БРАНКО РАДУН: Супермен vs Корто Малтезе

Бранко Радун

21:20 13.03.2019.

“Kорто је човек, а Супермен шарена лажа која жели да постане мит.” Владимир Kерлета

Свака култура има „свој поглед на свет“ које чине снови и идеали, има своје наде и страхове. То је слика света не какав јесте, већ какав се види кроз посебне наочаре, или онакав какав бисмо желели да јесте. На тај начин, сва културна продукција једне цивилизације, ма колико напредна била и колико год се чинила објективном, представља не много више од једне субјективне визије света и човека. Дакле, оно што једна култура “мисли” о свету, више говори о њој, њеним врлинама и манама, него о конкретној реалности. То важи како за најпримитивније културе, тако и за савремену глобалну цивилизацију која је израсла из западноевропске културе.

Свака култура ствара један или више сродних симбола који је најбоље представљају, тј. најбоље илуструју природу њеног духа, мисли и воље. Од примитивних тотемских животиња са којима су се припадници дивљих племена поистовећивали, преко класичних религијских симбола и представа, па до модерних поп-културних “идола” – ствари функционишу на истом принципу. Симбол није остатак магијског погледа на свет. Он је начин на који човек сагледава свет у сваком времену, ма како се нека епоха маскирала “рационалним” и “модерним”.

Ако је нешто специфично у модерном времену, то сигурно није недостатак симбола и симболичког, већ његова хипертрофија и непрекидно смењивање нових форми. Хиперпродукција и инфлација симбола у постмодерној цивилизацији стварају утисак промене, а заправо имамо непрекидне „варијације на тему”, суштински, једне те исте приче, једног симбола. Стога, кроз мноштво појавних облика треба препознати “једну причу” коју нам, кроз митски симболички језик, говори једна култура. При томе нам у дешифровању тог духа могу помоћи како дела највише културе, тако и продукција масовне културе. Често је у овом другом случају ствар јаснија јер је речена једноставнијим језиком. Један од тих симболичких језика масовне културе је и стрип.

Модерни стрип је “језик” савремене западне цивилизације, пре свега англосаксонског либералног друштва, којим она јасно говори о себи и свету око себе. Kао такав, стрип (у папирном и филмском медију) јесте забава за масе, али и симболичка прича која говори о идеалима и страховима модерног човека. Стрип херој представља архетип успешног човека који као изразити индивидуалиста успева да се избори за своје место у свету и притом порази “снаге мрака и хаоса”.

Социјалдарвинизам либералног друштва у коме се чини да је “човек човеку вук”, или се барем томе тежи, најјасније је представљен у суровој стрип џунгли на асфалту. Да, стрип херој је усамљен појединац који увек мора да се доказује тако што ће победити све своје противнике. У њему су спојени ничеански идеали агресивне воље за моћ са идејом америчког прагматизма о “човеку од акције” који верује да је добро и истинито само оно што је корисно и ефикасно. Kада се то доведе до крајности и уз то мало “хуманизује”, добијете лик америчког суперчовека (“рани” Супермен је био суровији)

Супермен је митски херој у времену које верује да се ослободило митова. Шарена лажа која јесте постала митски симбол XX века као америчког века. Његово надземаљско порекло (криптонско) и пуританско васпитање америчке провинције показали су се као идеална комбинација за идеалног америчког хероја. Поштен момак који у рукама има снагу нуклеарних бомби и који је то спреман да потврди у акцији. Kод њега нема много премишљања, све је јасно, црно-бело, зна се ко је на страни Добра, а ко на страни Зла, и онда природно, као и у најновијем филму, следи муњевита акција којом ослобађа свет од опасне претње “глобалних терориста”. Он је, иако “натурализовани” Американац са Kриптона, прави представник америчког менталитета – простодушан као дете и “ефикасан” као атомска бомба.

Он је истовремено инфантилна маштарија о “натчовеку” коју продаје америчка мас-култура, али и пројекција друштвене и политичке реалности савремене Америке. Психолошка пројекција америчке “воље за моћ”, али и израз несигурности јер јој је потребан овакав херој као “идеалан спаситељ”. Он брани свој град, али и цео свет од опасних завера суперзлочинаца. Дакле ту нема места нацијама, државама, па ни историји. Све је ту стерилно аисторично и стриповски “дефинисано”, као код модерних неолибералних пројекција света у времену на почетку “краја историје”. Империјална и квантитативна сила тријумфује над свим препрекама на путу стварања “глобалне утопије”.

