Ова писма дају нову светлост на однос двојице српских великана и везу причу о пријатељству заједно са новим, до сада јавности непознатим подацима из живота Тесле и Пупина

Тесла и Пупин. Двојица српских великана у Америци. Не дај, Боже, да се Срби сложе, два Србина – три партије! На плодно тле наишла је прича о сукобу епских размера двојице српских генија. Било би, кажу, чудно да је другачије.

Али шта је права истина? Да ли су Тесла и Пупин, двојица великих и генијалних људи који су својим делима задужили цело човечанство а српству обасјали образ, уистину имали велики его, завидели један другом и замерали ситнице и, на крају крајева, били ситне душе?

Да ли је истина да деценијама нису хтели један за другог да чују? И да су се, тек на Пупиново инсистирање на његовој самртничкој постељи, уз молбе пријатеља Тесли, помирили у сузама?

Нестала писма која сведоче о правој истини о односу двојице великана никада нису у оригиналу била доступна јавности, све до сада. Чињеница је да постоји дуготрајан период „ћутње“ између њих двојице, о којем немамо много трагова, сем једног писма у којем Пупин наводи да већ дуго није у контакту са Теслом „због разлике у мишљењима“

Међутим, ћутња никако не значи сукоб, а нарочито не отворен сукоб, а за Теслу је ћутња нарочито релативан појам, пошто су постојали дуги периоди у којима је био изузетно повучен и одбијао да комуницира скоро са било ким, о чему постоје многи докази. Двојица суштински другачијих људи имали су право да се удаље један од другога у одређеном тренутку свог живота, из ма којих разлога, а да не заслуже да се то удаљавање прогласи сукобом или чак острашћеним непријатељством. Оваквим тумачењем нанета је неправда и Тесли и Пупину. Али и народу. Као крунски доказ српске неслоге често се наводи однос Николе Тесле и Михајла Пупина.

Сукоб без мотива

Ако се погледа историја „сукоба“ Николе Тесле и Михајла Пупина, увек се помиње фамозно суђење са Марконијем у вези са проналаском радија. Већ деценијама кружи прича оних који ексцесе на том суђењу препричавају као да су им лично присуствовали, описујући Пупинове нападе на Теслу и отворено стајање на страну Марконија.

Реалност је далеко мање занимљива и драстично другачија.

У једном америчком листу чији новинар је присуствовао суђењу наводи се, дословно: „Проф. Пупин са Универзитета Колумбија сведочио је данас поподне као сведок експерт пред федералним судијом Видером (Веедер) у име компаније Атлантиц Цоммуницатион у тужби за наводну злоупотребу права на патент поднетој од стране компаније Марцони Wирелесс из Америке. Проф. Пупин је навео да када је Вилијам Маркони (Wиллиам Марцони) био тек момчић који је радио за господина Риђа (Сигнор Риггио) у Италији он је из радозналости уземљио обе жице у експерименту да види какав ће резултат добити и произвео је бежичне таласе а да никада није у потпуности схватио пун значај тога. Проф. Пупин је одао признање за откриће бежичних таласа Николи Тесли који је ‘своје откриће дао свету бесплатно’. Бруклин Њујорк Стандард Јунион, среда, 12. мај 1915.“

Дакле, мотив није могло бити суђење са Марконијем, и ту причу треба једном засвагда напустити.

Порекло писама

Писма су упућена Радоју Јанковићу, контроверзној и шароликој личности, генералном конзулу Југославије у Њујорку. Веома необичан човек, пријатељевао је са Владиславом Петковићем Дисом, Драгутином Гавриловићем, Растком Петровићем, Милошем Црњанским, Ивом Андрићем, Иваном Мештровићем, Миланом Стојадиновићем и мајком америчког председника Рузвелта. Непосредно после Првог светског рата био је у изгнанству у Риму, пошто је претходно осуђен на 18 година робије у вези са Солунским процесом.

Тамо му се родила ћерка Видосава, а краљ Александар га је, после одслужења малог дела казне, помиловао и послао да буде конзул у САД. Радоје Јанковић је организовао читав низ активности које су имале циљ да помогну југословенско и српско питање у Америци, а на том послу му је редовно помагао Пупин, са којим се често дружио. Тесла је био резервисанији (то сазнајемо из Јанковићевих бележака и мемоара) да би убрзо било јасно да му је потребна новчана помоћ. Управо је Јанковић успео да обезбеди новчану помоћ наше државе Тесли. Уврежено је мишљење да је Тесла добијао одређени устаљени хонорар, међутим управо из ових писама види се да то није тачно, а види се да му ни та апанажа није била довољна, већ је новац из државне касе и позајмљивао. У једном од писама Тесла одговара Јанковићу: „Ја сам мислио да наш генерални конзул има неограничен фонд на расположење!“, из чега произилази да му се у претходном писму Јанковић вероватно извињава због послате мање апанаже него што је уобичајено примао.

