СЕРГЕЈ: О Ђиласу, Тадићу, Јеремићу, Вучићу, дроги, Партизану, псовању…

0

Повода је милион, а одговори никад конкретнији. Па, да почнемо

Сергеј Трифуновић је све само не обичан глумац. Обичан политичар. Обичан човек. Хваљен и оспораван, уздисан у небеса и провлачен кроз блато. Хуманиста и егзибициониста. Талентован и понекад тако прост (ако погледате само његов Твитер налог и количину псовки које избаци на дневном нивоу).

Повода за интервју, откако је преломио да активно уђе у политику кроз ангажман на месту председника Покрета слободних грађана, где је наследио Сашу Јанковића, има заиста много.

Интервју, уз његову дозволу, водимо на Ти, а на самом почетку разговора, приликом представљања, инсистира, иронично наравно, на формулацији:

– Пропали српски глумац.

Пропали српски глумац и однедавно председник Покрета слободних грађана.

– И пропали наркоман.

Кажу да си најбољи глумац у политици и најбољи политичар међу глумцима. Како ти то звучи?

– Доста добро.

Откуд Сергеј Трифуновић у политици? Шта те натерало да се бавиш политиком, после успешне глумачке каријере?

– Ја сам у политици већ 100 година, човече, само сам сад то решио да верификујем. У политици сам бесни појединац већ годинама, онда зашто да не и у овом? Покрет слободних грађана је једна дивна опција у чијем сам формирању учествовао. И један блок, грађански, који покрива део опозиције који не постоји. Испало је као најисправнија одлука да се кандидујем, а одлука је заправо 15 дана била прилично кошмарна. Био сам у фазону: шта ми је ово требало? Али сам онда схватио да се ништа неће десити јер сам већ годину и по дана пре тога државни непријатељ број један..

Зашто си државни непријатељ?

– То питајте оне који су ме направили државним непријатељем. Ако мене питате, ја се осећам као државни пријатељ број један.

Сигурно нисам први који те ово пита: шта ће ти ово у животу? Да ли ти то нешто треба, да ли ти прави проблеме?

– Не, не. Ја сам државни пријатељ, ово радим из најбољег осећања патриотизма. Као и све остало што радим. И хуманитарна фондација која спашава децу, и борба против накарадне власти која упропаштава државу. Тако да, ово што радим је врхунски чин патриотизма. Тачка. Кад је патриотизам у питању, колико год то можда сомнабулно звучало, по својој дефиницији никад нисам био неки патриота, али ме је то неко дубоко осећање за правду апсолутно натерало да се бацим у овако нешто.

Зашто баш Покрет слободних грађана?

– Рекох, зато што сам у његовом оснивању учествовао, пошто сам потписник апела, зато што смо сви стали здушно иза бившег председника Саше Јанковића, кога смо детектовали на основу његовог омбудсманског рада, као личност која је била чиста и нова. Људима су потребни, поготово опозицији, сви који говоре, људи који шетају, као и они који не шетају. Свима су потребна нова лица и сви брундају о новим лицима. И онда сам ја решио да се бацим у то, јер Покрет слободних грађана – који се заиста дивно зове и то ћу говорити сваки пут – у овом тренутку окупља људе који рецимо, у неком већинском случају, 77 одсто никад нигде нису припадали, ниједној политичкој партији или опцији, нити су желели да се номинално баве политиком. Та држава, односно државотворци који држе полуге власти, они су усмерени против државе.

Они руше институције система, а ако се то дешава, онда држава не постоји. Све то пређе у аутократију и личне дилове, то је све отишло дођавола. Они стално говоре мени и у мом периоду мог грађанског активизма, док нисам био на челу покрета – Сергеј је добар глумац, али треба да остави политику политичарима. Они су створили илузију да је политика привилегија малог броја интереса бескорисних људи, што би рекао Бранимир Штулић. Миловање идиотских глава. Маја Гојковић каже: ‘ја сам политичарка’, а заправо једино сведочанство њеног бављења политиком је то што је до сада променила осам странака. Сваки пут кад нека странка дође на власт, она уђе у ту странку. Ако је то бављење политиком, онда то може и Курта и Мурта и може свака будала, никакав проблем. Ми грађани Србије дозволили смо да нам такви наказни ликови раде о глави и воде земљу. ПСГ је почео да прикупља једну невероватну екипу људи, од универзитетских професора до…

Дај нам неко име?

– Србијанка Турајлић је ту, Ратко Божовић је ту, Јелена Ђорђевић је ту. Нећу да причам с ким разговарам, јер то не би било пристојно. Ти људи још нису рекли да, али су прилично за. И заправо нећу да откривам део тима, није паметно.

Претпостављам да је идеја да се мобилише онај део људи који не гласа већ годинама?

– Да.

Како ћеш успети то да учиниш?

– За почетак, почећу својим личним примером. Ја сам 2012. године био бели листић и нисам баш поносан због тога. Али у том тренутку то је био мој бунт против власти која нас је довела дотле докле нас је довела. И довела нас је заправо до исте екипе Слобиних послушника и малих пионира на власти. То је њихова кривица. Ја сам својим аутовањем и уласком у ово званично покренуо доста њих који се никад раније нису бавили политиком. У смислу, никад нису гласали. То је неки мали проценат људи, није он још увек велики. Али оно што треба да се деси у будућем времену је терен, терен, терен, причање с људима.

Кад смо већ код белих листића, шта данас из ове перспективе замераш Борису Тадићу, како данас гледаш на улогу Тадића у политици?

