Прочитај ми чланакЦитати од Ендија Ворхола и Френка Синатре до Харија Трумана – разговор са Џејмијем Шејом показује да портпарол НАТО-а за време бомбардовања Југославије нимало није променио свој особени сликовити стил изражавања.
Али променио је живот – после 1999. године није долазио у Београд, мада каже да је пре бомбардовања имао пријатеља у Србији.
Џејми Шеј Фото: Архива В. Н.
„Амерички председник Хари Труман је рекао – ако желите пријатеља у Вашингтону, купите пса.
Можда то важи за мене и Београд – можда је једини начин да имам пријатеља у Београду, да набавим пса.“
И док је у Београду омражен јер му је приписано ауторство над конструкцијом „колатерална штета“ за цивилне жртве НАТО пројектила, у Приштини, где повремено одлази, дочекују га као – хероја.
„Можда бих ја желео да је тај однос нешто равномернији, али то не можете да контролишете – можете само да радите свој посао на најбољи начин“, каже Шеј.
Дугогодишњи службеник НАТО-а сада је пензионер, али и даље активно прати и коментарише европске и балканске безбедносне изазове.
„Колатерална штета“ и „накнадна памет“
Џејми Шеј био је лице НАТО-а које је телевизијска публика у Југославији, али и свету, најчешће имала прилике да види.
Његове редовне конференције за штампу у Бриселу, на којима је објашњавао циљеве и постигнућа ваздушних дејстава НАТО-а никога нису остављале равнодушним.
Коришћење конструкције „колатерална штета“ за страдања цивила оставиће трајног трага у биографији Џејмија Шеја.
„Та конструкција заиста осликава једну дистанцу према стварности, људима којима је нанет бол.
Требало је да будемо опрезнији у коришћењу војне терминологије која је контрапродуктивна у широј јавности.“
Две деценије касније, Шеј зна шта би променио.
„Да морам да радим Косово поново, а драго ми је што не морам, говорио бих о ненамерно изазваном болу приликом убијања цивила.
Али то је све накнадна памет – у то време, под великим сте притиском, не спавате много и правите грешке, а и то је људски.“
Жалити, у стилу Синатре
„Колатерална штета“, ипак, остаје један од елемената на не предугој листи ствари за којима Шеј жали после две деценије.
„Има она песма Френка Синатре Мој пут где он каже – зажалио сам за неколико ствари, али их није било превише – и ја бих рекао слично.
Требало је некад и брже делити информације, био бих задовољнији да није било инцидената током бомбардовања због којих су губљени животи, да кинеска амбасада није погођена.“
На Шејовој листи нема места оном највећем питању – интервенција НАТО-а у Југославији била је и неизбежна и оправдана.
„У ситуацији насиља и етничког чишћења, НАТО је урадио праву ствар да се на Косову не би поновио сценарио из Босне.
Изразио бих жаљење због појединих детаља, али због општег разлога за покретање кампање – 20 година касније једнако сам уверен у оправданост, баш као и тад“, нема дилему Шеј.
Када се осврне на догађаје од пре две деценије, Шеј сам поставља питање – зар не би било боље да су успели мировни преговори у Рамбујеу и Паризу, вођени готово до пред сам почетак НАТО бомбардовања.
„Сви смо рачунали на успех преговора у Рамбујеу – видели смо да су косовски Албанци, страна за коју се сматрало да ће одбити споразум, коначно пристали, али га је Милошевић одбио.
Очекивали смо да ће у последњем тренутку бити постигнут неки дипломатски успех и да ваздушна кампања неће бити ни потребна“, каже Шеј.
Бомбардовање које је изненадило и НАТО
Због погледа усмерених ка Рамбујеу, 24. март 1999. године за тим за комуникације НАТО-а на чијем је челу био Џејми Шеј значио је потпуну промену живота.
„У року од 24 сата, у пословично тихо седиште НАТО-а дошло је више од 400 новинара са свих крајева света, телевизије су поставиле своје екипе пред зградом, ЦНН је заузео део паркинга.
Људи су тражили коментар, нове вести – а ми нисмо били потпуно спремни за то.“
И посао портпарола НАТО-а тада је изашао из сенке где је Шеју, према сопственим речима, било сасвим угодно.