Већ деценијама кружи прича оних који ексцесе на суђењу са Марконијем препричавају као да су им лично присуствовали, описујући Пупинове нападе на Теслу и отворено стајање на страну Марконија. Реалност је далеко мање занимљива и драстично другачија

Постоји пет Теслиних писама Јанковићу из тог периода, од чега су три продата и налазе се ван Србије. Према сведочењу продавца (име познато редакцији), уз та писма налазе се и државни чекови које је Тесла примао, из којих се јасно види да су му сваки пут уплаћивани различити износи.После Јанковићеве смрти писма је наследила његова ћерка Видосава Вида Јанковић, професорка енглеског језика и књижевности, која их је продала пре више од две деценије како би допунила своју пензију, као што то обично бива, за релативно мали новац.

Продавац, иначе дипломата по професији, паметно је поступио: три је одмах продао, већином у Паризу, како би исплатио госпођу Јанковић и себи направио зараду, а два је оставио себи – да допуни своју пензију када за то дође време. Вида је новинарима цитирала ова писма и она су делимично преношена, често са више промењених речи а никад са белешкама њеног оца на позадини писама, која је он сматрао потребним како би разјаснио њихов значај и позадину. Писма и белешке у потпуности негирају медије који су деценијама писали о томе како се Тесла двоумио да ли да посети Пупина на његовој самртничкој постељи и да су се тек тада двојица великана помирили.

Лакше извући репу из бајке него откупити писмаПродавац, чији идентитет не можемо откривати, као ни земљу у којој се налази, специјализовао се за препродају важних српских докумената на аукцијама у иностранству. Године су стигле, дипломатска пензија није довољна да испуни све жеље нејаке душе, па су и највредније ствари пристигле на продају, а приступ светским аукцијама постао је тежи са годинама – техника продавцу није јача страна, а и путовања више нису ни згодна ни бесплатна као што су била. Једно писмо је прво, преко посредника, било постављено на ебаy.цом и за њега је била понуђена пристојна свота потенцијалног купца из Америке.

Трошкови посредника, међународних трансфера и још сијасет ситница учинили су да је продавац одустао од његове продаје.Када се ради о стварима које представљају целину, као што су ових пет писама, иако је неспорно да ће се појединачном продајом добити већа цена, грех је целину разбијати само да би се добио који евро више. Два везана Теслина писма о Пупину у том смислу лако су могла, као уосталом и друга три, завршити на другим крајевима планете, и то тако да их више нико никада не пронађе и не обједини. Траг наше историје и Теслиног пријатељства са Пупином био би неповратно изгубљен. Остале би само недоречене легенде које нису засноване на материјалним доказима било које врсте, већ искључиво на сећањима и интерпретацијама људи који су неспорно имали субјективан однос према ономе о чему сведоче.

Писма су упућена Радоју Јанковићу, контроверзној и шароликој личности, генералном конзулу Југославије у Њујорку. Он је пријатељевао са Дисом, Милошем Црњанским, Ивом Андрићем, Иваном Мештровићем, Миланом Стојадиновићем и мајком председника Рузвелта

Преговарање о откупу писама било је тешко. Чињеница да су нама ова писма емотивно значајна, у очима продавца само подиже цену и породица је само из љубави према Тесли и Пупину пристала да их плати више него што сматрамо да износи њихова стварна тржишна вредност…

Желео бих да се осврнем не само на продавце којих сам се током моје три деценије живота нагледао и добрим делом их омрзнуо, већ и на, понекад, још горе купце.