– На Бориса гледам као на једног поштеног човека, то је рецимо једини човек који се није окористио од политике.

Осим што прави кафу од мачијег измета. То му је данашњи бизнис.

– То немам појма, али док је био у политици он није био лопов, лопови су били око њега. Просто му замерам на недовољној чврстини у ставовима. И на једној политичкој наивности. Он је свакако интелектуалац и човек који има много знања, и човек од кога могу да се чују корисне ствари. На састанку опозиције имао је један диван говор добродошлице мени. Био је заиста прелеп. Мислим, јасно је да човек пуно зна, али у том тренутку, он није имао довољну чврстину. Ја сам га чак подсетио на разговор који смо водили док је био председник, да ето ти неки тајкуни не би требало да плаћају офшор компанијама на Кајманским острвима, него да плаћају порез у својој земљи, а онда сам му испричао причу о власнику Лукоила ког су питали како сарађујете с Путином, пошто сте били добри, он каже дивно, мене позове председник Путин да донесем пет милиона за аквапарк и ја донесем десет.

Доста његових људи је данас у СНС, Небојша Крстић је један од њих. Како гледаш на ту врсту ангажмана?

– Небојша Крстић није човек, за почетак. Он је мачји измет од кога би Борис Тадић могао да направи кафу. Ти да будеш човек мораш да имаш интегритет и карактер, много чинилаца чини човека. Госпођа Весић исто, и тако даље. Како бих вам рекао, то су људи, Маја Гојковић, то су те минорне политичке изнутрице, једна аморфна маса, неки прост народ би то назвао слинама. Ја то не гледам као на људска бића.

Саша Јанковић је док је био на челу ПСГ упорно избегавао ту врсту речника коју ти сад користиш.

– Он је превише фин, ја нисам.

Да ли је ПСГ данас исти онај као јуче и шта се ту променило?

– Срећом није, све се променило.

Али и даље пледираш да на окупу држиш исте те људе?

– Које?

Па оне који су ономад у великом проценту гласали за Јанковића?

– На које исте људе? Ја се надам да ће тај круг људи да се шири, да неће бити само тај круг људи, мислим, ми смо с 16 одсто дошли на 0,4 одсто.

Зар не мислиш да људе одбија та твоја политичка непосредност? Еуфемистички речено.

– Па сад види, време је да мало мењамо ствари у политици.

Тако што ћемо да дисквалификујемо политичке непријатеље?

– Не. Прво тако што ћемо да аутујемо лицемере. Нећемо да користимо еуфемизме. Јер ако вас неко краде, ако вас неко пљачка, ако вас неко назива олошима, барабама, нерадницима, хуљама, издајницима, плаћеницима, ја заиста не могу да их милујем и да кажем: ја вас молим да нас не зовете барама, олошима, плаћеницима, и ја бих вас замолио да не користите такав речник. Ја бих радије користио оно што би сваки човек на улици рекао, сваки исти бесни човек који хода, сваке суботе у већ 60 или не знам колико градова у Србији. Дакле, ја мислим да је заиста време да престанемо с идиотаријама. И с мимикријама, и с разним лицермерним играма. Ја, наравно, нисам простак за почетак, себе сматрам интелектуалцем, како год то вама звучало.

Немам проблем с тим.

– Немам ни ја проблем с тим, али немам ни проблем да ствари називам еуфемизмима. Мислим да је време да се ствари називају правим именима.

По чему се ти онда разликујеш од њих? Од истих тих који говоре: олош, простак, бараба, а ти на другој страни кажеш слина, гњида…

– То је лепо објаснила Марија Богдановић.

Која није користила те речи.

– Али је објаснила лепо, и рекла је да тај речник који ја користим није ни близу речника који они користе.

Нијансе су у питању, рекло би се.

– Ако ти тако гледаш и мислиш, океј.

Неколико пута си на Твитеру обећавао јавно да ћеш да престанеш да псујеш, због твоје мајке, на пример.

– Прилично сам смањио псовање. Али, ако смо овде да причамо о мом речнику и мом псовању, у реду, ја мислим да имамо много битнијих тема. Ако се слажеш.

Имамо битније теме, наравно. Неки људи попут Радета Вељановског, има их још, напустили су ПСГ оног момента када си ти ушао у странку.

– Одлично, супер.

Навели су разлоге које су навели, како ти гледаш на то? Шта имаш да поручиш том делу политичког спектра чије ставове заступају ти људи?

– Срећан пут.

Све најбоље у животу?

– Тако је, све најбоље у животу.

Раде Вељановски, његов цитат: „у време Саше Јанковића, а то би се наставило и с господином Олеником који је био твој против кандидат, то би била права линија која је трајала, и све би личило на онај покрет“. Да ли ће нешто да се промени твојим уласком, идеологија самог покрета, начин деловања, приближавање људима?

– Начин деловања сигурно. Хоће. Све.

Конкретно? Људи сад гледају овај интервју и размишљају: чекај, ја хоћу да гласам за Сергеја Трифуновића…

– Дакле, ја за почетак седнем у кола и одем на терен и причам с људима у Крагујевцу, причам с људима у Горњем Милановцу, знаш, ухапсе малог Николу Филиповића, ја одем испред ЦЗ-а. Ухапсе Слободана Стефановића, ја одем у Крагујевац. Значи, ми смо врло конкретни. Ходам, идем по терену и разговарам с људима. Људи се сами јављају, људи сами оснивају локалне одборе. Ми смо основали сад већ званично девет, плус четири локална одбора данас. Док сте ме чекали.

