Прочитај ми чланак

НЕМА СТРУЈУ, НЕМА ВОДУ: Радила у Влади Србије, сад живи у приколици поред коридорa

0

Живи од 14.000 динара пензије, јер је морала због оболелих живаца и нервозе да се раније пензионише.

Ружица Карамарковић (63) из Београда живи у Полому код Владичиног Хана и има само једну жељу, да никако зиму не дочека у камп приколици, тик уз аутопут Коридора 10.

Илустрација

Ружица је некада као спремачица радила у Влади Србије, имала брак, стан и иоле пристојан живот.

Уследила су неслагања у браку, болест и разилажење са супругом, да би Ружица старост чекала без струје и воде, без огрева, сама у „конзерви“ смештеној у јарку између аутопута и магистралног пута у Полому.

– Званично још увек живим у Београду, муж ме је отерао, ништа ми није дао.

Стан и остала имовина, све је остало њему, иако не живимо заједно више од 16 година званичнио нисмо разведени, тако да многа права не могу да остварим јер сам званично у браку, на другој адреси у граду удаљеном 350 километара од места где станујем последњих неколико година.

Живим од 14.000 динара пензије, јер сам морала због оболелих живаца и нервозе да се раније пензионишем- почиње своју прчу Ружица.

Како није имала где, дошла је код оца, који је у Полом стигао из планинског села Ружић.

– Отац је радио на тој кући и власници су му обећали да може да остане ту да користи неке просторије до смрти.

Тако смо нас двоје живели ту неколико година, али без струјеи воде, јер нисмо имали чиме да плаћамо, али ипак у кући, релативно близу до лекара и продавнице из које смо се снабдевали.

Отац је прошле године умро, а власници одлучили да руше ту кућу, па сам ја завршила овде у приколици, коју ми је брат дао и оставио.

Овде сам сама на путу, без икаквих услова за живот, без могућности да одем у Београд и званично се разведем и остварим неко своје право – наводи ова жена.

Протеклу зиму некако је прегурала, јер је уточииште нашла у кући коју „Коридори Србије“ руше због изградње аутопута.

– Када сувласници отишли, оставили су ми један подрумчић и у њему сав намештај, а просторија је имала воду и струју.

У подрумчићу сам могла да кувам, да грејем воду и купам се, једном речју да нормално живим и да ми буде топло.

Но међутим, та кућа треба да буде срушена до темеља, те сам морала да одем и из тог подрумчића и ево ме у приколици преко пута.

Не смем да дочекам зиму овде, јер ћу умрети од хладноће.

Људи су овде у Полому добри, ја сам се навикла на њих и не бих волела да идем из овог села.

Жеља ми је да ако неко може да ми у селу уступи неку напуштену просторију за становање, јер у приколици нема живота.

Иако живим практично између два пута, већ скоро годину дана, нико ме није дирао никада.

Није ме страх, успављује ме бука камиона, а од оближње пумпе допире и светлост, тако да нисам баш у потпуном мраку – описује свој живот Ружица.

И како то у Србији обично бива у оваквим случајевима, због ненадлежности појединих институција са локала, јер је Ружица званично Београђанка, за њу изостаје помоћ и могућност стамбеног збрињавања.

Од општине је добила пакет хране једном приликом, неку једнократну помоћ и то је све.

Људи из села јој помажу, а највише власници оближње продавнице код којих често борави.

– Имам две жеље, једна је да не дочекам зиму на путу, а друга да добијем неке конзерве хране, да их не купујем, јер су много скупе.

Овдене могу да кувам, немам фрижидер и то је једини начин да се једући из конзерви прехраним.

Надам се и да ће неко из министарстава у којима сам радила наћи начин да ми помогне да остварим нека своја права – додаје Ружица.

 

Високе мартовске температуре обрадовале су ову жену, која је пролећње сунце једва дочекала, јер је како каже у камп приколици хладно као у гробу.

Она се нада да ће се неко смиловати, држава, општина или овдашњи мештани, како не би зиму дочекала сама, на путу, без грејања и основних услова за живот.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!