Прочитај ми чланакПредседник Председништва БиХ и лидер Срба у Босни Милорад Додик у ексклузивном интервјуу за Еспресо открива да ли је и даље за уједињеје Републике Српске и Србије, шта мисли о Сарајеву, у каквим је односима са председником Србије Александром Вучићем, ка ои да ли уводи полицијску државу и у каквим је данас односима са страним амбасадорима.
Милорад Додик угостио је новинаре у новој згради Владе Републике Српске у Бањалуци, а том приликом нацртао нам је и мапу српске државе која ће, како каже једнога дана постати реалност, а у њу улази Република Српска, Србија, па чак и делови Црне Горе.
Прошло је 5 месеци од како сте председник Председништва БиХ, хајде да почнемо од тога шта се променило у Сарајеву Вашим доласком?
– Променили смо односе и ова криза може се тумачити тиме да је то продуцт страха пре свега бошњачке елите која жели да има тамо подобне Србе. Одједном, сад се суочавају тамо с људима који нису баш спремни да тако раде, јер имају свој став. Они према њиховим проценама имају већу енергију и чак изборни потенцијал. Ја сам добио највећи број гласова од свих њих који су тамо у Председништву. Моја партија односно екипа око моје партије направила је највећу српску већину на нивоу БиХ, мислим од кад постоји БиХ. То значи да од 5 посланика у Дому народа, чија је моћ велика и ниједна одлука на парламенту у представничком дому не може проћи ако не добије потврду Дома народа, а то даље значи да тих пет посланика одлучује о судбини сваке одлуке и закона на нивоу БиХ. Од тих 5 посланика, 4 је из моје партије. То се никад није десило и тиме се некако доскочило странцима који су рекли да је од 5 већина, проста већина 4 и то је остало тако записано, не може се изменити. Ми смо због тога стално имали проблем јер је Српска делегација била увек састављена из неколико политичких странака. Сада ево имамо тих 4 који апсолутно одлучују о свему из СНСД. То су те промене које они не могу да сваре и праве свакакве опструкције. Њима су најподобнији они који су и до сада били там ои зато сад покушавају да их одрже тамо што је могуће више како би потрошили неки наш мандате. Оно што ја с друге стране чиним као Преседавајући Председништва БиХ је да пошаљем поруку да треба неке ствари да урадимо.
Које су то ствари?
– Например роминг БиХ, зато што је то блокирао БХ Телеком из Сарајева јер је одбио да потпише споразум о јефтинијем ромингу као предуслов за самањење и коначно укидање цене роминга ис а земљама Западне Европе. То је постао озбиљан проблем. ОНда смо сели у Председништву и ја сам инсистирао на доношењу те одлуке, обавестио сам јавност ко то неће. Тако да су неки под притиском јавности морал ии ти да прихвате и ево јуче је у Београду потписан Споразум о регионалном ромингу и већ од 01.07. је 27 одсто јефтинији роминг, а до краја године то ће бити готово укинуто, а за две године и са ЕУ. Тако да правимо тако неке помаке. Знате, БиХ је земља створена да би се неке Западни, недовршени политичари или они који тек крећу каријеру покушали да се вежбају ту. Зато БиХ делује потпуно, потпуно парализована, што се тиче локалних политичких елита, а онда, наравно дођемо ми из Бањалуке и српског народа и променимо тај однос.
Како?
– Знате, за нас амбассадор који се појави негде уопште није важан као што је то био случај раније. Они су одлучивали о свему, скупе се амбасадори западних земаља и онда одлуче шта треба да се уради и онда притисну. Ако нећете то да урадите високи председник вас смени. У тим околностима, ми смо преживели, један од озбиљних успеха у политици коју ја осећам јесте што смо у немогућим условима успели да преживи Република Српска. Њој је било намењено да буде девастирана и да буде сведена на нулу и празну љуштуру. Дакле, читава политичка и војна елита у рату и после рата је била поништавана, једни због учешћа у рату, а други због наводних криминалних активности, чак су и мене ту сврставали и прогањали. Међутим, видим да задњих година нико ништа о томе не говори. Одједном сам постао Марија девице што се тога тиче. Углавном успели смо све то да преживимо, ево данас сте овде у Бањалуци у центру власти Републике Српске, у Влади… Ово је направљено за време мог мандата. Данас смо водећи фацтор у БиХ у њој се не може ниједна одлука донети без Милорада Додика и његове политичке структуре. То је оно што ја зовем политичка презентација у Сарајеву.