Тако што људи препознају неку енергију, људи којима је пун куфер оне претходне енергије и они су у фазону: е, с тобом хоћу да радим. Врло је једноставно. Знаш, људи препознају искреност, да ли ја псујем, да ли користим речник који се теби или твојој мајци не свиђа или већ не знам коме, мени то заиста није битно, ја сам искрен. И људи препознају искреност, а верујем и да сви ти људи који не гласају, тих 45 посто, пун им је, значи довде, тих дивних речи које не значе ништа. Ушао сам у политику између осталог да станемо на врат том ‘политичком курварлуку’ празних речи. Шта значе те празне речи? Ништа. Пријатељу, значи ми слушамо годинама како људи лупетају глупости. Празне речи, ‘бамбеде, бамбеде, бамбеде, бамбеде’, шта то значи? Ништа.

Како ћете успети…

– Ако теби смета што ја псујем приликом тога, па ја ћу ти рећи да је то…

Мени не.

– Па онда, ето. Видим запео си с тим, 5 минута око псовања, па ето…

Како ћете успети да срушите овај режим?

– Врло једноставно. Ако има воље има и начина. А има и начина, има и воље.

Ајмо мало подробније, претпостављам да постоји нека идеја?

– Постоји, па нећу сада да ти…

Је л можемо да причамо о томе?

– Па можемо, али…

Мислим да није државна тајна?

– Је л ти учествујеш у протестима, идеш, ходаш?

Да, био сам.

– Супер, какве су твоје визије? Је л ти имаш…

Не, то ћемо кад ти будеш интервјуисао мене.

– Значи, сви се понашате исто.

Не, не понашамо се исто.

– Па, ја те питам…

Данас радимо интервју са Сергејем Трифуновићем.

– Океј, Габријел Гарсија Маркес, велики нобеловац и новинар пре свега, рекао је: интервју је разговор између два човека. И сви имате ту пљоску, ја овде постављам питања. Не, ми овде причамо, ја тебе питам…

Разговор о томе можемо да наставимо кад искључимо камере.

– Не, нећемо наставити разговор јер ја после немам времена, морам да идем у Смедервску Паланку да поставим локални одбор, пријатељу.

Људе не занима шта ја имам да кажем, занима их шта ти имаш да им кажеш.

– Али сад ћу ти рећи колико је то питање лицемерја.

Није.

– Ако си ти грађанин Србије, ти се понашаш као комшија и сад ми ту киселимо купус и ти ме питаш: у, како вам иде то, хоће да вам успе то? Па није то – хоће да вам, то је – хоће ли да нам успе. Ако овде постоји воља онда не причамо о мени, ја нисам човек који је дошао овде да представља свој нови филм у коме ти ниси учествовао.

Ти си један од оних који покушава да мобилише људе, ја те питам како ћеш да им објасниш због чега треба да гласају за тебе?

– Стаy тунед анд wатцх, на пример.

Океј, хоће ли…

– А да ли се ти слажеш да је ово заједничка ствар, је л смо ми сви у проблему?

О томе ћемо после, кад искључимо камере. Је л то океј? Ако немаш ништа против.

– Мислим да је то лицемерно.

Јер људе занима интервју са Сергејем Трифуновићем, а не са Сашом Стајићем.

– Саша, мене занима шта ти мислиш, човече.

О томе ћемо касније.

– А неее, знаш шта је проблем? Ти не разумеш шта ја теби говорим.

Ја разумем.

– Не, ти не разумеш. Дакле, ви сви који ме интервјуишете, постављате питање, да ли ће то да вам успе? Шта значи да вам успе? Ја мислим, Саша, да ми овде имамо заједнички проблем.

Ја ти постављам питања која би ти поставио мој отац. Нечији други отац или нечија мајка.

– А ја увек, знаш шта ја кажем свима, на Твитеру, пошто читаш и пратиш. Дођи, ако мођеш да седиш и да прдиш на твитеру, можеш и да дођеш у Мајке Јевросиме 42 и да нешто радимо. Да ми кажеш шта хоћеш да радиш? Ево, ја тебе питам, да ли ти хоћеш нешто да радиш осим да постављаш питања ‘а како ће да вам успе’. Па успеће нам. Мислим како бих ти рекао, ја верујем, верујеш ли ти?

Све је то кул, али нећеш много људи мобилисати тако што ћеш да кажеш да ‘сунце излази на истоку, а залази на западу’.

– Ако ти тако кажеш. Ако је то твоје мишљење, то потпуно иде.

Хоће ли ПСГ ући у Савез за Србију, и ако неће зашто?

– Не. Четрдесетпети пут, неће.

Због чега?

– Зато што сам, између осталог, ушао да мобилишем и људе који не верују у бивше чиниоце власти, у које и сам сумњам. Без обзира на то што имам намеру да сарађујем с њима, и те како, зато што мислим да је нужно да се опозиција уједини што пре, то је сигурно. Из простог разлога што се они, уосталом, плаше уједињења. А и у оном писму Јеврејској заједници које си вероватно прочитао, причао сам о нужности уједињења, и о томе зашто, заиста, слога и треба да спасава. А ако ја сад уђем да бих привукао те људе, па их онда уложим у СзС, како бих ти рекао, то је веома лицемерно.

Прича се о заједничкој листи која једина има шансе.

– Зашто мислиш да заједничка листа једина има шансе?

Не мислим то ја, ево мисли Ђорђе Вукадиновић.

– То је мишљење Ђорђа Вукадиновића.

