ШТА ОПОЗИЦИЈА ХОЋЕ, шта власт мора

Александар Вујовић

21:20 19.03.2019.

Вучић просто нема куд. Он мора ухапсити људе који свесно крше закон са намером да буду ухапшени како би политички профитирали

Радикализација протеста у Србији била је све само не неочекивана. Будући да је власт још од демонстрација око Савамале 2016. године патентирала тактику неизвођења полиције на улице, која се показала успешном, очекивано је што је на исти начин поступила и током „протеста против диктатуре“ из априла 2017. и опозиционих протеста с краја 2018. године, који ових дана доживљавају кулминацију. Касније је исту тактику преписао и Орбан, који такође није изводио униформисану полицију када се у Будимпешти суочио са уличним демонстрацијама.

Та тактика је до сада у Србији (а и Мађарској) била успешна из неколико разлога. Један од важнијих је то што се њом побија аргумент о наводној полицијској бруталности, што је прича која по правилу мотивише омасовљавање протеста. Међутим, њена структурна претпоставка јесте то да ће полиција бити употребљена оног тренутка када демонстранти почну да примењују силу. То је основна премиса без које неизвођење полиције на улице постаје бесмислено и доводи у питање функционалност државног система.

Немајући куд, након вишемесечних протеста који су бројчано почели да јењавају, опозиција је упадом у институције одлучила да одигра на све или ништа, не желећи да испусти актуелни протестни моментум. Циљ им је био да свесно претерају и приморају власт да их ухапси, да би потом ширењем наратива о репресивности режима и политички мотивисаним хапшњима одржали замајац демонстрација и придобили међународну пажњу. Кад су осетили да власт зазире од употребе полиције чак и док демонстранти насилно упадају у институције, то их је учврстило у уверењу да се државни врх плаши да употреби инструменте силе који му стоје на располагању. И зато су лидери протеста сутрадан одлучили да ухвате вола за рогове, тј. да покушају да упадну у зграду Председништва, у чему нису успели, или да је барем окруже и онемогуће кретање председнику који се налазио унутра, у чему су били успешни.

Сувишно је трошити речи колико је овај вид политичког деловања нецивилизован и штетан по национални углед и државне интересе. Све оно што просечан српски конзумент медија помисли о Албанцима кад види да њихови политички представници у косовском парламенту бацају сузавац, или да албанског премијера Едија Раму на седницама гађају јајима и посипају брашном, то су јуче регион и свет мислили о Србима и њиховој политичкој култури. Да и не помињемо да се све одиграло на дан када је главна вест требало да буде обележавање 15. годишњице погрома над српским народом на Косову и Метохији.

Али шта год о тактици опозиције мислили са аспекта националних и државних интереса или елементарне политичке пристојности, утисак је да су они успели у свом главном науму: да радикализују протест и продубе (асиметрични) друштвени расцеп. То што су успут учврстили Вучићеву базу и одбили велики део неодлучних бирача њима није важно, јер им циљ није победа на изборима (Јеремић рече да ће Вучић „пасти пре Ускрса“), већ додатно активирање и радикализовање свог језгра и вршење уличног и ванинституционалног притиска на власт.

КАД ЈЕ ЗЕМЉА У ГРАЂАНСКОМ РАТУ?

Направљена је огромна грешка када полицији није дозвољено да обавља свој посао по службеној дужности, односно да ухапси лидере протеста и њихове следбенике који су јавно кршили закон. Свака држава мора имати монопол над применом силе у оквиру свог територијалног и уставног поретка. То је предуслов њеног функционисања. Оног тренутка када се на тлу једне државе појаве два субјекта која некажњено примењују силу, држава је ушла у грађански рат. Он може да се заврши оружаним обрачуном, а може и одмеравањем снага на уличном терену (нпр. револуцијом), али се свакако не може завршити мирно. С тим у вези, уколико људи који су упали у Јавни сервис не буду кривично одговарали они ће – као што су већ показали покушајем упада у Председништво и најавом упада у полицијску станицу – ићи све даље са праксом некажњеног кршења закона и покушајима окупације институција.

