луке, већ у бурно конфликтно раздобље, у којем ће доћи до нових прегруписавања, и нових односа снага. Једини начин опстанка и евентуалног напретка у таквој ситуацији јесте чврсто заступање сопствених интереса и трезвен поглед на намере других.
Будућност припада онима који се за њу припремају.
Сврха овог зборника је да понуди Србији исполински снажну и чврсту подлогу неспорних чињеница повезаних с Косовом и Метохијом. На том фундаменту она може да гради своје позиције и крене у нову борбу за своје националне и цивилизацијске интересе, који, разуме се, нису нужно омеђени административним границама АП Косова и Метохије – али су нераскидиво повезани с Косовом и Метохијом, темељом српског идентитета. Држава која дозволи да јој се на основу неправа и насиља нешто отме, која се добровољно одриче сопствених интереса и тапија – неће још дуго бити држава. У том смислу, Косово и Метохија залог је наше државности и наше будућности. Овај Зборник је једно од оруђа која ће нам бити потребна у борби која следи, а која је, по природи овог света, по речима бесмртног Владике Петра Петровића II Његоша – непрестана.
Завршни део Зборника радова с разговора за округлим столом у Одбору за економске науке САНУ вођених на скуповима Одбора и електронским путем у октобру и новембру 2018. године, а који ускоро излази из штампе под насловом.
КОСОВСКА ВЕРТИКАЛА ИЛИ НЕОКОЛОНИЈАЛНА ХОРИЗОНТАЛА?
ДЕМОГРАФСКИ, ЕКОНОМСКИ, СОЦИЈАЛНИ, ПРАВНИ, ГЕОПОЛИТИЧКИ И ЕКОЛОШКИ
АСПЕКТИ КОСОВСКОМЕТОХИЈСКОГ ПИТАЊА
Уредник – Академик ЧАСЛАВ ОЦИЋ
С А Д Р Ж А Ј З Б О Р Н И К А
Часлав Оцић, Косово као res extra commercium и алхемија колонизације ♦ Гојко Рикаловић и Дејан Молнар, (Не)успех евроатлантистичког state formation пројекта: демографске, економске, социјалне и еколошке промене на Косову и Метохији у прве две деценије 21. века ♦ Миленко Џелетовић и Бојан Димитријевић, Економска (не)одрживост Косова и Метохије и њене последице у светлу решавања статуса КИМ ♦ Слободан Вујић, Минерално-сировински комплекс Косова и Метохије, ♦ Драгослав Словић, Косовски дугови и власничка права српских инвеститора ♦ Миодраг Скулић, Друштвена предузећа на Косову и Метохији 1990. годинe ♦ Сандра Давидовић, Приватизација друштвених предузећа као део међународног процеса изградње државе на Косову и Метохији ♦ Душан Пророковић, Косовско питање као спољнополитички ресурс Републике Србије у ери мултиполарности ♦ Живадин Јовановић, Резолуција 1244: гарант светског мира ♦ Александар Павић, Саветодавно мишљење МСП није „ставило печат“ на независност тзв. државе Косово: напротив! ♦ Дејан Мировић, Десет година примене ССП између ЕУ и Републике Србије ♦ Бранко Павловић, Бриселски споразум ♦ Мирчета Вемић и Сузана Ловић, Европске карте Косова и Метохије кao примарног језгра Старе Србије од 16. до 20. века ♦ Бојан Драшковић, Империја ствара нову нацију ♦ Миломир Степић, Српски геополитички императиви у контексту глобалних промена: Косово и Метохија ♦ Синиша Боровић, Косово и Метохија: Делфи метод у дефинисању српске стратегије ♦ Часлав Оцић, Косово и Метохија: међународни мултидисциплинарни истраживачки пројект ♦ Косово и Метохија 20 година после НАТО агресије: пресек стања и препоруке.
Председник САНУ академик Владимир С. Костић покушава да спречи штампање овог Зборника. Ако он у томе успе (што је врло вероватно, јер га у томе подржавају чланови Извршног одбора Председништва САНУ и академик Коста Чавошки) Зборник ће објавити други издавач. Уз образложење зашто то не чини САНУ.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