Који заступа ставове огромног броја људи на том политичком спектру, да једино заједничка листа може да направи нешто, на некаквим хипотетичким изборима. Ти се не слажеш с тим?

– Нисам сигуран. Нисам рекао да се не слажем, али то је ствар за прилично промишљање. Мислим да нисам сигуран.

Хајмо на глумце у политици. Ти, Којо, Ђуричко, твој брат, Срђан Драгојевић, човек из бранше. Шта глумци доносе политичким протестима, а шта им одузимају?

– Мислим да се не ради уопште о глумцима у политици, управо оно зашто сам питао тебе, на питање да ли ће да вам успе, било би сад нека група људи ‘глумци’. Ја мислим да сви људи који имају врсту грађанске свести, да живе у једној малој земљи која је у озбиљном проблему, и то проблему који се вуче већ деценијама, који прилично прети да уништи систем, по подацима Дирекције европске интеграције, 595 хиљада људи је напустило ову земљу у задњих шест година.

654.000, писао је Еспресо о томе.

– Ето видиш, ми прилично умиремо, нестајемо као нација. Старосни просек је 41,3 године. Значи, људи, глумци, рудари, професори, Саша, водитељи, ви који сте у фазону: ‘јао немојте мене да питате јер ја као, не знам, имам новинарску објективност’, сви треба да се укључимо у то. То је оно што ја вама господо причам, а то је оно што ви упорно одбијате да разумете заузимајући неке ставове и стављајући се са стране. То је за мене једна врста лицемерја која мени лично иде на живце, али Боже мој, то је лично ваша ствар. Немој да се наљутиш, ја само кажем своје мишљење.

Таман посла. Уколико ПСГ не прође изборни цензус…

– О ком изборном цензусу причамо?

Кад буду избори.

– Кад ће да буду избори?

То ћемо видети.

– Па то ти кажем.

Ако буду били и ако ПСГ изађе самостално, питање је…

– До тога још триста година, до Солуна сто сомуна.

Океј. После тих сто сомуна ће бити одржани избори.

– Ја уопште не размишљам о цензусу, не размишљам о изборима уопште.

Питање је, претпостављам, важно за оне који ће гласати, да одлуче да ли да потроше глас на тебе или да гласају за оне који ће евентуално прећи изборни цензус.

– Добро.

Хипотетички, уколико ПСГ не пређе изборни цензус, ти се повлачиш из политике или остајеш у овом или оном облику и даље у политици?

– У овом тренутку не размишљам о изборима. Размишљам о кадровској политици, о људима који долазе сваки дан, размишљам о стварању структуре. Уопште не размишљам, нити о изборима, нити о цензусу. Размишљам ‘фирст тхингс фирст’ – значи, морам да идем корак по корак. Сад ти мене питаш какви ће бити црепови на кући, а ми нисмо темељ одрадили. Не знам, пријатељу.

Нова лица у политици, ти си једно од њих. Да ли мислиш да је људима који гласају за опозицију превише Јеремића, Ђиласа, Бошка, Тадића, свих оних који су искомпромитовани на овај или онај начин и који су имали изборне поразе у последњих X година? Твоје мишљење ме занима, да ли мислиш да је дошло време за нова лица у политици?

– То је сасвим сигурно. Један од разлога зашто сам се бацио у то је управо тај. Пошто стално слушам то заправо и стално видим то заправо, ти у једном тренутку видиш након свега оног, сећам се коалиција, Тадић, Чеда, Чанак, ја као… одакле земљаци?

Добро, то више није опозиција, је л тако? Чеда и Чанак.

– Није, то је било у једном тренутку неких оних избора. Зато што су то разне варијанте, не постоји више нико ко није био у дилу с неким. Ево погледај, кад бих повукао једну мапу, један дијаграм, исцртао имена свих политичких чинилаца тренутно на сцени, и повукао само паралеле између њих, добио бих једну густу мрежу где је свако био у коалицији са сваким. И где ти је само јасно оно што ти говорим, то је једна врста, опет да се вратим на господина Штулића, скуп интереса бескорисних људи. И то ситних интереса бескорисних људи. Мислим да је људима тога довде (показује руком до грла – прим. аут).

Упркос свему томе, ти си и даље спреман да сарађујеш и с Ђиласом и с Јеремићем и с Бошком… Да ли им некад кажеш ово што си управо рекао мени?

– Сваки дан, питај Ђиласа.

Да ли им некада кажеш: хеј људи, време је да се повучете.

– Не, не, ја не причам да је време да се повуку. Ја рецимо Ђиласу говорим, за кога сматрам да је веома способан фактор и чинилац из много разлога, да мора стално да говори да је погрешио. И онда он мени каже: „па јуче сам баш рекао“. И она ја кажем, не, мораш то да проповедаш као мантру, пријатељу. Просто је, људи. Мислим да је Борис Тадић чак изашао и рекао: јесте, ми смо створили код Микија Ракића у канцеларији СНС и ојачали Двери да би откинули Шешеља, направили ту десницу, и то је нас појело.

Тадић је то демантовао милион пута.

– Знам, али да је изашао и признао то, он би рецимо имао мој глас. Ја сам рецимо брљив и брз човек и јако волим да кажем ‘извини’ кад погрешим. И увек сам слаб на ‘извини’, кад неко погреши према мени, дође и каже ‘извини’ – никакав проблем. Људи некако, на неки начин воле искреност и воле покајнике. Односно, умеју да цене покајнике, зато што је бити покајник људски. Борис Тадић би стекао доста поена кад би то изговорио. Мислим да то њега боли суштински. Враћам се на то он је поштен човек, ту нема приче, али политика је прљава игра.