У свакој озбиљној држави је потпуно незамисливо да такво понашање прође без правне санкције. Да су покушали тако нешто да ураде у Вашингтону, полиција би их најбруталнијим могућим методама спречила у таквом науму, при чему није искључено да би употребила и ватрено оружје уколико би демонстранти пружили жилав отпор. Сједињене Државе су само најдрастичнији пример, али исто важи и за Велику Британију, Француску, Русију, Кину, Турску и сваку другу велику силу са јаким државним ауторитетом.

И тако долазимо до главне мане Вучићеве тактике да се по сваку цену уздржава од примене насиља и употребе полиције, која му је омогућавала да се код куће и у свету прикаже као толерантан и трпељив владар, што је у потпуној супротности са етикетом бескомпромисног диктатора коју покушава да му налепи опозиција. Ако ви стојите и понављате колико сте толерантни док вас неко удара у намери да вас убије, ви нисте толерантан човек, него сте уплашен човек, или будала. У таквој ситуацији једноставно немате другог избора осим да се браните, а кад је већ тако, онда је много боље да то урадите одмах на почетку, јер ће одсуство ваше реакције само ободрити противника који је одлучио да се с вама обрачуна на насилан начин.

Да поједноставимо, Вучић просто нема куд. Он мора ухапсити људе који свесно крше закон са намером да буду ухапшени како би политички профитирали. У супротном, нека поднесе оставку и распише изборе на којима се неће кандидовати, јер није успео да изврши главни задатак сваког владара: да одржи ред и поредак и омогући неометано функционисање државних институција. Уколико не уради ни једно ни друго, нека добро размисли шта ће урадити када демонстранти упадну у државне и локалне институције у 30 градова у Србији, или када у потпуности радикализују своју базу па их пред Председништво стварно дође 50 000, а њихови и светски медији објаве да их је дошло пола милиона.

ПИТАЊА КОЈА НИКО НЕ ПОСТАВЉА

Иначе, крајње је иритантна Вучићева стална потреба да казује и доказује како се не плаши. Он мора да схвати да је председник државе, а не навијач. Шта значи кад он на конференцији за медије каже да су демонстранти пробили ограду и да покушавају да упадну у Председништво у којем нема жандармерије, али да он неће да се склони јер се не плаши? Да ли он сам врши процену безбедности председника републике, или то раде неки стручнији људи? Ако то ради неко други, какве везе онда има да ли се он лично плаши или не плаши у датој ситуацији? Данас је очигледно поновио сличну ствар као у Сребреници, када му је, према сопственом признању, обезбеђење саветовало да не иде тамо јер не могу да му гарантују безбедност. Ако је Вучић храбар човек, то је свакако похвално, али нека своју храброст доказује када престане да врши државну функцију, уместо што се игра са судбином целе земље, која је директно повезана са судбином њеног председника.

Елем, Србија је јуче понижена јер је њеном председнику било онемогућено кретање по сопственој земљи од стране шачице људи који без икаквог политичког легитимитета скрнаве углед државе и њених институција. Уосталом, кад смо код легитимитета, занимљиво је да је према последњем истраживању само 13.2 одсто бирача спремно да на изборима подржи Савез за Србију, при чему је истраживање радила НСПМ, чији власник (Ђорђе Вукадиновић) је члан поменутог опозиционог савеза. То практично значи да део опозиције који је јуче био на улицама сам себе процењује на 13.2 одсто подршке бирача, па је нејасно како мисле да им то даје легитимитет да говоре у име целог народа, насилно упадају у институције и најављују пад власти („пре Ускрса“). То је политички концепт бољшевичких револуционара.

Требало би неколико питања поставити и оном (мањем) делу јавности који верује да ће ови протести изаћи на добро. Како се тачно догодило да је у сваком чину Јелена Анасоновић једна од главних улога? Видели смо је и на снимку упада у РТС, све време је главна фигура уз Бошка Обрадовића. Ко је уопште та девојка? Да ли је она истакнута јавна личност, попут других вођа протеста, од Сергеја и Банета Трифуновића, до Николе Која? Да ли је она политичар, попут Обрадовића, Јеремића, Ђиласа? Не, није ништа од тога. Ко је онда она и зашто има кључну улогу у овим протестима?