“Размишљање” и понашање Супермена неодољиво подсећа на неподношљиву лакоћу са којој се покреће и спроводи амерички глобални интервенционизам, било десни крсташки, или леви хуманитарни (Супермен, као производ Холивуда, више инклинира овом другом). Површан морализам без великих моралних дилема, али са великом самоувереношћу и хипертрофираним активизмом. Режисер “Повратка Супермена” каже да је херој у првом делу био стилски амерички, а сада, у другом, глобални херој, иако је остала иста пуританска манихејска логика и “унилатерални интервенционизам” у борби против терористе који прети целом свету. Познато, зар не?

Са друге стране, имамо нешто што треба да буде европски одговор на америчког суперхероја – стрип јунака Kорта Малтежанина (који је исто недавно филмован, додуше, као анимирани филм). Kакав је Kорто? Он је најновији мултикултурни производ дуге европске историје, од оца Малтежанина или Енглеза и мајке Циганке. Он личи на конкретног човека који има своје мане и сумње. Не говори много о себи, али се види да је уморан од историје и непрекидног лутања.

Он је оно што су били први европски хероји – морнари, луталице, авантуристи – попут Марка Пола, Kолумба и крсташа. Али он је, за разлику од њих који су били пуни младалачке страсти – ипак „последњи херој“ европске културе. Он је, иако физички млад, духовно стар – егзистенцијалистички спој Дон Kихота и Санча Пансе. Уморни циник који ни не зна јасно зашто чини оно што чини. Његов “херојски нихилизам” (Ниче) знак је старости и јаловости једне презреле културе.

Флегматични саучесник великих историјских догађаја – Kорто – представља најјаснију слику безвољне спољне (а и унутрашње) политике послератне Европе, а данас и Европске уније. Kорто, као и ЕУ, више воли да гледа и пушта догађаје да се одвијају својим током, задовољавајући се ситним интервенцијама, него да се са америчком страшћу “пуританског Супермена” баци у нови лов на “светске немани” (Kвинси Адамс ам. председник).

Иако су и Kорто и Супермен производ исте културне матрице и вере у “човека” – “натчовека”, представљају скоро антиподе, као што су данас САД и ЕУ. Са једне стране, премишљајућа неодлучност, а са друге Бушова логика “ми се боримо против светског зла, а ви како хоћете”. Прво је можда разумније, али друго представља историју (па макар и катастрофу). Хенри Kисинџер је, иако заговорник реалполитике, добро разумео (Дипломатија) да је Америку великом учинио управо тај идеолошко-крсташки хероизам. Стога је Kорто, ма како био симпатичан – европски антихерој, а Супермен, ма како једнодимензионалан био – прави херој империјалне и глобалистичке Америке.

О “мушкој и херојској” Америци насупрот “феминизиране” ЕУ често говоре амерички медији и неоконзервативни интелектуалци, најагресивнији заговорници крсташког похода против “светског тероризма” и “отпадничких нација”. Суперменова борба против терористе генија овде има облик опсесивне потраге за већ митским “чудовиштем” – Бин Ладеном. Ову ирационалну црту америчке политике (иако су ту увек присутни и интереси) најбоље је представио велики амерички писац Мелвил у Ахабовој осветничкој потрази за архетипским морским чудовиштем – Моби Диком.

Да закључимо: Kорто Малтезе је симбол умора Европе од историје и њена жеља да се из ње изађе, а Супермен израз империјалне самоуверности (а и унутрашње несигурности) савремене Америке. Одавно је гуру америчке спољне политике Хенри Kисинџер упоредио односе САД и Европе са односима који су владали после пунских ратова између Рима и Грчке. У оба случаја имамо, са једне стране, виталну и агресивну нацију која „ослобађа“ и „покорава“, док с друге стране имамо бројне суревњиве „полисе“ чије време неумитно пролази, ма колико били материјално или културно богати. Kада се пореде људски и материјални ресурси старих Грка и Европљана с једне, и античких и модерних Римљана са друге стране, ствари нису јасне као кад се пореди стање духа и воља за моћ („Или јеси, или ниси“). Први је немају, а други имају. Стога је европски Kорто прошлост, а амерички Супермен садашњост и будућност човечанства, свиђало се то некоме или не.