Ко је политичар за кога би Сергеј Трифуновић, приватна особа, данас гласала? Постоји ли то или такав у Србији?

– Вероватно постоји. Али сад не могу да ти кажем.

Кад их већ анализирамо, занима ме твоје мишљење о Вуку Јеремићу и Бошку Обрадовићу? На страну што ћеш сада да се судржаваш јер ћеш сутра евентуално морати да сарађујеш с њима, али бих волео да чујем твој искрен одговор.

– Па чућеш неком другом приликом, кад ја будем чуо твоје мишљење о грађанским протестима, чућеш и ти моје мишљење о Јеремићу и Обрадовићу. Фаир еноугх, а?

Ко је најбољи, а ко најгори српски политичар? Не у овом тренутку, већ свих времена.

– Најгори српски политичар је Слободан Милошевић, то је сасвим сигурно, то је човек који је повео четири рата, изгубио сва четири, изгубио веома битне територије, човек који је завио земљу у црно и човек који је породио овај систем који нас гуши и дан данас.

Најбољи?

– Најбољи српски политичар… Не знам ко би био, вероватно би то био… Кад бих обрнуо и окренуо све резултате, то би вероватно био Милош Обреновић.

Ниси се нешто превише освртао на тај случај, па ме занима да, ако желиш, прођемо поново кроз оно што је Биљана Србљановић причала о теби.

– Јао Боже, је л морамо?

Не.

– Па, мислим можемо, али то је, како бих ти рекао, Биљана Србљановић.

Која каже да се гребеш, да не плаћаш своје рачуне, да се не купаш, да ти смрди из уста, да си неодговоран, да се фолираш…

– И да је Легија због мене убио Ђинђића. Ја то заиста не бих коментарисао. Па како? Мислим, како бих ти рекао…

А шта би јој рекао кад би сад причао с њом?

– Шта бих јој рекао? Ништа. Па како да јој кажем нешто кад ми смрди из уста.

Па добро, одмакнеш се три метра, чуће те.

– Па не знам, питао бих је: ‘како ти је Неша Струја?’

Неша Струја?

– Неша Струја је њен дечко који ради с Брнабићком, па гради оне електране, а Србљановић увек поприма облике оног с ким се забавља. Кад је била у Бокановој гарди онда је била четник, Бели орлови, после ЛДП, Прокић…

Писала је филмске колумне за Поглед, није да је браним, али је тако.

– Шта ти је бре, удала ногом у врата, ја је гледао, земљаче. „Ви овде једете и пијете док наша браћа у Славонији гину“. Њен ујак је Радован Караџић, то је све требало бранити. Сад треба бранити Нешу Струју. Неша Струја ради с Брнабићком, отвара мале електране, жена воли скупе ципеле и ташне, све је то у реду.

Све то о чему она прича, причају и многи на друштвеним мрежама. Може да се подведе под то да си егзибициониста у политици. Како се осећаш кад чујеш да те неко етикетира на тај начин?

– Па као кад Биљана Србљановић напише нешто.

Не узбуђује те? Не повређује те?

– Ја сам пропали наркоман, пропали глумац, крадем паре од болесне деце, смрди ми из уста, Легија је због мене убио Ђинђића, егзибициониста сам у политици, је л имаш још нешто?

Јеси пропали наркоман? Не узимаш више наркотике?

– Ивана Вучићевић је рекла да сам ја пропали наркоман. Кесић је покушавао да рашчлани шта значи пропали наркоман. Покушавамо и даље да схватимо.

Одређеном броју људи смета и твоја подршка, директна или мање директна, удружењу Левијатан, обзиром на то да та екипа отворено на друштвеним мрежама заступа веома проблематичне ставове. Како то разграничаваш у својој глави?

– Које ставове?

Екстремне, отворено.

– Типа? Наведи неки пример?

Могу да ти проследим текстове и твитове.

– Молим те. Нисам видео никакве, мислим ја нисам видео никакве, можда постоје.

А да ли си спреман да ревидираш став уколико прочиташ тако нешто?

– Ја сам брљив, рекао сам то већ, али увек кажем извини. Нисам видео никакве екстремне ставове.

Било их је.

– Показаћеш ми. Али оно што ја хоћу да ти кажем је да кад видим пса коме је неко моторном тестером одсекао не једну, него 4 шапе или обесио мачку, па је одрао живу. а тиме се не бави нико…

И онда се појаве људи који бране животиње с отворено екстремним ставовима, и онда су они одједном опрали своје биографије, а Сергеј дао печат на то.

– Је л се ти бавиш тиме?

Чиме?

– Је л ћеш ти да штитиш животиње?

Није то мој посао. Али, ја немам такве ставове.

– Чији је посао?

То нека држава решава.

– А је л решава држава?

Је л океј подржавати људе…

– Само да те питам, је л држава решава?

Претпостављам да не.

– Немој да претпостављаш. Не.

Овде причамо о твојој подршци удружењу чији фронтални чланови имају изразито екстремне ставове.

– Рекао сам ти, ти ћеш то морати да ми докажеш, јер то нисам видео. Али ја ти кажем, ако неко одере мачку, обеси је, ако неко убије животињу и сними то на Јутјубу, а држава то, као што си рекао, вероватно не решава, ја бих само избацио то ‘вероватно’, једноставно не решава. Мени се свиђа да дође нека група ортака и да то решава. Зато што следећи психопата који реши да узме моторну тестеру и псу одсече шапе ће добро да се замисли да ли тамо постоји нека група која ће можда да га нађе. То је мој став. Видим да Павле Бихали користи чак и мало поганији речник од мене ако је то могуће, обрачунавајући се с неким људима. Хоћу да ти кажем да ми је врло драго да се нека скупина људи бави спречавањем малтретирања животиња које је постало једна озбиљна болест.