„Генерални секретар НАТО-а је заправо главни у изношењу ставова, али се у случају Косова Алијанса први пут нашла светлошћу рефлектора као светска прича број 1, током 78 дана.
Не својом вољом и намером, нашао сам се у улози коју су диктирали догађаји – а једном када то крене, не можете побећи, већ дајете све од себе да објасните шта се дешава у акцији.“
И сама акција отишла је у правцу који је био другачији од очекивања у Алијанси.
„Постојало је уверење у НАТО-у и неким престоницама земаља чланица да ће, после свега неколико ваздушних напада, Милошевић попустити и сести за сто.
Када се то није десило, морали смо у потпуности да променимо како медијске планове, тако и војну стратегију, за много дужу операцију.“
Шеј каже да се Алијанса тада сусрела и са критичким преиспитивањем акција НАТО-а које су доводиле до убистава цивила, бомбардовања градова, болница, амбасада.
„Током првих неколико недеља, мој мали тим и ја имали смо потешкоћа да покријемо две-три конференције током дана, добијемо информације од војних представника, као и земаља чланица.
Медији су тражили одговоре како се колатерална штета десила, зашто се десила грешка, какве су процене нанете штете и губитака живота.“
Због тога је помоћ стигла из Лондона – Алистер Кембел, главни медијски саветник тадашњег британског премијера Тонија Блера, дошао је у Брисел да ојача медијске снаге НАТО-а.
„Ја сам био одговоран за тон и садржај поруке иза које стоји НАТО.
Алистер Кембел нас је саветовао о ноћним сменама, праћењу медија, људима који ће бити на телефону са војним званичницима и од њих тражити информације шта се догађа одмах, а не за две-три недеље.“
Контрарат Београда
Присећа се Шеј да је посебан изазов за НАТО био одговор Београда у медијском рату за који сматра да није био сукоб „Давида и Голијата“.
„Срби су препознали да су медији битка за себе, битка за освајање срца и умова људи.
Ту су услови за битку били далеко изједначенији него што је то било на војном пољу, где је НАТО имао огромну војну предност.“
Кључну почетну предност Београду у почецима сукоба, према процени Шеја доносила је чињеница да је Југославија контролисала приступ новинара Косову – где су извештачи могли да иду и са ким да разговарају.
„Када је бомбардована избегличка колона трактора, Милошевић је одвео стране медије на Косово да то сниме – да би се све одмах видело у западним медијима и више пажње посветило грешкама НАТО-а.
Милошевић се надао да ће се на тај начин пре распасти подршка НАТО интервенцији, него српске снаге на Косову.“
Ипак, Шеј каже да је једна суштинска грешка Милошевићевог режима допринела победи НАТО-а и у медијском пољу.
„Када су косовски Албанци на тракторима и коњима протерани у Македонију и Албанију, западни медији су могли да их интервјуишу и чују приче о њиховим патњама.
То је померило клатно медијске пажње – са грешака НАТО-а, на Милошевићева кршења људских права“, закључује Шеј.
ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ О СРБИМА: Криви смо што јесмо! https://t.co/EplV3uEuPr
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 22, 2019
„Игра са границама се никад не завршава“
Пре две године, Џејми Шеј добио је награду приштинског приватног универзитета „ААБ“ за поштовање људских права, а он је „поделио“ са пилотима НАТО-а који су 1999. године учествовали у бомбардовању.
Шеј је чест и радо виђен гост на Косову, а са њим се сусрећу и чланови политичког врха у Приштини.
„Разумем фрустрацију становништва на Косову због спорог економског развоја – и то је још један разлог за још снажнију регионалну сарадњу.
Косово може да опстане као независна држава, али би напредак био много бржи ако се односи са Београдом нормализују.“
У ту сврху, Шеј сагледава и присуство трупа НАТО-а у снагама Кфора чак двадесет година после војне интервенције – објашњава га стабилизацијом прилика и омогућавањем атмосфере за преговоре са Београдом.
Ипак, један потез власти у Приштини спреман је јасно да негативно оцени.
„Рекао сам Косоварима да, ако желе да формирају војску, то мора бити у оквиру устава.
