Прочитај ми чланакКога су све у Хумској пројектовали у наследника легендарног капитена и зашто је нереално очекивати да га неко замени?
Налик песми Тонија Монтана, закинутој за 12 месеци, девет година је прошло као трен, а Партизан није нашао замену Саши Илићу. Мењају се времена, околности, тренери, играчи, међутим, у Хумској 1 нема решења за давно постављену дијагнозу да се фудбал тешко игра без човека који је загазио у 42. годину. Поготово што је крај карјере на видику, још највише 11 утакмица и готово, нема више.
Зато је оно мало Гробара што на измаку сезоне за заборав и даље долази на утакмице актуелног освајача Купа Србије привилеговано да гледа умеће чувеног везисте, способног да потезом преокрене дешавања на терену, као у среду, кључно утицавши да се против Чукаричког од 1:2 стигне до 3:2. Отуда има смисла најава Сава Милошевића да ће га што више користити у завршници такмичења, а кад се првенство и куп окончају остаће над Топчидерским брдом да лебди питање старо безмало деценију: ко после легендарног везисте?
Покушавали су, што руководиоци, што струка, да на неки вештачки начин представе „новог Илића“, фудбалера који ће седети за командном таблом Парног ваљка кад се Саша пензионише, качили етикету и онима који су много обећавали у млађим категоријама и појединцима који то нису, али им је ваљало промоцијом подићи цену пре одласка у иностранство. Од 2010. и повратка некадашњег репрезентативца таквим су окарактерисали бар десеторицу играча – ако се ограничимо само на децу клуба – међутим, није вредело.
Цела прича покренута је годину и по пре Илићевог повратка из Салцбурга, кад је директно из кадета у први тим пребачен Адем Љајић. Доминантан у млађим категоријама, момчић из Новог Пазара добио је вандредну прилику да одмах игра на великој сцени, што је лета 2008. био знак да му Партизан верује и да на њему гради будућност. Чак су на Топчидерском брду толико били уверени да ће Љајић израсти у врхунског аса да су Илића питали може ли да му повери „број 22“, на шта је овај пристао. Било је и добрих партија, вишемилионског потписаног, па отказаног, трансфера у Манчестер јунајтед, али је јасно да је Адем већу каријеру направио у иностранству, него у Партизану кроз који је само прошао, а да велики траг није оставио.
Касније се ишло на двоструки повратако Стефана Бабовића, промоцију Николе Нинковића такође из кадета у први тим, затим и Данила Пантића. Њих тројица су најчешће представљани као наследици Саше Илића, фудбалери који би могли да остваре велике каријере, буду миљеници публике, али осим што су сви носили капитенску траку нико, руку на срце, није успео да се ни приближи том статусу. Штавише, Бабовић је 11 година млађи, али је завршио карујеру пре две и по године (!?), Нинковић је у Серији Б, док Пантић због начина на који је напустио клуб пре четири лета никад није завредео поштовање трибине.
Погрешно би било веровати да су проблеми са којим се Партизан суочавао у ери потраге за новим Илићем били искључиво спортске природе. Економски се не могу занемарити, јер су чим би промолили главу продавани играчи попут Милоша Јојића и Саше Лукића, иако нису класични плејмејкери, али су у једном тренутку обојица најављивани као таленти способни да попуне простор кад Сашино време истекне. Друга невоља је одсуство континуитета струке и немири у клубу који су довели до тога да, на пример, Дарко Брашанац – за кога се баш у сезони кад се Саша Илић вратио из иностранства говорило да је његов наследник – променио чак осморицу тренера (не рачунајући Аврама Гранта који је шефовао док је момак из Чајетине био на позајмицу у Смедереву). Како у таквим околностима, кад руководиоци сваки час мењају стратеге, а струка позицију фудбалера од офанзивног до задњег везног, да се снађе, напредује, вине у висине које су му предвиђали? Колико је то осетљиво питање показује податак да су Сашу Илића до 19. до 26. године, тренирали само Љубиша Тумабаковић и Миодраг Јешић, уз напомену да је малтене све време поред њега био учитељ из млађих категорија МИша Радаковић.
То је привилегија каква за данашње таленте представља мисиону именицу, пошто је у турбулентној сезони каква је ова Армин Ђерлек сачекао и четвртог тренера и велико је питање да ли у том хаосу дете од 18 година може да се снађе, иако је таленат неспоран. Можда би у неком другалије амбијенту, да је мирнија ситуација у и око Партизана, добио праву шансу, користио је и развијао се. Као Саша, који је дебитовао октобра 1996, а наредни званични меч за Партизан одиграо тек августа 1997.
У међувремену било је замисли да се и играчи којима офанзивни везни није позиција, попут Немање Томић (тренутно у Земуну), Вељко Бирманчевић (позајмљен Чукаричком, претходно Раду) или Немања Главчић (продат Спартаку) прогласе за могуће наследнике чувеног капитена. Није успело. И то је чини се, највећа грешка, коју је Партизан правио, јер би чим неко мало завсетлуца за њега кренула прича „ево га нови Саша Илић“. Без утемељења. Без визије.
Један од новијих пројеката – Данило Пантић
Јер, ем што брзо одлазе ван границе, ем релано не поседују сви тај квалитет да виде будућност и пошаљу лопту тамо где нико не очекује. Суочени са нестрљивим челницима којима није баш стало до игре већ до новца, спремним да отпишу појединце после прве грешке, млади тешко напредују. Делују спутано, стегнуто, баш зато што немају поверење окружења какво је уживао Саша кад је закорачио на велику сцену и био прави пројекат клуба у, по фудбалу у овој земљи, ипак, повољнијим околностима. Његова застава, као Џерард у Ливерпулу, Касиљас у Реалу, Тоти у Роми…
Парадоксално, дводеценијским у кусур трајањем на суперлигашким теренима, Илић је несвесно постао оптерећење онима који долазе. Сви хоће да буду као он, а то није ти реално, нити могуће. Као симбол Партизана, његова икона, Саша је на неки начин баласт генерацијама које су стваране после њега, пошто је велики број стручњака јединствен у поруци да се такав играч, генијалан по фудбалским и људским карактеристикама, рађа, а не ствара.
Доста ће воде протећи Савом и Дунавом пре него што се нови Саша Илић роди, а дотле би Партизан, можда, требало да се посвети формирању играча на позицији штопера (Иван Томић и Марко Николић измислили и обликовали Николу Миленковића), крила (Александар Станојевић најзаслужнији за узлет Лазара Марковића) или нападача (Вук Рашовић дословце створио Александра Митровића), а тог у везном реду, који ће све да повеже ће, пре или касније, дочекати. Као дар са неба, а не производ „Земунела“.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