Поменули сте амбасадоре, често је Милорад Додик био на њиховом удару, како сада стоје ствари по том питању, када сте председник Председништва БиХ?
– Једнако, а можда ме ћак и још више не воле. Ја сам победио овде опозицију, а тамо њих. Добио сам највећи број гласова за члана Председништва БиХ од било кога у историји. Од свих људи који су се кандидовали ја сам добио највише. У сваком случају они то не воле, али морају да то истрпе и да признају. Ја сам инаугурисан на крају за члана Председништва БиХ. Било је ту свакаквих намера, да се онемогући инаугурација, да се свашта живо измисли и да се наметне. Наравно међу Србима није тешко наћи неке који ће креирати такву причу о овоме или ономе. Ипак сада морају да признају реалност. Ја њих ништа мање нити мрзим, нити волим њихов посао је да подмећу, да сваљују, да дезинтегришу, да дестабилизују државу у којој се налази и већина од њих, нарочито они из ових већих земаља са Запада све то упорно ради.
Који?
– Као што су например Британци, Американци па и други неки са Запада. Занте, само глупи политичар овде на Балкану може веровати у њихову причу о добронамерности. Дакле, они имају своје интересе, као што ми треба да имамо своје интересе и то мора да буде мера. Ја се не либим да њима све кажем у лице. Једном сам био у прилици пре 8 година, када је долазио овде британски амбасадор ја сам му рекао. “Добар дан знам да сте дошли да радите против нас”. Он ме гледа и не може да дође себи. Они не воле да то њима неко каже. Данас се суочавају са чињеницом да сам ја председник БиХ у ових првих 8 месеци и члан Председништва БиХ. Ствари функционишу тако да сам ја трећина у том Председништву и да самостално не могу да донесем ниједну одлуку, алиа ко сам ја председавајући онда ја представљам БиХ. Њима би било заиста неугодно да један председник, ето државе каже неком амбасадору: “Довиђења и пријатно” или да га не жели да га прими. Дугачак је ред оних који чекају да дођу.
Хоће ли дочекати?
– Видећемо, зависи од мојих обавеза. Можда ћемо направити један заједнички скуп па ћемо се свима захвалити.
Све значи одједном на пријем?
– Баш тако.
Када сте изабрани за председника Председништва кренуле су прице по Сарајеву: “Ево Додик уноси заставу Српске”, “поставља Кустурицу за саветника”, “дошао је да сруши БиХ”, како се с тим носите?
– Та прича о томе како ми рушимо БиХ, мила мајко, ми смо мала маца, како би то народ рекао у односу на то како је руше Бошњаци. Завађени су између себе, закрвљени дошли су до патолошке мржње између себе и они нађу увек излаз у томе да се окупе у мржњи према Србима. То је код њих кључно питање. За разлику од мене, ја никога од њих не мрзим, ја их гледам као своје политичке конкуренте и у значајној мери противнике. Моја политика није наметање другоме своју вољу, као што они то раде. Моја политика је да покушамо да одржимо пре свега мир и стабилност и то је примарно. Политички процеси морају да буду у том смеру. Ја нисам ратни лидер, да сам то хтео могао сам бити у рату.
Шта сте били у рату?