Они су одабрали другачији пут, али порука НАТО-а је да, ако желе подршку, онда морају да чине ствари у складу са уставним процедурама.“
Џејми Шеј пажљиво прати и преговоре Београда и Приштине о статусу Косова које, бар у јавности, обележава дебата о корекцији граница.
„Мислим да би била штета ако је једини начин да Косово и Србија реше своје проблеме кроз даље етничке поделе и промене граница.
Јер када једном кренете да се играте са границама – то се никада не заврши.“
Шеј сматра да је заједничка будућност, у којој су границе мање битне, важнија од потенцијалних подела.
„Надам се да ће Србија и, једног дана, Косово постати део Европске уније као праве европске земље – а то значи мултиетничке земље, где су мањине добродошле.
Ако морате да будете моноетничка земља да бисте опстали, то чини ствари тежим, а не лакшим да бисте имали европски идентитет“, каже Шеј.
Шеј у пензији, Вучић на челу државе
На чињеницу да се на месту председника Србије налази Александар Вучић, човек који је са српске стране за време бомбардовања био задужен за медије као министар информисања, Шеј одговара тврдњом да је важно да се људи мењају.
„Најбољи политичари су они који уче из својих искустава – најгори су они који никад не уче и не мењају се.
То је као фудбал – никад није важно како сте играли на мечевима у прошлости, увек су важни они мечеви сада.“
Разуме Шеј да је водити Србију ка чланству у Европској унији изазован посао и подсећа на „црвени тепих који је сачекао Владимира Путина“ у јануарској посети Београду.
„Србија јесте различита од својих суседа јер има двоглавог орла – једном главом гледа на Запад, а другом на Исток.
Србија може бити и мост између Запада и Русије, у време када су мостови преко потребни.“
Ипак, Шеј сматра да је за будуће генерације кључно питање – може ли се остати у тој средини.
„Уверен сам да је најстабилнија будућност Србије на Западу – то не искључује добре односе са Русијом, јер и земље у НАТО-у имају добре односе са Русијом.
Изазов за српске лидере је развијање позитивне европске визије, да се на крају не остане у том процепу.“
У процепу је остао утисак Џејмија Шеја о Балкану – две деценије после НАТО интервенције по његовом мишљењу обележавају успеси попут договора о имену Северне Македоније, али и неуспеси.
„Када видим хиљаде људи на улицама Београда, Подгорице, Тиране, Бањалуке, како протестују против корупције, притиска на медије, када видим да је 150 хиљада људи напустило БиХ, где је незапосленост међу младима највиша на свету – јасно ми је да је начињен напредак, али да посао није завршен.
Можда нам не треба војска, али треба политичке и економске ангажованости“, поручује Шеј.
Џејми Шеј, Енди Ворхол и Џенис Џоплин
Шејова ангажованост у пензији и даље је у вези са безбедносним питањима – кроз професуру на Универзитету у Ексетеру и бриселску организацију интелектуалаца знаковитог имена „Пријатељи Европе“.
„Енди Ворхол је рекао да ће свако на овом свету бити славан 15 минута.
У мом случају, та популарност је кратко трајала, за разлику од политичара који остају по 30-40 година на сцени.“
После доба популарности, једна ствар се код Шеја није променила – особени, сликовити начин изражавања, пун цитата и метафора, зачињених необичним хумором.
И на питање о томе, одговара – својим стилом.
„Постоје певачи који немају фантастичне гласовне могућности, али имају неке специфичности које људи памте и воле – Џенис Џоплин је имала глас као да је увек окупан вискијем.
Свако има своју личност и стил, и то се не може променити – ако пробате да мењате, бићете 100 одсто мање ефикасни.“
Напомиње Шеј да је у последње две деценије имао много сусрета са Србијом у промењеним околностима – каже да је радио на пројектима НАТО-а и Србије, а себе описује као пријатеља Београда „из сенке“ јер је тако боље и за пројекте и за њега.
„Волео бих да дођем у Београд, а да то не буде у потпуној тајности – жалим што је развод био не из избора, него из нужде.
Волео бих да говорим на некој конференцији и да, ако према мени не полети много цигли и парадајза, то урадим још два-три пута у наредних неколико година“, закључује Шеј.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