Новокомпоновани богаташи нису ништа ново у свету; заблуда је да су они аутохтона бића само у Србији. Ништа необично не би било да неки Американац или Кинез који из ма ког разлога воли Теслу, купи његова писма, плативши их знатно више него што она заиста вреде. Чак и када их купи највећи познавалац и љубитељ, то такође није никаква гаранција за њихов опстанак, а камоли за њихову доступност јавности. Долази следећа генерација којој та документација углавном ништа не представља. Чим сам угледао ова писма, у августу 2018. године, било ми је јасно да их морам спасти. Када сам чуо суму коју је продавац тражио, било ми је такође јасно да је она за мене недостижна. Од писама сам тада одустао. Међутим, пошто сам својим очима видео какво национално благо завршава разбацано по свету, по недавном повратку из Јапана, писма су почела да ми се привиђају. Сваку ноћ када бих легао да спавам, пред очима би ми се појављивала плавичаста Теслина хартија са његовим знаком, правилно исписана ћириличка слова и Пупин који моли за истину. Знао сам шта ми је чинити.

Грозне приче сплеле су се око два дива, а најтужније је да је то зрно засађено 1927. године, априла месеца у Београду, у листу Политика

Да није било подршке Бранислава и Горице Лазић, мојих родитеља и потпредседника Адлигата, свакако не бих успео у овој спасилачкој мисији. Моја породица је због овога морала да се задужи, али чак ни то није било довољно. Исплаћено је тек 50 одсто цене, док остатак морамо да отплатимо у наредних годину дана. Откуп ових писама помогли су Недељник, Александра Нинковић Ташић и Милош Јанковић, а за њихову отплату искористио сам и део новчане награде коју сам за своје свеукупне активности на пољу културе добио од Родољуба Нићифоровића. Имена свих донатора који нам помогну да писма до краја отплатимо, стајаће заувек исписана на сталној поставци у посебној Збирци Тесла – Пупин – Миланковић коју правимо у Адлигату.

Тесла пише ћирилицом

Писма су писана читљивом ћирилицом, тек на појединим местима исписаном, па се на основу њих може са сигурношћу тврдити да је Тесла ћирилицу често користио, да му је рука ова слова исписивала течно, одсечно, јасно и са навиком некога ко их редовно пише. Нема мешања са латиничким словима. Када знамо да је Тесла одрастао у провинцији Аустријског царства (Војној граници) где се на ћирилицу није гледало са превеликим одобравањем, што је у тим пределима случај и данас, те да је у време када их је писао већ више деценија живео у Америци, где је природно далеко више користио латиницу, онда значај ових писма добија нову димензију. До сада је највећи број познатих Теслиних писама написан латиницом, па се и ово може сматрати својеврсним открићем. Можда није случајно да је Тесла управо генералном конзулу Краљевине Југославије, представнику своје отаџбине, писао ћирилицом.

У писмима се помиње и Едисон и чињеница да је Тесла покушао и веровао да може да помогне и у његовом лечењу када је оболео, али са жалом наводи да му то нису дозволили Едисонови лекари. Тесла показује бригу о свом „архетипском непријатељу“, али из контекста Теслиног писма постаје јасно да ни његов однос са Едисоном није био једнозначан

Тесла је био штур на речима и свакако није случајно да овако читко и јасно исписује страницу за страницом о Пупину. Веома штедљив у исказивању емоција, ако се пажљиво чита између редова, не само што се не може видети ни траг било којег сукоба са Пупином, већ се у писмима јасно препознају огромна брига и блискост.

Тесла је до танчина упознат са стањем Пупиновог здравља. Те информације морао је добијати од људи блиских Пупину, а Пупин је, што је очигледно из белешке г. Јанковића, знао за Теслину бригу и на њу реаговао са великом топлином. Да ли је заиста могуће да је постојао сукоб, а да се Тесла упркос сукобу тако детаљно брине о болесном Пупину? Он на читавој страници и по, у једном даху исписује Пупинову дијагнозу и свој предлог како да се помогне његовом непријатељу! Никада се о непријатељу не пише са толико бриге и топлине. С обзиром на Теслин карактер, верујем да не постоји материјални доказ толике његове блискости са било ким, осим са својом мајком и Јованом Јовановићем Змајем.

Писма су писана читљивом ћирилицом, тек на појединим местима исписаном, па се на основу њих може са сигурношћу тврдити да је Тесла ћирилицу често користио, да му је рука ова слова исписивала течно, одсечно, јасно и са навиком некога ко их редовно пише. Нема мешања са латиничким словима. Највећи број досада познатих Теслиних писама написан је латиницом

Писма су писана у изузетно кратком интервалу. Једно је послато 28. децембра, дакле пред Нову годину, а друго већ 12. јануара, дакле непосредно после новогодишњих празника, с тим што је Тесла у међувремену морао примити одговор на прво писмо г. Јанковића. Дакле, изразито активна преписка за тадашње услове. Да ли је могуће да такво писмо остане без одговора? Да ли је могуће да Тесла жели да види Пупина, да Пупин жали што не може да устане из болничког кревета и отрчи да види Теслу, а да таква размена емоција међу људима у годинама, људи који нису били склони исказивању те врсте емоције (нарочито Тесла), прође без следећег логичног корака – Теслине посете Пупину? Да ли је логично да после тих писама од 12. јануара до дан или два дана пред Пупинову смрт (упокојио се 12. марта), међу њима нема комуникације, док се Пупиново здравље сваким даном све више погоршава?

Не говорим о последњој посети када Пупин тражи од своје ћерке да Теслу доведе у болницу непосредно пред Пупинову смрт, скоро два месеца после упућивања другог писма. Чини ми се да се не може искључити вероватноћа да је Тесла посетио Пупина још једанпут, самоиницијативно и потпуно сам, без других сведока. Уосталом, чак и током последње посете, Тесла је захтевао да из Пупинове болничке собе сви изађу и одбио је да о посети било коме каже и речи. Познајући његов карактер, то је било логично – он је чак и на Пупинову сахрану дошао сакривен, не желећи да га ико препозна и, самим тим, узнемирава. Истина је да доказа о још једној, крајње логичној Теслиној посети, нема. Баш као што нема ни чврстих доказа о било каквом сукобу, сем евентуалне разлике у мишљењима, ове двојице великана.

На читавој страници и по, Тесла у једном даху исписује Пупинову дијагнозу и свој предлог како да се помогне његовом „непријатељу“! Никада се о непријатељу не пише са толико бриге и топлине

У писмима се помиње и Едисон и чињеница да је Тесла покушао и веровао да може да помогне и у његовом лечењу када је оболео, али са жалом наводи да му то нису дозволили Едисонови лекари. Тесла показује бригу о свом „архетипском непријатељу“, али из контекста Теслиног писма постаје јасно да ни његов однос са Едисоном није био једнозначан, испуњен само непријатељством или евентуално мржњом, као што се то уобичајено мисли. Ако је истина да нешто не знамо, онда би то требало поштено, сократовски, признати. Грех је бацати љагу на пријатељства која су другачија него што смо ми на то навикли, грех је прљати душе и срца оних који не могу да се бране, а нарочито када су нас ти људи толико задужили. Ако је истина да су се Тесла и Пупин поштовали и волели на начин само њима својствен, онакав какав постоји само међу великанима њиховог кова, онда бисмо на то морали бити поносни. Дугујемо Тесли и Пупину истину.

Планетарни значај писама и помоћ Недељника

Све што је у вези са Теслом, па и ова писма, има планетарни значај. Интересовање је велико у целом свету: фабрике, уређаји, институције широм планете носе Теслино име, а сасвим је извесно да ће, уколико буде људских насеља ван Земље, и тамо уређаји и насеља по њему носити име. Тријумфом бежичних технологија Тесла је васкрсао као отац века у којем живимо, а сигурно ће многи његови проналасци тек постајати темељи будућих векова. Са друге стране, сачуваних аутентичних Теслиних предмета ван Музеја Николе Тесле, има изузетно мало. Сваки музеј на свету био би поносан да поседује барем Теслин потпис, а камоли писма оваквог значаја. Са те стране, захвални смо Недељнику и његовом главном уреднику Вељку Лалићу који су наручивањем и плаћањем овог текста, помогли да писма остану у Србији и буду доступна у Адлигату.

Тесла и Пупин на истом путу, пише Александра Нинковић Ташић, председница Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“

Два српска научника, која су живећи и радећи у Америци, оставила неизбрисив траг у историји светске науке, али и у другим областима људског стваралаштва, често стоје један насупрот другом. Гласине, легенде и полуистине намећу се као мера њиховог односа. Ако погледамо у чињенице, ствари стоје потпуно другачије.

Није истина да су ломили палчеве у Њујоршком универзитетском клубу, није истина да је Пупин на суђењу Тесле и Марконија сведочио против Тесле, није истина да му је звиждао или тражио психијатријску Теслину процену, лаж је да је Тесла целу ноћ размишљао да ли да пред смрт посети Пупина. Грозне приче сплеле су се око два дива, а најтужније је да је то зрно засађено 1927. године, априла месеца у Београду, у листу Политика. Није немогуће открити ко стоји иза имена које у чланку наводи низ бесмислица. Ко је платио тог човека и зашто је неко помислио да је важно посвађати два најутицајнија Србина у Америци.Били су различите личности. Радили су у различитим научним областима. Пупин је мењао систем, Тесла му никада није припадао. Зрно које их је једно време раздвојило није се односило на сујету или научни сукоб, већ на Пупиново очекивање да почетком Великог рата и Тесла крене у обрачуне и да изумитељство стави по страни.

Усред, како се то код нас назива – периода ћутње, Теслу у Њујорку проналазе црногорски добровољци и он на папиру исписује Пупинове податке и каже им – пронађите га, он ће вам помоћи. И помогао им је.

О тој разлици 1919. пише и Јелена Лозанић, ћерка професора Симе Лозанића, велики хуманитарац и супруга човека који је од свих странаца највише помогао српском народу – Џона Фротингема.

Пише како ни после више недеља чекања Тесла није могао да их прими. Како се не виђа ни са старим прјатељима, али их је Пупин примио, показавши им сонар на коме је у периоду рата радио, а напорима Јелене Лозанић је и помогао.

Важно је указати и на све тачке сусрета два велика човека, као што су порекло, однос према народној традицији, личност мајке, сусрет са Америком, појавност у америчкој јавности, посебно штампаним медијима, однос према уметности и уметницима, заједничке сусрете и активности, али, најважније, њихов сусрет на великом путу научног стваралаштва. Очеви идеализма у америчкој науци, како их је препознавало време у коме су живели, стално су истицали да научни рад мора бити за добробит човечанства. Никола Тесла никада није имао своје ученике, али је на Пупинов позив долазио на Колумбију и предавао његовим студентима. Тада од декана и добија почасни докторат Универзитета Колумбија, на Пупинов предлог. Непознато је да његове научне принципе Пупин брани и пред Конгресом и у Америчкој академији наука.

Данас не видимо слику где Пупин шири руке питајући америчке научнике да ли је могуће да не виде све дивне доприносе Николе Тесле.

„Уколико постоји нешто на свету у шта чврсто верујем, то је сигурно једна ствар – да заслуге за демонстрацију практичног значаја наизменичне струје за моторе у потпуности припадају Тесли“, изговара Пупин на Колумбији.

Борио се за Теслу у његовом рату са Едисоном јасно и силовито – тако да му је прећено да ће изгубити посао. Пупин је рекао да ће увек бранити истину.

И тако креће да се одмотава чудесна истина, долазе документа, новински чланци из Америке, где остаје само видљива разлика у личностима, разлика у ономе што им је на тањиру или у чаши, а спона која их спаја постаје нераскидива. Данас није познато српској јавности како су двојица српских великана писали о Марку Краљевићу или Милошу Обилићу. Не видимо сузе на њиховом лицу док им Петар Перуничић Перун изговара народне песме уз своје гусле.

Америчка штампа из времена њихових живота спајала их је у жељи да спасу свет од ратова, пишући о тајној сарадњи два Србина. Ти вас чланци најеже јер говоре како наш Пупин и Тесла могу спасти свет од ратова и донети вечно благостање свету. Јели су слатко од поморанџине коре приликом последњег сусрета, непуна два дана пред Пупинову смрт. Знамо и да су плакали и да је Тесла држао Пупина за руку. После Пупинове смрти подигнутог оковратника и са шеширом на сахрану долази Тесла, утопивши се у масу, испраћајући пријатеља и духовног сродника.Ово је само почетак дуге листе сусрета два велика генија, која су делила страст према уметности, читала исте народне песме, а често исте људе називала блиским пријатељима. Уз многе податке прича о сукобу се топи, а нараста она о слози и поштовању.

Препис писама

Hotel New Yorker
New York dec. 28. 1934
Госп. Радоје Јанковић1819 Broadway N.Y.

Драги госп. Јанковић:

Ваше данашње писмо одузело ми је велики терет са рамена. Опет Вам захваљујем.

Више сам пута мислио да посетим госп. Пупина јер сам осведочен да би му могао помоћи. По свој прилици он се је отровао са мокром киселином. Едисон је исто тако пострадао. Његови доктори нису знали како да га лече и он је умро од глади. Чинио сам све што је било могуће да му се живот продужи али доктори нису хтели да ме слушају.

Ваш одани
Никола Тесла

Белешка Радоја Јанковића на полеђини писма: Овде г. Тесла говори (нечитко: вероватно правни термин) о одлагању његовог дуга каси ген. конзулата.

Hotel New Yorker
New York dec. 28. 1934
Госп. Радоје Јанковић
1819 Broadway N.Y.

Драги и многопоштовани госп. Јанковић

Признајући Ваше уважено писмо од 11. јан. опет Вам захваљујем на услузи. Ја сам мислио да наш генерални конзул има неограничен фонд на расположење!

Што се тиче посете госп. Пупину коју сте ми саопштили у Вашем 31. писму од 2. јан. једини разлог је моја жеља да му помогнем. Како сам Вам већ прије казао он је отрован са мокром киселином тако да му је читаво тело као пршут (цуред хам) и услед тога добио је улсер у стомаку који, ако се дуго занемари, може постати најгора врста рака јер је површина од улсера велика. Ја сам осведочен да ако има вољне силе он би се могао подобро излечити. Ну бојим се да нема доста вољне снаге ради велике сполне прекомерности. Кажу ми да увек једе и пије као да је здрав и, дакако, иде од горег до горега.

Са одличним поштовањем остајем
Ваш Никола Тесла

Белешка Радоја Јанковића на полеђини писма: (нечитљиво) сам г. Тесли писмо од 2 – И – 35 г., да сам јавио г. Пупину да се г. Тесла интересује његовим здрављем и да верује да би га излечио и да ми је г. Пупин рекао да би се много радовао да види г. Теслу; да жали што због слабих ногу не може сам посетити г. Теслу.

„Где си мој стари, мој добри пријатељу?“, разговор Александре Нинковић Ташић са Видом Јанковић пред њену смрт

Госпођа Вида Јанковић, ћерка нашег конзула у Њујорку, виђала је Пупина и његову ћерку Варвару Иванку Пупин у периоду између своје тринаесте и осамнаесте године. Рекла ми је да је памти као лепу, причљиву и веома духовиту жену. Упитала сам је да ли зна да је Вава доносила бриге своме оцу. Размишљала је неко време, поново рекавши да је била једна од најлепших жена које је видела, а да су се све несугласице истопиле када је Пупина ухватила болест. Пошто се на њена сведочанства позивају када је реч о сукобу Пупина и Тесле, то је било моје прво питање. Одмах ми је рекла да је Пупин био божанствен човек. Виђали су се сваког Божића у Америци. Рекла ми је: „Ставио ми је велики дукат у длан када сам га први пут срела, рекавши ми да ће ми док је жив сваке године давати дупло више. И тако је и било.“ Вида је добила један па два, па четири, осам и последње године Пупиновог живота шеснаест дуката.

Теслу никада није упознала. Упитала сам је како је изгледао њихов последњи сусрет, онај у коме је учествовала и њена мајка. Истакла је да је, на молбу Пупинове ћерке, уз речи да Пупин жели да види Теслу пре него што се упокоји, њена мајка дошла таксијем по Теслу ненајављена, пошто је њен супруг био ван града. Изричито ми је рекла да код Тесле није било никаквог размишљања, иако су новинари у разним интервјуима писали да је она изјављивала супротно. Тесла је одмах узео мантил и брзо, готово трчећи ушао у такси. Мајка јој је још причала да је у Теслиним очима, чим је отворио врата Пупинове собе, видела сузе. Пупину је Тесла рекао: „Где си мој стари, мој добри пријатељу?“, а затим је замолио све да напусте болничку собу. У разговору су остали дуже него што су то саветовали лекари, уместо 15 минута, разговарали су дуже од сат времена а засладили су се слатком од поморанџине коре које је за њих направила Видина мајка.

„А сукоб?“, упитах госпођа Виду.

„Не знам, ми смо се породично виђали само с Пупином, а о сукобу због суђења Тесле и Марконија читала сам касније, када сам већ била у Србији“, рекла ми је том приликом, на моје изненађење, зато што су бројни медији деценијама преносили другачије информације, често их стављајући управо у њена уста.

Данас, госпођа Вида није више са нама. Памтим да ми је уз дукате показала два ормарића од јаворовог дрвета, за које ми је рекла да су били део Пупинове спаваће собе, а које им је он поклонио јер су се свидели њеној мајци.

КРУНОСЛАВ – УСТАШКИ ЏЕЈМС БОНД, шеф пацовских канала Ватикана и спасилац Павелића! (ВИДЕО) https://t.co/05cROYewyO

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 2, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Михајло Пупин, Никола Тесла, српска историја