Зашто је особље америчке амбасаде баш од ње „прикупљало информације“ о протестима на састанку у хотелу Хилтон? Како да знамо да службеница америчке амбасаде није Јелени Анасоновић приликом састанка у хотелу Хилтон делила инструкције? Зар није логично да неко постави то питање ако узмемо у обзир огромно логистичко, финансијско и организационо учешће Вашингтона у уличном рушењу Слободана Милошевића? У овој земљи као да постоји прећутни консензус свих актера у јавном животу (изузев таблоида) да се оваква питања нигде не смеју постављати.

Исто вреди и када говоримо о Борку Стефановићу, такође једном од лидера протеста. То је човек за којег у Викиликсу постоје докази да је Коштуничин тајни план за Косово, који је и формално имао ознаку државне тајне, ставио под мишку и однео у америчку амбасаду. За то кривично дело – које није чак ни демантовао – никада није подигнута оптужница, нити се неко заложио да му буде забрањено даље бављење политиком. Напротив, он је тај који данас најављује да ће другима забранити бављење политиком, односно да ће спроводити лустрацију. Дакле, човек који би у свакој земљи кривично одговарао због одавања државне тајне у овој земљи не само да се неометано бави политиком, већ и упада у државне институције и најављује да ће – када поврати власт – одређивати ко сме а ко не сме да се бави политиком. Како то може бити нормално?

ФЛУКТУИРАЈУЋИ ЛЕГИТИМИТЕТ

Целокупна светска историја показује да је и лош систем бољи од анархије. У анархији не постоје држава, закон и институције, постоји само руља и право јачега. А када анархија смени поредак (какав год био), онда у једном дужем периоду престају да важе сва писана и неписана правила и узуси. О томе добро сведочи једна од Тијанићевих колумни сабраних у књизи Ја и нико мој у којој описује како је Ђинђић пре Петог октобра јавно обећавао испоручивање Милошевића Хагу, док је Коштуница био и остао против. Међутим, упркос противљењу човека који је имао огромну подршку народа и упркос чињеници да ниједна држава никада није испоручила свог председника страном суду, Милошевић је на крају ухапшен на препад и потом – да ствари буду кристално јасне и у симболичкој равни – испоручен на Видовдан. Тиме је јасно показано да легитимитет народне воље у временима постреволуционарне анархије лако бива занемарен од стране носилаца такозваног „флуктуирајућег легитимитета“, који увек прелази на оног актера који је вољан да испуњава налоге доминантног фактора, у нашем случају странаца.

Отуда, сасвим је јасно да Запад испотиха подржава протесте у Србији, али да ипак није до краја стиснуо папучицу за гас. Још се нису огласиле међународне организације и глобалистички медији са осудама „диктаторског режима“ и претњама санкцијама, засад се задовољавају причом о „ауторитарном лидеру“; још нису почели да цуре тајни снимци корупционашких афера високих државних званичника (или можда њихових породица), већ се пласирају у писаној форми преко локалних медијских испостава попут БИРН-а и КРИК-а; још увек на насловној страни Блица нема позива на протесте, већ се о њима извештава са неутралног становишта. То нам јасно казује да се још увек налазимо у домену контролисаног хаоса, иначе најплоднијем тлу за рад западних политичких оперативаца.

А њима треба Косово, а не демократија и дрвореди на Калемегдану. Ко има вољу и способност да им то испоручи, или бар ко успе да створи такву илузију, имаће њихову подршку, тј. биће овенчен ореолом „флуктуирајућег легитимитета“. А да ли је тај ореол тренутно на страни власти или опозиције знаћемо између осталог и по томе да ли се упад у државне институције кажњава са 211 година затвора, као у Македонији (случај Собрање), или минималним казнама за споредне актере и аболицијом, као у Србији.

Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда