АЛЕКСАНДАР ЛАМБРОС: Прави кривац за догађај на Новом Зеланду је Бернар Анри Леви!

Александар Ламброс

09:10 18.03.2019.

Ситуација је, дакле, следећа – неки бели супрематист, неонаци, ултра шта већ (допишите овде) је на Новом Зеланду у месту Christchurch упао у џамију у време молитве и побио силан неки свет.

Тачније, миран, побожан, муслимански свет који је на Нови Зеланд дошао да оствари своје снове о бољем животу. Дакле, нормални људи ко и ми.

Пре него пређем на ствар, дозволите ми само да за тренутак изконтемплирам над дивно поетичним податком да се напад на џамију догодио у месту које се зове „Христова црква“. Шта ми је ту поетично? Па то да у месту с таквим називом постоји џамија. У неком идеалном свету (мултикултурном какав рецимо постоји у фантазији данашње европске либерал левице) то би било исто као да у Ријаду постоји црква. Да, you may say I am a dreamer … but I am not the only one.

За моју поенту није битно ни како се тај лик зове, ни ког је тачно порекла, ни колико је људи у том нападу настрадало. Kолико год да их је настрадало, настрадало их је барем исто толико у истом дану, а ја бих се лежерно кладио и на више, у међу муслиманским обрачунима (шиитско сунитским наиме) о којима чујемо слабо шта, или најчешће ништа, јер медији нас брижљиво дезинформишу о свему што се ислама тиче, како би се у животу очувао фантазам белог либерал левичара о некаквој великој исламској цивилизацији и култури.

Да не помињем сада колико је немуслимана, исто само данас, страдало од ислама у свету, колико је гејева бачено с кровова, колико је жена убијено из „части“ (оне срећније прошле су с отфикареним клиторисом и киселином баченом у лице), колико је малолетних девојчица на силу удато за маторе педофилне предаторе, колико их је силовано јер је сексуално ропство иначе халал. Ево, трећег марта су муслимани у Нигерији мачетама посекли више од 20 хришћана, а дванаест дана је овој вести било потребно да се пробије кроз блокаду мејнстрим медија до малих алтернативних и махом електронских медија какав је jihadwatch. Замислите нашта би личило кад би читав дан данас црвеним и великим словима свуда флешовало „анти хришћански напад у Нигерији“. Не иде, сложићемо се. Не иде у дивном прогресив мулти култи свету у каквом треба у будућности да (пре)живимо.

Укратко, било би политички некоректно, јер данас је дан кад ћемо срати о томе колико је исламска култура велика и колико бело супрематистичко зло представља претњу за свет.

Пада ми у очи, да од оно мало медија што сам овим поводом прелистао, нико (сем Kурира, ал кад ти Kурир каже да си луд) нападача не квалификује као психички нестабилну особу. За сада нема ни помена о тешком одрастању у сиромашном кварту, незапослености, кризи идентитета у новозеландској мултикултурној средини … Што обично буду неки од могућих објашњења кад муслиман на западу уз повике „аллаху акбар“ ножем насрне на пролазнике. Јер, као да између психичке нестабилности и веровања у 72 хурије које чекају да их овакав манијак на небу дефлорише, постоји некаква суштинска разлика. Дакле, узроци могу бити разни, сем идеолошки.

А кад сами нападачи, илити есктремни муслимани како нам медији саопштавају (што је плеоназам јер како се бива екстреман у односу на изричиту куранску наредбу да се неверници убијају?) инсистирају на томе да убијања чине из идеолошких побуда (као да Аллаху Акбар није довољно да се схвати) медији крену да нам објасне да су то фундаменталисти.

Схватили смо и то. Ок, фундаменталисти су. Питање је онда какви су то фундаменти идеологије (јер ислам није само вера, он је изнад свега и идеологија, иначе би негде постојало нешто налик западном концепту секуларизма у већински муслиманским земљама) кад онај који одлучи да их се строго држи, дакле фундаменталиста, постане масовни убица? Фундаменти будизма, на пример, воде неизбежно у веганство.

Дакле, новозеландског терористу на овај безумни чин надахнули су неонацизам и Срби. Питање како су се неонацизам, Хитлер и Срби нашли у истој корпи идеолошког надахнућа, може да постави само неко ко је у политичком смислу преспавао последњих тридесет година. Или није гледао холивудска пропагандна смећа отприлике исти тај број година. То је последица неизмерно пута поновљеног поређења између Аушвица и Сребренице. Између Холокауста и борбе Срба да избегну трећи геноцид у једном веку, бројних америчких, а богами и домаћих филмова, у којима су Срби планетарни зликовци од којих се у најновијем појављују као одрубљивачи недужних муслиманских глава у Босни. Одрубљивање глава у Босни се догодило, али то су чинили муслимани а главе су биле српске.

Али, такви детаљи, као што су чињенична истина су, за потребе одређеног политичког наратива или агенде, не од мањег, него од апсолутног никаквог значаја. А по несрећи, агенду гурају следеће групе, од којих су свака појединачно и за себе довољно језиве, а удружене су дословно апокалиптичне – амерички империјализам, европски либерал леви прогресивизам и исламизам.

О томе се ради кад научите да гледате кроз политички коректан булшитинг. Ок, било је ту још неких ћириличних натписа на оружју, дал бугарских, белоруских, небитно. Нису они холивудски bad guys, Срби су. Иначе, истина је да се Срби боре против ислама још од 1389. и да су њихове заслуге за спас Европе, или баш ако хоћете, западне цивилизације, незанемарљиве. Није то спорно уопште. Спорно је како смо упркос тим заслугама завршили као кривци за напад на муслимане у Kрајстчерчу.

И ако ми допустите, пошто сам се мало у слободно време бавио темом, можда бих могао да вам дам материјал за размишљање.

Онако како ја видим ствари, за напад је одговоран Бернар Анри Леви. Ок, можда не баш директно, али индиректно несумњиво. Он и сви његови идеолошки пулени.

Он је управо јуче у Амстрердаму одржао представу „У потрази за Европом“ коју је, како читам, посветио против Wildersa и успомени на два Ван Гога. Wilders је холандски политичар, онакакв какве на прогресив ЕУ западу по навици зову ултрадесничарима, популистима и исламофобима.

Један Ван Гог је сликар за кога по свој прилици знате чак и да нисте љубитељ уметности (дакле, Холанђанин који је ушао у колетивну ЕУ културну свест, што је ок) а други је Тео Ван Гог, активиста кога је ножем на улици на смрт изнабадао, погађате, муслиман. Дакле, у истој реченици осудиш човека који непрестано указује на опасности исламизације запада (и живи под сталном полицијском заштитом) и указује на куран као идеолошку подлогу тероризму, и одаш пошту човеку које је страдао од муслиманске руке.

Истом прогресив левом менталном акробатиком је пре неко вече на француској телевизији изјавио следеће – „Европа је у Босни немо посматрала како се уништава (Срби, опет добро погађате) секуларни ислам, који је европска вредност“. На страну сад то шта би било да није немо посматрала, ове речи долазе из уста човека који је за време рата у Босни бранио аутора „Исламске декларације“ у којој стоји следеће –„”Нема лаичког начела.

Држава треба бити израз и подржавати моралне концепте религије“ и „Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Полажући право сам уређивати свој свијет, ислам развидно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју.“

А унитервјуу за сарајевску ТВ 10. априла (ох, гле симболике, рођендан НДХ) 1991. године – „”Или ће бити како Муслимани кажу, или нема договора… Десетине хиљада младих Муслимана спремно је да брани БиХ најстрашнијим тероризмом”.

И, ето, ову европску вредност су Срби уништили.

Дакле, овај mind fuck наратив је, по мом скромном мишљењу одговоран за данашњи масакр муслимана у Christchurch-у. Ђе је веза? Па ево где – сваки пут кад би неко отворено и поштено проговорио о исламу а ликови, интелектуалне и моралне наказе какав је Бернар Анри Леви, упру прстом и викну – исламофоб! – (што у преводу с исламолевичарског значи „особа која о исламу зна више него што би муслимани желели да знате“) уводи се атмосфера цензуре која храни и подстиче, с једне стране исламофашизам, а с друге банални бели фашизам какав је овог Новозеланђанина.

То је наратив које муслиманима омогућава да уживају и користе свој статус жртве (што они и јесу, али жртве ислама а не западњачке нетолерантности) док су у суштини предатори. То је такође наратив који омогућава да се праве жртве (Срби рецимо) прогласе злочинцима. И то је на крају наратив који нас истинске либерале и истинске демократе, претвара у фашисте или популисте у најмању руку, што цензуру чини неопходном.

Ја сам дубоко интимно убеђен, да упркос сузама и изразима саучешћа за недужном муслиманском заједницом Новог Зеланда, од којих данас не може да се живи по друштвеним мрежама, исламолевичарска, либерал прогресив и другосрбијанска екипа умиру од радости, а неки су доживели и оргазам.

Јер ово им даје право за све, посебно ако баш данашњи дан, и данашњи повод, ко побогу ја сада, искористимо да укажемо на то да је ислам идеологиија у свему слична нацизму и глобална пошаст у односу на коју глобално загревање делује ко безазлен проблем. Ово им потврђује супериорну моралну позицију која на дневној бази не пије воду јер их стварност демантује и то упркос брижљивој медијској цензури.

Чим је social justice warior (SJW) кукњава јутрос кренула сетио сам се разговора неког муфтије и православног попа на телевизији ономад кад је била запаљена нишка џамија. Не сећам се имена, али муфтија је без краја и конца верглао о јадним муслиманима, жртвама великосрпског национализма, ла ла ла …. Поп ћути, слуша и кад добија реч почиње са – “задивљујуће је како сте све оне српске цркве и манастире на Kосмету, што оскрнављене што уништене, успели да изједначите са овом једном џамијом ….” Тај рад.

Хвала, нисам купац.