– Био сам политичар у то време имао скоро 30 година, био сам официр пешадије у резерви Билеће и могао сам да на крају тог рата будем генерал. Ето нисам. Ја дакле нисам тај човек, али јесам упоран и незаустављив борац за интересе српског народа и не желим да од тога одступим ни милиметар. За мене не постоји консензус на причи да се угрози српски национални интерес. За то нема консензуса. Мени је Николас Брнс, када сам био у Америци тврдио да треба да прихватим неприхватљиво, у смислу да се одрекнем Имена Републике Српске, да прихватим да се бира једна председник и да предам полицију Сарајеву и рекао ми је: “То је национални интерес САД”. Ја сам му рекао: “Национални интерес мога народа је да то неприхватим”. А он мени каже: “То ме не занима”. Ја му на то договорим: “Не занима ни мене ваш национални интерес”. Онда су они рекли Додик је дрзак, а њихов захтев уопште није дрзак? То је понижавајуће, то је сахрана, само је питање кад треба доћи на 40 дана. У том смислу морате да имате јасну одлуку о томе шта радите. Компромис са НАТО да се угрози српски национални интерес, који ја мислим да је већ угрожен чињеницом да је опстала БиХ и да је у том погледу она направљена тако како је направљена. С намером краткорочном и дугорочном да се девастирају све надлежности и права нашег народа да живи на овим просторима и то није ствар ове актуелне генерације то је прича коју су Британци давно још када је падала Отоманска империја схватили и рекли: “Кључни наш циљ на Балкану је да се не створи јака Српска држава”. Тако се понашају он ии данас и они који долазе као амбасадори из тих земаља они уче по тим књигама које су понављам давно написане. Ми се с тим боримо, али побеђујемо некако.
Ових дана поново је Милорад Додик на удару, оптужују Вас да уводите полицијску државу јер се доноси закон којим ће бити забрањено фотографисање полицајаца и јавних личности, а све то повезују и са случајем Давида Драгичевића?
– Оставите причу око Давида Драгичевића, ја сам већ више пута све рекао око тога, ако требаш неке моје одговоре на то узми моје цитате из ранијег периода, ту се није ништа променило. Што се закона тиче, пре 6 година био сам у Чикагу, ишао сам с неким пријатељима до неког ресторана одједном сам чуо сирену полицијског аута. Почео сам да се окрећем, а овај пријатељ који ме возио каже: “Председниче горе руке и немој да се окрећеш”. Ја сам морао да ставим руке на платформу испред сувозача, а возач је руке ставио на волан, док је полицајац који нам је пришао држао пиштољ у руци. Он је имао овлашћење да пуца ако процени да ми њега угрожавамо у вршењу дужности. И сад ти нама дођу овде и држе причу што ми доносимо такав закон. Погледајте шта се на Западу дешава, нема, полицајац у свакој држави је држава. Ти дирнеш полицајца дирнуо си у државу и ја сам ту школу учио. Шта треба да неко може да дође и пљуне полицајца, а он само да се обрише и да иде даље? Не може. Зашто би неко имао парво то да ради, а полицајац да не реагује? Замислите апсурда, сад је овде тема број један постала прича о том закону, а иста је Европа донела правила за забрану ширења лажних вест ии остало? Чекајте о чему се ту ради? Кога ви овде зезате? Шта ви хоћете да ја нешто одговорим? Нећу да одговорим ништа. Ево ми ћемо узети амерички закон о полицији па да га овде имплементирамо, је л то хоћете? Да полицајац када процени да га ометате на службеној дужности да има овлашћење да пуца у вас? Је л то то? Хоћете то да донесемо? То пише у америчком закону. И сад мени се овде прави прича. Не треба злоупотребљавати закон, има и полицајаца који лосе раде свој посао, има битанги и у полицији и у државној управи. Нико не каже да нема, али извините овде се свашта дешава, ово је претерало сваку врсту мере.
Кажу да се тиме угрожавају и новинари?