Јер сви ти људи који малтретирају животиње на крају заврше малтретирајући људе. Ако би се држава бавила тиме и спречавала то, онда потреба за Левијатаном не би постојала. И ја бих то поздравио, да ли ме разумеш? Али онда држава мора да се бави тиме. Ако би се држава бавила лечењем деце, онда неки глумац Сергеј Трифуновић не би морао да прави фонд да лечи децу. Да ли ме разумеш? Да ли је мој посао да правим фонд који лечи децу? Иако сам завршио Факултет драмских уметности.

Колико је новца до сада скупљено преко твоје фондације?

– Милиони. Није битно. Ниси ме питао кључно питање, ниси ме питао колико је деце излечено, него си ме питао колико је пара скупљено.

Ниси ми дозволио да ти поставим то питање.

– Много.

Па колико је деце излечено?

– Па не знам, задња бројка за коју знам је 163, али то је пре него што је Александар Вучић уплатио оних 250 хиљада евра. Сад у међувремену смо још неких 15 деце ту помогли. Сад већ имамо пара, па то лакше иде.

Је л има ту неких опструкција? Је л неко прави проблем због тога што си ушао у политику?

– Нема никаквих опструкција осим што су послали полицију за организовани криминал у просторије у којима спашавају децу. Ако то није опструкција…

Да ли су нашли нешто?

– Па ево, ја нисам чуо да су се огласили. Ја бих јако волео, ја ћу их врло брзо позвати да или подигну кривичну оптужбу ако имају или ако не подигну кривичну тужбу, онда ће морати да се извине, не само мени, него свим грађанима Србије који су СМС-овима лечили и спашавали децу.

Да поновимо, 5757?

– Тако је, увек пустите, даћете 100 динара за болесну децу. Дакле, ми смо нација у којој свака хуманитарна фондација има право да користи 20 посто за своје трошкове. Ми трошимо само 4 посто. Дакле, не трошимо оних законски дозвољених 16 посто.

Део ад хоминем увреда на твој рачун и рачун твоје породице је и оно о чему је Биљана Србљановић писала…

– Било би дивно да не мора да постоји Левијатан или да не мора да постоји хуманитарни фонд ‘Подржи живот’ , јер би то значило шта? Да држава ради свој посао. То је одговор на то.

Јасно. Елем, како се осећаш када чујеш да неко назове твог брата кинеским Сергејем?

– Па као кад Биљана Србљановић напише да ми смрди из уста или као кад Свињски Телеград напише да сам наркоман.

Како је брат реаговао на то?

– Па као кад неко напише да му смрди из уста.

Је л вам то смешно, забавно?

– Смешно је. Увек је забавно. Ви пишете о будалама. Што би рекао Волтер, ко пише, о себи пише. Нема ту шта да се одређује.

Твој брат тврди да нису добродошли на протесте. Ти си управо постао политичар, али си и даље на протестима.

– Какве то везе има?

Да ли ће ти дозволити да говориш, је л има ту неког сукоба интереса?

– Па није Бранислав Трифуновић власник протеста.

Океј. Сутрадан се промени власт…

– Шета Ђилас, шета Јеремић, шета Борко Стефановић, сви шетамо. Шетао сам и ја као цивил, шетам и сад.

Океј. Сутрадан се промени власт и Сергеј Трифуновић постане министар културе, да ли је уопште могуће тако нешто?

– Сергеј Трифуновић никад неће постати министар културе.

А да ти понуде то и да дођеш у искушење, шта је прва ствар коју би урадио као министар културе?

– Отпустио бих све унутра. Под број један.

Океј, а нешто конкретно?

– Неке бих стрељао. Шалим се.

Финансирао позоришта или…

– Човече, зашто говоримо хипотетички?

Зато што људи желе то да чују. Зашто да гласају за Сергеја?

– Али зашто би људи желели да чују кад сам ти већ рекао да не желим да постанем министар културе? Зашто бих разговарао о нечему чим уопште не желим да се бавим?

Океј. Има ли те у позоришту данас?

– Синоћ сам играо ‘Воз’. Дођи да гледаш, даћу ти две карте.

Каква су српска позоришта данас?

– Као и српско друштво. Прилично су упропаштена и руинирана, у сваком смислу, на жалост сад већ и у идејном и креативном. Али нормално је да кад неке ствари исушавате и упропаштавате да морају да се уруше. То је сасвим нормална ствар. Срећом, овде и даље игра улогу неки таленат и нека идеја, па нешто још увек може да исплива.

Филм?

– Српски филм је као и српско друштво.

Твоје мишљење о лику и делу Мирољуба Петровића?

– Никад у животу нисам погледао секунд Мирољуба Петровића.

Али претпостављам да си чуо за њега?

– Јесам, али не знам шта су његови ставови, знам оно ‘под мач бато’, али не желим да уопште огадим свој живот гледајући секунд Мирољуба Петровића. Јако сам поносан што нисам погледао у животу, нити ћу.

Претпостављам да си огадио живот довољно псовкама и увредама које ти упућује Војислав Шешељ, на пример.

– Војислав Шешељ може да ме увреди као и кад напишу да сам пропала наркоманчина. Кога интересује шта прича Војислав Шешељ?

