СРБИН КОМЕ РУСИЈА ТРЕБА ДА ЗАХВАЛИ за Пушкина

21:00 20.02.2019.

О грофу Сави Владиславићу много је писано. Познато је да је био српски трговац и политичар, саветник и дипломата руског цара Петра Великог, путописац, полиглота, велики добротвор…

Многим његовим заслугама за руски народ и државу од скора је прибројано и име једног од највећих руских песника Александра Сергејевича Пушкина. Наиме, Пушкиновог прадеду, тамнопутог Етиопљанина, Сава је као осмогодишњака откупио на једном сајму робова у Цариграду и поклонио цару Петру Великом. Ево како се то десило:

На ову епизоду из живота Саве Владиславића, за већи део руске јавности до тада непознату, подсетио је књижевник Василиј Соколов у „Петербуршком дневнику“, 18. фебруара 2008. године. Соколов је тада објавио текст о Владиславићу под насловом “Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина”.

Са једног путовања, између 1705. и 1706. године, Сава је довео са собом тамнопуте дечаке из Етиопије (Абисиније) које је откупио на пијаци робова у Цариграду. Сава је у Цариграду боравио као трговац, али је на препоруку јерусалимског патријарха Доситеја, за руског цара Петра Великог предузимао разне тајне мисије.

Како пише Богдан Косановић, није поуздано да ли је овај Пушкинов прадеда по мајчиној линији био пореклом из Етиопије (како се раније мислило) или из садашњег Камеруна, односно Судана, како то тврде новији извори.

Године 1708. Сава се сели у Москву и уз додатне описе утврда и градова на обалама Црног мора, Петру на дар доводи и три тамнопута роба откупљена на пијаци у Цариграду. Једном од њих тројице, Ибрахиму, било је суђено да постане царев миљеник и усвојеник. Малог Етиопљанина Сава је даривао Петру Великом, који се веома обрадовао поклону, јер је волео све што је ретко и необично.

Према царевом наређењу дечак је крштен у Цркви Свете Петке, при чему му је сам цар кумовао, давши му средње име, по оцу, Петар, а презиме по славном картагинском војсковођи Ханибалу. Ибрахимову мајку је на крштењу представљала жена тадашњег пољског краља Августа Јаког, краљица Кристијана Еберхардина.

Од тада се Ибрахим (Абрам) Петрович Ханибал (то је било његово пуно име после крштења) није одвајао од цара, спавао је у његовој одаји и пратио га у походима.

Као царев љубимац, школовао за војног инжењера у Француској, у Мецу и борио се као француски војник у рату против Шпаније.

По повратку у Русију 1716. године, једно време је предавао математику и цртање у провинцијској техничкој школи, а потом је у Петербургу наставио каријеру у руској војсци.

Недуго после Петрове смрти прогнан је у Сибир, али га је одатле спасао Сава Владиславић, по повратку из Кине. Када је на руски престо дошла Јелисавета постављен је за обер-команданта у Талину, у Естонији, где је остао до пензионисања. Умро је у 93. години.

Извесно је да је Ибрахим најпре био ожењен једном Гркињом коју је уз велики скандал отерао због неверства. Са другом женом имао је шесторо деце, а Пушкинова мајка била је кћи Осипа, његовог другог сина.

1799. године Ибрахиму се родио праунук, велики руски песник Александар Сергејевич Пушкин.

Пушкин је у неким својим делима помињао Саву Владиславића и његовог сина Луку, који се као млад дружио са Ханибалом. Нажалост, Пушкин није стигао да заврши роман „Арапин Петра Великог” из кога бисмо, вероватно, сазнали још више занимљивости о овом царском „поклону” грофа Саве Владиславића.