– Нико неугрожава новинаре и треба вратити достојанство новинарској професији. Вратити је у аналитику, зна се шта су дневне вест ии брзе вести. Ја сам завршио Факултет политичких наука и знам шта је новинарска вест, да на 5 питања мораш да одговориш, а ако си у аналитици имаш парво да изнесеш свој став, али за тај став мораш да одговараш. Не да каљаш људе, да свашта измишљаш, да лажеш, да петљаш да си приучен за такве ствари и да си службеник службе са Запада, а да се то сматра врлином. Наравно да то не може да се ради. Ја сам, дакле против злоупотребе било чега, али исто тако сам да се заштити и обезбеди достојанство полицијског радника и државног службеника. Ево ја се слажем и да новинари буду у рангу државног службеника.
Да и они добију исти статус?
– Јесте, па да видимо онда да и њих неко може да слика. Имате овде у Бањалуци неколико новинара који су постали богаташи на причи о томе како се овде дешава неки цриминал. Имају добре станове, куће, често мењају ауте, облаче маркирану одећу, путују, зимују, иду три пута на зимовање и скијање иду два пута на море. Ја с друге стране не идем на скијање, мој најдужи одмор био је од четвртка до понедељка пре три или четири године. Никада одмора нисам користио. Откуд теби привилегија да идеш на скијалишта, зна се колика је новинарска плата, као да је то тешко да се израчуна? Одакле одједном да се може? Знате, имам ои и свашта питати није то проблем, али ајде да направимо друштво коме ће се одговарати. Ово ће неко сад рећи да је напад на медије. Није. Ја нисам никога напао, ја сам напао појаву. Одједном се појаве неки који три месеца буд уна неким студијама у Британији па кад Милорад Додик помене именом и презименом тог и пита откуд он тамо, буде: “То је клевета”. Није, моје питање као председника било је: “Одакле ви тамо и шта то радите тамо”, ја то имам парво да питам. Ја не бежим од питања, али исто тако волим да питам.
Да ли сте добили одговор на Ваша питања?
– Нисам, али сам добио интервенцију неке амбасаде која је рекла да се тако угрожавају новинарске слободе. Чекај, имам и ја неке своје новинарске слободе. Како је могуће да сам ја само предмет напада, сада је то мање, али пре 4 године се није могло живети.
Када смо код тих напада, често Вас и нападају због изјава да је Бањалука окренута ка Београду?
– То само говори да сам ја само нормалан човек. У шта би гледали? У шта би гледали? Мајке ти. Да неће у Сарајево? Или у Загреб? Ми смо овде Срби, ми смо припадници једног великог народа који је прошао голготу страдања у Великом рату, у Другом светском рату, па и у овом последњем рату на овим просторима. Овај народ је све то преживео па и немилосрдне санкције и шта ја и у кога да гледам? Мени Сарајево ничим не привлачи. Када бих могао никада тамо не бих отишао, али ето обављам ту дужност па морам да одем. С друге стране ишао бих сваки дан у Београд. Шта сад? Ја треба да глумим нешто? Ја нисам политичар који глуми. Ето за мен енема ништа посебно што ме привлачи у Сарајеву, а није ме привлачило чак ни пре рата.
2017. године сте нацртали мап уна којој је Српка и Србија једна држава, да ли се и данас тога држите?
– То ће и бити једног дана. Чекај да погледам да ми нешто не подвалиш, добро биће то и овде мало од Црне Горе неће то овако бити увек. То је природна ствар, та врста неке интеграције мора постајати. Ја се никад не бих одрекао Републике Српске и њене аутономије, чак и њеног државног капацитета којег треба повећати, али знате нама често дођу и кажу: ”Знате има сложених земаља које функционишу”. Тада нам наведу пример Аустрије, Немачке, наравно не причају о Белгији или Баварској. Баварска има своје представништво у Бриселу. С друге стране када ми покренемо питање свога представништва у Бриселу онда се дигне галама. А зашто? Зашто ми не би били део једног интегрисаног друштва на овом простору?
Због чега?
– Ја сам то схватио за ово време које сам у политици. Када би за 10 година после мене дошао неки политичар и рекао да би се то сједињење требало направити, рекли би: “То нико није предложио”. Ево ја тражим. ЗНам да се неће десити сада, али сам сигуран да ће то бити у овом веку. Створиће се услови за српску националну интеграцију ит у треба бити паметан. Наша политичка жеља је то.