А Дачић?

– А, буцко је сладак. Ја сам рекао буцку да се намазао кремом за невидљивост.

Како се каже, удудио или убубио?

– Удидио. Удидио се буцко пошто не спомиње протесте, ништа, не оглашава се.

Али огласио се буцко?

– Буцко се после огласио, пошто се осетио прозваним и рекао је, цитирао Биљану Србљановић, да ми смрди из уста

За њега нема места у некој новој власти? Иако по свему судећи без СПС-а неће моћи да падне власт?

– (тишина и осмех на лицу, без одговора – прим. аут).

Афера Хилтон. Да ли те неко прати? Ко је могао да ти приђе на метар да вас снима, а да вас шесторица за столом не провалите то?

– У мом телефону живе мали људи већ годину и по дана.

Зар није мало сумњиво да вас неко снима с метар, а да се ви не запитате, па чекај, шта ради овај човек? Јер оне фотке су направљене с метар отприлике.

– Јесу. Ми причамо, не гледамо около ко слика. Пази, да смо хтели да будемо тајни, ми би изабрали тајно место. Ми смо отишли у Хилтон.

О чему сте причали?

– Ако уђете у политику ви морате да очекујете да ћете разговарати с политичарима, то је сасвим нормална ствар. Дакле, сви ти људи просто су људи, политички саветник господина амбасадора Кајла Скота, он је желео да се упозна с новим опозиционим лидером на сцени, с његовим ставовима и размишљањима. То је једна уобичајена процедура који су прошли сви. Укључујући и Ђинђића и Вучића. На крају крајева, Вучић је довео Шредера и запослио Тонија Блера као саветника, и дао Клинтону два милиона долара у предизборној кампањи, и разговарао с чувеним Сорошем, а сад се мени као нешто замера, сад сам ја као неки издајник који разговара.

Шта им је нови лидер опозиције рекао?

– Па рекао сам им све што су моји ставови, све што сте чули већ милион пута.

Шта они кажу на то?

– Ништа.

Да на тебе може да се рачуна у будућности?

– У ком смислу?

Ако рецимо подржавају људе који желе да свргну власт..

– Људи,ви имате тај… Шта значи рачуна? Човек је сео да се упозна са мном. Није доносио никакве закључке. Рекао је: ‘Е, сад ћемо ми да вам дамо паре да скинете Вучића ‘ или ‘нећемо да вам дамо ‘. Просто је сео да се упозна, причао је. Шта бисте ви у случају овог, шта мислите о овом, шта мислите о овој власти, шта мислите да треба да се промени, како може да се помогне. Све што ја причам на порталима, у новинама, на ТВ, све сам то рекао господину Дејвиду.

Шта то опозиција, чији си део и ти однедавно, нуди другачије од Вучића? Вучић жели да води земљу у ЕУ, спреман је на компромис око Косова, то су исте оне вредности за које се и добар део опозиције залаже.

– О чему ви причате?

Причамо о његовим главним смерницама.

– Шта су главне смернице? Нама су главне смернице да изградимо систем. Да успоставимо систем. Да вратимо институције, да Србија буде пољопривредна велесила. А ви стално причате о ЕУ и о Косову. Људи, не функционише ништа. То сам рекао и господину Дејвиду, ви ме питате за Косово, а овде не функционише ништа. Не функционише правосуђе, не функционише здравство, не функционише ништа. А ви ме питате о Косову и ЕУ.

Једног дана ће и то доћи на ред.

– ЕУ није ништа а приори и не нуди никакво решење. Колико су Хрвати у ЕУ? Четири године. Пре шест месеци ме вози таксиста у Загребу и каже: имам 58 година и први пут размишљам да напустим земљу. Дакле, ми не можемо уласком у ЕУ да решимо све проблеме. Ми морамо прво сами унутра да се променимо и да направимо неке ствари, па да тек онда да уђемо и да видимо. На жалост, има и негативних ствари. Није све тако фантастично и бајно у ЕУ. Али питање је да ми морамо сами неке ствари да направимо.

Косово. Да си у прилици да га решаваш и да данас преговараш са свим тим људима који долазе рецимо Вучићу на канабе, шта би рекао? Како би размрсио ту ствар?

– Ту нема шта да се размрси.

Остаје у Србији? Не остаје у Србији? Наше је? Није наше?

– Ма људи, је л ваше? Је л наше? Чије је?

Ја те то питам.

– Ево, ја тебе питам. Дакле, та територија је отета. Окупирана. Нема шансе да ми ту територију можемо да вратимо. Војном силом, преговорима, ничим. Оно чиме једино можемо да се бавимо, пошто смо рецимо против политике разграничења, можемо да радимо тамо да том нашем народу буде што боље. И да живимо у миру с неким Албанцима, који о Тачију и Харадинају мисле све што ја мислим о Вучићу. То сам рекао и господину Дејвиду, дакле, све је океј, ја бих преговарао с било ким, ја се сигурно нећу залагати, нити бих, да Косово добије столицу у УН… Док то не ураде Руси, док то не ураде, не знам, Словаци, има ту више сила. Зашто нас терете да ми то признамо? Зашто да ми верификујемо нешто што је отето? Али нећу се борити и нећу главити да ту не знам шта.

Ја ћу се трудити да буде најбоље могуће. Дакле, да ти људи живе у помирењу, да ти људи просто имају суживот. Јер притом наравно, то сам и тамо изговорио, дакле, као неко ко је направио хуманитарни фонд да лечи децу, ја не бих могао да преговарам с неким ко је клао децу. Дакле, доведите неке момке који нису криминалци, као што то Тачи и Харадинај сигурно јесу, па онда можемо да причамо о нечему.

Да ли је сомнабулно да у исту реченицу ставиш Тита, Кочу Поповића, Недића и Љотића?

– Па, сви су припадници истог времена, зар не?

На тај начин си увредио приличан број жртава које су убијене у Другом светском рату.

– Да ли су Јосип Броз, Коча Поповић, Димитрије Љотић и Дража Михајловић припадници истог временског раздобља? Као Александар Вучић и ја.

Нису се Јевреји због тога осетили прозваним, па су писали писма на која си ти одговорио.

– Нису се Јевреји осетили прозвано, ја имам састанак с рабином, који ме позвао, дакле, једва велика већина Јевреја је то писмо сматрала прилично срамним, зато што се тамо дешавају неке ствари о којима ви немате појма, а нисам ни ја знао до јуче. Мислим, то писмо је инструисано од Ане Брнабић и целе екипе, прво је Ана то изјавила, па су сутрадан они улетели. То су неки дилови, Весић, Данило Медић, локали, џижи миџи, ја теби – ти мени… Пусти те приче.

Како видис улогу СПЦ у српском друштву? Али цркве данас, а не цркве генерално.

– Па ништа, патријарх Павле је водио протесте, његов наследник се изјашњава против.

Да ли је тачно да су те оне вечери Никола Лончар и ко је већ био из КК Партизан у том ресторану, дакле, да су они пришли и замолили те да фотографије с Тринкијеријем и стручним штабом не објављујеш?

– Јесу.

Али ти си то ипак урадио?

– Јесам, зато што сам рекао Лончару: пријатељу, то што ти говориш је увреда за достојанство, интелигенцију, нисам сигуран шта може да ти се деси, да ти Телеком… Пазите овако…

Ако навијаш за Партизан свестан си да Партизана данас нема без пара које Вучић даје, је л тако? Значи, најмање, а и највише што може да се деси је да Вучић исече финансирање и да не буде Партизана.

– А што би то Вучић урадио?

Зато што то раде иначе.

– А што би то Вучић урадио? То не ради Вучић. У градској скупштини је један господин који је мој друг, и у једном тренутку је неко видео неку његову слику са мном, и то је наравно бомба. Откуд ти знаш овог? Бла бла бла, они зову Вучића, ја то знам из поузданих извора. И кажу, знаш, имамо овог једног овде, он се дружи са Сергејем, на шта Вучић каже: како ради посао? Они кажу, супер, нема бољег. Па какве везе има што се дружи са Сергејем? Дакле, није ни Вучић тај који прави проблеме, него проблеме праве подгузне муве које желе да се увуку Вучићу, које су у страху.

Али основна је ствар, зашто кад те неко замоли да не урадиш нешто ти урадиш супротну ствар?

– Али човече Божји, да ли се ту ради о пристојности?

Ја бих то тако назвао да ако те ја замолим да не објавиш нашу заједничку фотографију, ти то не урадиш.

– Ја то не бих тако назвао.

Људи се плаше за…

– Чега се плаше?

Ко си ти да оцењујеш због чега се они плаше и који су њихови мотиви?

– А ко си ти да оцењујеш зашто се они плаше или не плаше?

То ћемо после када угасимо камере.

– Па ја тебе питам, ко си ти да оцењујеш ко се плаши или не? Пријатељу, ја сам навијач Партизана.

И ја сам навијач Партизана, та инструментализација целе те приче је нанела штету клубу.

– У ком смислу је нанела штету клубу?

Ниси видео шта се десило?

– Шта се десило?

Транспаренти, звиждање…

– Транспаренти су штета клубу?

Могу да буду.

– У ком смислу?

Да се одређени број навијача више не појављује, да ускрати подршку клубу…

– Одређени број навијача ако сматра то срамним и не треба да се појављује. Мене су отерали пре 6 година, ја се нисам појављивао тамо не знам колико. Оно што сам ја написао као неко ко је неки пријатељ с тим људима, а онда се обрадовао што је видео Тринкијерија први пут уживо, ја сам написао, ако се сећаш, ако си видео тај инстаграм…

Јесам, наравно.

– Ово је човек који ће ме вратити на утакмице Партизана.

У томе нема ништа спорно.

– Шта је спорно онда?

Немогуће је да не разумеш шта те питам. То да су те људи замолили да не објављујеш фотографије, а ти си то ипак урадио.

– Али из ког разлога су ме замолили?

Људи имају своје разлоге.

– Које разлоге? Који је разлог, пријатељу?

То ћемо морати да их питамо кад будемо радили интервју с њима.

– Ја тебе питам – који је разлог? Ја сам питао Лончара, шта мислиш, шта може да се деси? Да ће Телеком због ове слике, неког ко је већ овековечени навијач Партизана, да ти укине спонзорство? Да ли си нормалан, да ли је то реално?

Мислиш да се то не дешава?

– Мислим да се то сигурно не би десило.

Дешавало се и у прошлости.

– Пријатељу, онда шта да ти кажем? Ајмо даље.

Омиљени филм у коме си ти глумио, а који најмање волиш?

– Убиство с предомишљајем, а онај који најмање волим нећу рећи.

Је л имаш омиљену порно звезду?

– Имам неколико.

Дај ми једно име.

– Скин Диамонд.

За крај, где видиш Србију за годину дана, за пет година, за десет година и где видиш себе у том периоду?

– Тамо где је и онај цензус.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Оставите одговор