Шта је са писањем заједничке Декларације?
– Ја мислим да је то дошло до тога да ови из Брисела мало зауставе то. Нисмо ми одустали од тога ни Вучић ни ја. За политичара је увек важан контекст, он се никада не сме промашити. Тај живот те декларације се већ живи. Ми ћемо у овој школској години која долази имати заједнички наставни програм у шокама. Интегрисаћемо и високо образовање, оно што дете у Краљеву учи из историје учиће и деца у Бањалуци. То је све сасвим нормално. Ми смо исти народ. Шта они мени намећу историју у којој је српски народ непријатељ, а наши непријатељи постали јунаци код Бошњака. Не занима ме то, ја то нећу да учим, нећу да знам ни њихова имена. Имам ја своје историјске јунаке и хоћу да моја унучад којих имам шесторо да уче оно што ће одговарати изградњи њиховог српског националног идентитета. Ја по политичком опредељењу нисам глобалиста, ја сам суверениста и самтрам да народ мора у политичком смислу суверено да влада територијом на којој живи као што је то себи прибавила САД, Британија и друге моћне земље.
Често истичете добре односе са Београдом и са председником Александром Вучићем, колико су заиста ти односи добри?
– Ја сам то говорио да је и раније било настојања за добре односе и од Коштунице, Тадића, долазио је овде и покојни Ђинђић и покушао да рехабилитујемо односе. Овде само није долазио Слободан Милошевић, сви остали су били у Бањалуци. Ипак, морам да кажем да у задње време имамо највећи број пројеката. Данас, од помоћи Србије која је у задњих годину дана пласирала преко 30 милиона евра код нас. У свакој од 63 општине радимо неки од пројеката са Србијом. Верујте то није само важно да ли ће се добити неки вртић, што јесте и решава неки проблем, него је то значај мита, да је то Србија дала. Да је то дошло из Србије. Да је Србија то направила. Ми правимо буквално још јачу везу. Сви овде знају да и у Србији има проблема, није она на Марсу па да не знамо, али само опредељење када председник Вучић каже: “Морамо помоћи нашем народу” говори да је то порука да смо заједно, да смо један народ, да желимо да живимо овде. Све то када се узме у обзир види се да та врста сарадње, помоћи, политичког разумевања никада није била већа. Не кажем да то други пре нису чинили, али из неких разлога било је то мало скрајнуто. Не треба крити ни чињениу да су пре 10 година у Београду исто амбасадори одлучивали и какав ће бити састав Владе и шта ће се радити. Данас је власт Александра вучића потпуно суверена, легитимна и нама је драго што он осећа потребу да помогне Републику Српску у оквиру онога што ми зовемо “специјалне везе”. Ми би то више звали “братске везе”. Ми смо у братским везама са Србијом, у животним везама. Имате одавде много људи које је населило Војводину, има преко миллион и по људи који имају неку повезаност из Српске са Србијом. То је принцип те наше интеграције. Вучић је заиста учинио много и ја сам му захвалну и не могу да промакнем ниједну овакву прилику да искажем ту захвалност.
Још једна важна порука коју Вучић шаље је када каже: “Ми нећемо дозволити да Србима, где год да живе, неко учини Олују, као што је то урађено у Хрватској”. То је озбиљна обавеза Србије коју је Вучић преузео, али ми му верујемо. Ми верујемо у то и осећамо се сигурнијим, нико до сада нам то није рекао. Извините Слободан Милошевић није преузео ниједну меру када се дешавала “Олуја”. Зашто је то тако? То је историја. Дакле, Вучић је без оклевања помогао Српској и нећу заборавити, шта год неко у Србији мислио и нека говори шта хоће, али Вучић је у једном тренутку када је нама то било потребно, а на нашу молбу да се купе обвезнице које ће емитовати влада у износу од 25 милиона евра изашао нама у сусрет и то је урадила Поштанска штедионица. То је био кључни моменат за нашу стабилизацију.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
